Armin Huseinović - BiH
Rođen sam 01.09.1982. godine u Sarajevu gdje završavam osnovnu školu i gimnaziju. Trenutno sam apsolvent na odsjeku za bosanski jezik i književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Amaterski se bavim glumom i režijom. Pjesme sam počeo pisati još kao dijete, u ratu, i nikad se nisam uspio riješiti tog isprepadanog djeteta, ni u poeziji, ni inače. Objavljiv'o sam u „Rukopisima 33“, zatim u „Znaku“ i „Svesci“. S poezijom sam, također, učestvovao na ovogodišnjem Aprilskim susretima u SKC u Beogradu.
K'o Majakovski
Rasporiću
Svijet.
Po dijagonali.
Do Aljaske.
K'o Majakovski.
Od muke.
Iz obijesti.
Zato što imam nož
i što mi se hoće.
Zato što je nestalo vina.
Zato što je pukla žica.
Zato što niko nije odsvir'o
"Oči černje".
Rasporiću Svijet.
K'o Majakovski.
Zato što Hudson nije Neva.
Zato što nemam gdje sakriti svoj zvek.
Zato što nema ni Marije ni Ljilje,
da kasne ili se udaju.
Samo gomila koja povraća na
Coney Islandu.
I nju ću rasporiti.
K'o da nije snijeg
Početkom novembra
je još bilo ruža u
Hadži - Idrizovoj.
Onda jugo, vrane i
snovi koji se
nikom
ne pričaju.
Dani umorni i spori
k'o umorni Sizif ili
impotentni Onan,
vodka i dim,
vino i dim,
konjak i dim,
treće smjene
voljenja.
Prošla su oba
Dana republike i
pada snijeg.
K'o po grobu.
Ili k'o kad si
zaljubljen.
K'o da nije snijeg.
Ništa strašno
Stvarno
ne znam
volim li te.
Malo sam popio
i ne spava mi se.
Čaj,cigara i neka kiša,
velike riječi o nama malima,
na radiju jazz.
Onda opet neke šetnje,
ništa strašno...
Od mosta do mosta,
čekam jutro.
Bar me ti poznaješ.
Ne, stvarno ne znam
volim li te.
Eto, ne znam.
Već polako sviće
i mirišu pekare.
Kiša još pada
i ja ne znam gdje ću
kad svane.
Zvijezde na asfaltu
(Calimeru)
Cigaru mi puši vjetar i
vrba,
kroz maglu,
pruža
isječene ruke.
Ne, noćas se nećemo
grliti.
Krhotine na asfaltu prave
nova sazviježđa.
Velika i Mala
Vrana.
Orion,
k'o doboš
revolera.
Ne, nema
pucnja.
Nisam više
ni ljut,
ni ljubomoran.
Samo prođem tako,
da ne zagrlim
Drvo i
zgazim dva - tri
sazviježđa.
Možda je Remark bio u pravu
(Elni)
I možda nikad nećemo biti sretni.
K'o krave. Ili kamenje.
Možda mi je samo dosadno,
a ti ne znaš sama.
Ovaj nemir...
Zbog prazne flaše?
Taj zagrljaj...
Antidepresivi?
Ali... Kad ti ne ispričam san
i ljubim te pred liftom koji ne čekamo...
Kad se bijeliš
na ogradi mosta...
Kad me ugrizeš za rame
i kad te udahnem...
Pred liftom koji ne čekamo...
Između vrata i ramena... Dom...
Odgovor
(Edini)
Što
pijem?
Pijem...
Da te volim
i kad nikog ne volim.
Pijem...
Da ti se vratim
kad se
otrijeznim.
Da mi bude do
zagrljaja,
pa da me
zagrliš.
Pijem...
Da mi ne smeta
Tišina.
Da sakrijem nož.
Pregrizem psovku
k'o govno.
Pijem...
Da ležim pored tebe
i kažem:
"Žao mi je."
I da to mislim.
Da pitaš,
i da šutim.
Ne boj se.
Neko je okrenuo leđa
(Radi)
Između šina,
sa bijelom beretkom na glavi.
Nešto prije sedam.
Pretposljednji snijeg se
topio.
Blato
i nenaviknute cipele.
Silueta...
K'o Jesenjinova breza.
Tremor ramena.
Neko
(ona? ja? oboje?)
je okrenuo leđa
i više joj nikad nisam vidio
lice.
Uvijek samo ovako,
između šina,
sa bijelom beretkom
i cipelama
nenaviknutim na
blato.
Bez nekog posebnog razloga
(Iman)
Ja
dođem tek tako.
Bez nekog posebnog razloga.
Dođem da odem
i ništa neću.
Dođem da te probudim ili
izvučem ispod tuša.
Dođem na pola "Casablance".
Da te prekinem u jelu ili čitanju knjige.
Dođem da zaboraviš
dokle si došla.
I ništa neću.
Osim, možda, da zaboraviš
dokle si došla.
I da te probudim, možda.
Vrućim kroasanima i čajem.
Jabuka s cimetom,
pisao sam ti već o tome.
Samo to.
I da te ponekad
u zoru,
nazovem iz neke govornice.
Kad se barovi zatvaraju,
a ja sam još nedovoljno p'jan da zaspim.
Ništa više.
Jer, ja samo tako dođem.
Da te nađem
kad se kriješ od ljudi, recimo.
Dođem i s ružom, možda.
I, prije nego išta kažeš,
teatralno dotaknem obod kačketa i
uhvatim prvi autobus.
Jer,
ne moraš ništa ni reći.
Ja sam došao samo tako,
da odem,
i ništa neću.
Jedino možda
da se smiješ u snu.
I da te gledam.
Moje smeđe odijelo
prebačeno preko naslona stolice
i cedulja sa naručenim buđenjem.
Napolju vrane.
Ništa više, rekoh već.
Da me ponekad onako
pogledaš i...
I da ti bude drago što sam tu.
Da me ponekad onako
pogledaš i...
I da ti ne bude žao što idem
Možda samo malo.
Ne, ni to.
Ipak sam tu samo da odem
i ništa neću.
O Proljetnoj Ludi
(Selmi)
Jednom
mu je rekla da se dobro grli.
Štošta su mu govorile žene u tim
mrvljenjima
samoće, ali...
Zagrlio je još jednom i nasmij'o se.
Preko cigare. K'o Bogart.
On
se uvijek tako smmije kad je tužan.
Jednom joj je rek'o:
-I think this is the start of a beautiful friendship.
Baš k'o Bogart.
Skoro da joj je i zaboravio pravo ime.
Zvao je Proljetna Luda
i
jednom joj je napisao pjesmu.
Kad su mu javili, malo je pio
i
kart'o se. Gubio uglavnom.
Vani je padala neka ledena kiša i
pit'o se ima li uopšte sretnih
proljetnih
luda.
Nasmij'o se, preko cigare,
i bacio pogrešnu kartu.
Pikova dama.
Bude to da je neko željan zagrljaja.
Proljetne lude više od ikog.
I
poslije se smij'o, malo više pio i kart'o se.
Nije bio na sahrani.
Samo je jednom zagrlio
i
napis'o joj pjesmu.
Zvao je Proljetna Luda.
