Ana Berbakov Anee - Srbija

 Ana BeRbakov Anee rođena 18. jula 1985. godine u Kruševcu.

Završila je fakultet za poslovanje u menadžmentu i sada se bavi pisanjem.
Životni still: Optimizam.
O sebi kaže da je dosledna 
i plemenita. 
Voli poeziju i sama je rado piše. 

Uživa u džezu, moru, kapućinu i prijateljima. 

Ima crnu pudlu i hobi joj je astrologija, a pasija old tajmeri. 
 
Citati:
„Ona spava, iznad svakog zla“.
„Poezija je za mene hedonizam i divim joj se beskrajno“.
 
*
*
*

 

Riđokosa

 

Jeo sam jelo sa 13 slova,

pio sam belo vino iz domaćih podruma.

Jeo sam jeo,

pa sam se onda prejeo.

Salate na pretek, a i pečenja.

Šteta!

A, onda sam se zgrčio kao u dvokolice,

spojio sam kafanske stolice

i senkom svoje strasti, utonuo u san.

Sanjao sam tako, jedan sunčan dan.

Kroz zrake probija se vetar iz Rusije

i svima je hladno, samo je meni milije,

jer me čežnja obuzima za tobom, gospodjice,

za rumenim usnama, što ti krase lice,

gde lepota i smrt, grcaju i kliču u meni,

da uradim ono, što muškarac radi ženi.

Ostani!

Noć je za nekog duga,

za nekog taman,

a za mene je prekratka.

Čestice su slegle,

u altar tela odbegle.

Tvoje grudi se naziru k’o dva bisera,

ispod usko crvenog džempera

i preplavljen ovim, nežnim snom

ja želim da te skidam pogledom.

Zaljubljen sam, pa šta

ljubav se spontano dešava,

u času kada tvoju kosu gledam,

ridjim vlasima, želim da se predam

u slovenskim lepotama, slastima neznanim,

medj’ tvojim nogama kao izvajanim.

U vrelini obraza punih, utopih se

kao strastveni čudak, opih se.

Moskva, ljubav zove se!

 

 

Crveni se mesec

 

Crveni se mesec u letnjoj,vreloj noći

da l’ mi šalje ljubav ili možda suze?

Rumeni su mi obrazi, rumene su ruže...

Čujem duple korake,

koja jutrom goni dane,

tera me u mrak,

za parfemom koji ostavljaš za sobom...

Mamiš me,svuda si oko mene,

i onda zaboravim naše svađe lude,

pružim ti ruke i primim te u svoj svet,

pa se obnažim da ti slađa budem.

Uzbuđeno hodamo po sobi,

gužvamo postelju belu,

gužvaš mi spavaćicu,gladiš kožu vrelu,

uzimaš me ustima celu.

A ja se i dalje mučim,

što ne mogu zasigurno znati,

da li me stvarno voliš,

u ovom krevetu što se klati.

Crveni se mesec i ne mogu da odolim

dok liju letnje kiše,

i dok se žuto sunce njiše,

ne mogu da te ne volim.

....i moju žeđ zadovolji kao rekom bez vode,

i moju glad,pojedi bez ikakve naredbe,

uradi to sve bez opravdanja,

ostavi mi trunku kajanja...

...da te se sećam uvek kada, crveni se mesec.

 

 

Grudi su mi gladne

 

Grudi su mi gladne,

tvojih poljubaca,

samo tvojih poljubaca.

I dublje sve ide,

kroz moje telo,

tako hladno i tako vrelo.

Obuzima me blaga vatra,

mog demona i tvog andjela.

Popila bih kap vode

sa tvojih usana,

dok se polako, pripijam uz tebe,

kao najveći medju najvećim

andjelima bluda,

kao ne tako jaka stena,

kao laka žena,

ma nek’ sam luda

i najveća grešnica, zauvek.

Da li me je obuzeo sram,

što hoću da ti se dam,

da udješ u moj hram,

da ti predam, celo svoje telo,

dodaknuto,

a ipak tako čedno,

jer nikog nije volelo,

kao što bi tebe.

Ne pravim se svetica,

jer to nikad nisam ni bila,

nikad to nisam ni krila,

dok sam padala u bele postelje,

u vrele dodire i poljupce sa tvojih usana.

Ljubila bih te ponovo,

grizla bih te ispočetka,

tako nezasito, u našoj sobnoj tmini.

I tvoje ruke na mojim bradavicama,

koje bereš i jedeš kao zrele kajsije,

dok zabacujem glavu pozadi,

ti mi mrsiš kosu,

ljubiš me po vratu.

Pričaš mi najlepše reči na svetu,

i uživaš u mome cvetu,

cvetu ljubavi,

koji pripada samo tebi.

Vodili smo ljubav,

svuda smo je vodili.

Polako smo hodili,

u vatri smo goreli,

a tada nismo ni slutili,

koliko smo se voleli.

I koliko sam volela tvoje oči,

tvoje malje na bedrima

dok nežno dodiruju moje,

napupele i tvrde grudi,

dok me tvoja usta uzimaju,

dok me tvoje ruke diraju,

prsti miluju,

na svim skrivenim mestima.

I još uvek mi usta bride,

i celo telo mi je vlažno,

pod vodopadom ljubavi i žara,

koji se iznova pali,

na dodir tvoj.

I zajedničko uživanje,

opet počinje.

O, milo moje,

ja ludo volim te!

 

 

Penušavo vino

 

Žeđ i glad u nagonu,

mešaju se u ušću orgazma.

Kapi znoja klize niz leđa.

Postelja je vlažna.

Svežina leta, tople kiše.

Dve senke u noći.

Ceo moj život i ti u njemu,

i jagode sa šlagom.

Šapat na kraju,

trag od šampanjskog poljupca

na usnama.  

 

 

 

Znoj ljubavi

 

U snu mi se noćas javljaše,

neke egzotične draži.

Kako se naša dva bića ljube

i moja ruka pored srebrne manžetne,

tvoje lice traži,

a onda se iznenada gube.

 

Ne znam ti ime, a ni nadimak,

ali osećam talase, ne tako mirne,

koji me vode kroz san, sve dublje,

dok vešto kradeš moje dijamante.

 

Samo bih te ljubila

u ovoj sobnoj tmini i tišini.

 

Svoje usne stavljaš po mom telu.

Sladi se!

Ne štedi se, jer ne štedim se ni ja

i usred milovanja, punih misterija,

ne videh ti lice,

lice veštog ljubavnika.

 

Probudih se u lokvi znoja ljubavi,

osvežena u noći od tvojih grudi i crnih malja,

koje su bile svuda po meni i gore i dole

i uživala u ljubavnom kutku vlage i sjaja.

 

Nema te.

Još ti nije vreme, iako te tražim,

a sutradan kad te budem srela,

pitaću te:

Gde si se skrivao sve vreme?

 

Kako mi tvoja koža prija!

Lepo miriše,

a ja još uvek sama spavam i noću uzdišem.

Ah!

 

 

NOVEMBER RAIN

Čaj sa rumom, Bitlsi i vanilice ... my november rain

Ako bih majci pisao pisma

kazao bih joj da sam dobro

i da perem veš svaku noć.

Rekao bih joj da čitam bibliju i

da po platnu slikam našu staru kuću dok pada kiša.

Rekao bih joj da pijem crni čaj sa medom

i da nisam gladan jer dobro jedem,

i da sam, po njenom receptu, naučio da pravim vanilice,

i da na spavanje odlazim rano (jer ustajem rano),

i da spavam, sam, uz slatku uspavanku

i da ne brine jer mi je stvarno dobro

u ovom mondenskom gradu

i da je puno volim.

 

Rekao bih joj, lagao bih je,

samo ovo zadnje ne bih je slagao.

 

Ako bih njoj pisao pisma

kazao bih joj da nisam dobro

i da sam usamljen svaku noć.

Rekao bih joj da gledam njenu sliku i

da je zamišljam nagu dok pada kiša.

Rekao bih joj da pijem crni čaj sa medom,

ali sa puno ruma,

i da sam gladan njenog tela i nje cele

kao nikada pre

i da sam, samo zbog nje, napravio te slatke vanilice,

i da na spavanje odlazim rano ujutru

(jer, u stvari, ja ne spavam uopšte)

i da treći put po redu okrećem ploču od Bitlsa,

ali da, ipak, ne brine za mene jer već ujutru biće mi bolje.

Ma da to je prolazna stvar!

 

Rekao bih joj, lagao je ne bih,

samo ovo zadnje bih je slagao.

©Anee

 

 

SEPTEMBAR

U vreloj noći, crveni se mesec.
Tako je crven

da njegovu jačinu

osećam na usnama.

 

Ne mogu da nadjem reči

da opišem sve to...

 

Mažem usne crvenim karminom,

a kasnije sa tonik-džinom,

dok plešem po travi naga

uz ariju tvojih prepona,

pazuha i

uzdaha...

 

I niko ne sluti da se

pod nebeskim svodom,

uštirkani čaršav kruti. 
 

Žmurim i žudim...

©Anee

 

 

Pesma od grožđa

 

Kad bi moje telo znalo

koliko je noćas popilo,

samo bi se spustilo

na tvoja krila.

 

Kad bi moje grlo znalo

koliko je noćas pevalo,

samo bi utihnulo

na tvojim usnama.

 

Kad bi moje grudi znale

koliko su noćas igrale,

same bi se zgrejale

u tvojim dlanovima.

 

Kad bi moja glava znala

šta je noćas radila,

sama bi legla

na tvoja široka ramena.

 

Kad bi moja mati znala

koliko sam opijena od ljubavi,

možda mi nikada ne bi rekla

da grožđe tako dobro zri.

 

©Anee

berba 2004

 

 

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com