Duško Zorkić

 Zovem se Zorkić Duško imam 28 godina iz Ugrinovaca sam,opština Zemun.

Video sam na vašem sajtu nagradni konkurs za najbolje pesme pa ovim putem konkurišem.
Prvo ću vam reći nešto o sebi.
Rodjen sam 07.Marta. 1983 godine u Zemunu,živim u Ugrinovcima.
Završio sam Osnovnu školu Stanko Marić u Ugrinovcima da bih posle toga upisao i završio srednju elektro-tehničku školu Nada Dimić u Zemunu.
2005 godine upisujem Visoku Školu Strukovnih studija ekonomskog smera-Beogradsku poslovnu školu na smeru Porezi i Carina,2010 diplomiram.
Trenutno sam zaposlen u kompaniji Delta Sport.
Pisanjem sam se počeo baviti jos u osnovnoj školi i to mi je preraslo u jedno veliko i lepo zadovoljstvo gde mogu neometano da izrazim svoja osećanja.misli,zapažanja.....

TEŠKO MI JE BEZ TEBE

Svako veče
kada na spavanje krenem
pred ikonom se pomolim
tvoje ime spomenem.

Mnogo mi je teško,
mnogo mi je bolno.
Bez tebe
Vreme ide sporo.

Nema nikog
da me pomiluje po kosi,
nema nikog
da me pita kako si.

Teško mi je bez tebe
ne dostaju mi tvoje reči,
brige,hvale,
tvoj osmeh,mnoge šale.

Mislim na tebe
želim da te vidim
kraj sebe.
Duša me boli,
srce te još uvek majko voli..........

ZAMIŠLJENA PRIČA

Pomislim jednom na tren
da imam u životu
malo sreće,
Jedan trenutak lep proveden.

Da me čeka kući
priča neka
bila s kraja
Ili s početka.

Osmeh dečiji
da me budi
da imam što više prijatelja
manje loših ljudi.

Da putujem svetom,
ovom planetom.
Ponekim danom
da plovim morem,okeanom.

Po prvi put
pomislim ona I ja
se razumemo,volimo
negde u dubini sna
ona I ja.

U stvari sve ovo zamišljam
u tamnoj sobi loših poena
opadaju listovi
a mene sa njima kao da nema…..

HLADNI SNEGOVI

Jesen u duši
a hladno je.
Da tvoje ljubavi
bar malo je.
Kroz krošnje drveta sve stalo je,
rekom otplovi,
kap suze palo je.


Gitaru držim
na starom mestu,
note sviraju
prvim pogledom
zaboravljenu pesmu.

Neka te nose vetrovi
I zimski hladni snegovi
ja ću biti sam
to osećam,to znam.

Kada vidiš
da se nebo zasivi,
da se kišni oblak spusti
ti na oba oka zažmiri
licem reč ne izusti…..
ti na oba oka zažmiri
nijednu reč ne izusti…………….

MIRIS USPOMENA

Vrata otvorena,
kuća napuštena.
Na vratima piše
ovde ne stanujem više.

Soba naša zamagljena,
prozorom zatvorena,
paučinom natkrivena
vazduhom prazna da se diše.

Prošla su ta vremena
kada sam bio voljen
ti voljena.
Prošla su ta vremena
Ja malen ti malena.

Spomenar pun uspomena
na stolu tih vremena.
Korak hladan,poema
u tami kada nas nema.

Prvi osmeh,pogled naš,
drhtavi otkucaj srca
duše spas
u kući što miriše na nas.


Vrata otvorena,
pesma slavuja zaboravljena,
osećaj poljubaca prvih,
nevinost izgubljena.

Sada na vratima piše
nema nas ovde više
godine su prošle,
godine su otišle.
Uspomena na nas
u vazduhu jos miriše………

MOJA GENERACIJA

Godine devedeste,
godine odnete.
Moja generacija
bila je žrtva nacija.

Rodjeni osamdesete
u vremenu osvete.
Škole,parkovi
nigde nas
okolo samo ratovi.

Plamen vatre,los glas,
period crni iza nas.
Došlo vreme dvadesetih,
godina odraslih.
na licu umesto smeha
ružan otisak,
tužna priča neka.

Ljubavi u srcu nema
samo loš glas,uspomena.
Voleti nismo znali
učiti nas nisu ni probali.

Umesto olovaka
držali smo puške.
Iz školskih klupa
u redove,dve kolone
korakom napred marš
u ratne zone.

Ostalo nam je samo jedno
srce veliko
ljubavi vredno.
Duša u slovima od papira,
malo sreće reda I mira……

REČ KOJA PUTUJE

Da nam je jedna planeta
savršena kao raj sveta.
Da  su nam dobri ljudi,
da nebude rata,
stradanja I placa,
dvoboja sile koja je od koje jača.

Neka se pročuje
reč koja putuje
sa čovekom dobrih osobina
u koferu punom vrlina.

Dosta je bilo
suza I bola,
neprespavanih noći
nama pustih snova.

Da se jednom svi složimo
istim jezikom da progovorimo.
Kada se vidimo
jedno drugo da ne mrzimo.

Kažem ne volim ratove,
govorim zaustavite satove
u dubini proleća
zaustavite tužna stoleća.

Svojom voljom
pružite ljubav drugima,
razumevanje I nežnost,
lepo osećanje u grudima…

NAŠE ZASTAVE

Korak po korak
hodamo ka otadžbini
majci,postojbini.
Mnogo smo patiti znali
za slobodu
mnoge živote dali.


Majko naša ,domovino
za te mesta ima
u našim srcima.
Domovina svima bila
sve nas zajedno prihvatila.

Naše zastave
uvek sa tri boje
nikada se ne predaju.
Naše zastave
uvek sa tri boje
na vrh koplja stoje.

Živimo u sreći,slozi
Bože ti  nam pomozi.
Ljubavi da medju nama ima
hrabrosti u našim očima,
snage u snovima.

Naše zastave
uvek sa tri boje
nikada se ne predaju.
Naše zastave
uvek sa tri boje
na vrh koplja stoje.

Dedovino od davnina
naseljena slovenima,
velikog srca domovina
na balkanu naša postojbina
zemljo naša draga,mila……..

BITKA BEZ KRAJA

Ne znam da li danas
ili sad?
Da li kada sam
bio star ili mlad?

Nešto se snilo,
nešto se zbilo.
Narod reče I rećiće,
krv kroz reku proteći će.

Da li puška ili top,
tenk,metaka snop
kroz glavu proćiće,livadu leševa potopiće.
Ostaće psi lutalice,
kćeri  jedinice,
majke  jadnice.
Čizma tudja marširaće
smrt uvek dozivaće

Bio početak ili kraj
u bitku će se ići znaj.
Gaziće mtrve
za interes svoj brojaće žrtve……….

IMA LI NADE

Da li je ovo zemlja
budućnosti ili sna?
Da li je ovo zemlja
vrha ili dna?

Hoće li neko ustati I reći
Dostaje bilo
hajdemo razumom,korakom laganim,mirno.
ili će I on u istoriju preći
rekom mrtvih poteći.

Hoće li kod nas
Zasijati sunce,procvetati cveće,
Zablistati srce?
Hoće li reka šumom da zažubori?
Hoće li neko nekoga da voli?

Ili će korakom laganim
u zalazak sunca ići.
Tamo gde se gine I puca,
tamo gde sloboda ne vlada,
tamo gde dobro nema prava……….

JESEN

Jesen,
opalo lišće
pucketa pod nogama.
Avgustovski topli dani
polako odlaze u letu sa rodama

A tek sto je počelo
septembarski dan još vreo.
Ono se širi po dolini,
penje se po planini
u svaki dom stigne da zaviri.

Prati prve korake prvaka
koji se upoznaju sa životom djaka.
Golica tužna lica
ponesena krajem raspusta
dečaka I devojčica.

U potaji čeka
završni posao  
na njivi čoveka.
Broji oranicu
puni pšenicom poslednju prikolicu.

Poslednji trenuci leta
se sa Septembrom mire.
Dimnjaci sa vrha kuća vire
zahuhtavaju se dolazećim
danima jesenje zime

Jesen,
uz šum kiše
odnosi sve što leto danima piše.
Već starih ljubavi početkom nema više
s vetrom I listovi poletiše….

PROLEĆE

Kada vetar kaže dovidjenja
eto proleću iznenadjenja.
Sneg se topi,kiša stade,
poneki maslačak
viri iz zelene livade.

Drveće svoje grane širi,
zelenim lišćem se sa pticama miri,
ponekom rodom
da im dan prodje
veselijom razonodom.





Eto ljubavi iza ugla viri
mami dečaka,devojčicu,
lepotana,lepoticu.
Osmehom se ulicom širi,
igra,plače
sve dok leto ne primače.

Proleće,
rekom žubori,
ribi reči zbori.
Sa žabom divan vodi
ka njenoj slobodi.
Čamcu,brodu starom
pokazuje put rekom plavom.

I tako
svima nama
Proleće u srcu I duši
nosi nešto novo,stvarno
nama nebom dano
osećanje za lepše radovanje…