Jelena Bogdanović III

XXVI

 

Ruke slepih putnika

 

Mi smo ruke slepih putnika koje se traže u mraku

Naši jastuci su ostrva razdvojena bezdanom tišine

I spojena morem čežnje 

Koje navire i otiče u npredvidivim pukotinama

Propustili smo hiljadu zraka svetlosti

Danju

I hiljadu mesečevih pletenica kojima smo se mogli

Uzverati na nebo

Ja te tražim u onom crnom grotlu gitare

Što zjapi sred nutrine

I usisava sve u vir svoga bola

Ti me tražiš u razvalini u bedrima

U jauku svog izvađenog

Rebra

U bežanju od mene

U ranama

Pa molim

Da nam prsti postanu vidoviti

Dok pipamo u tami 

Poput nemani

Koje su izgubile instinkt ljubavi

Ili da barem ne izgubimo čulo dodira

Pre no što se ponovo nađemo na onoj hridi

Što huči u nama - 

Na kojoj je sve počelo

 

XXVII

 

Samoća

 

Samoća

To je onaj deo mene

U koji još niko nije kročio

Ostrvo ljudoždera

Do kojeg se stiže 

Kada onaj unutrašnji kompas

Podivlja

Mesec

Koji se sakrije iza oblaka

Da bi prikrio svoje rumenilo

Guštara

S negostoljubivim kricima

Ptica i strašljivog zverinja

Nenaseljena zemlja

Nakostrešena suma

Pesma 

Koju je moguce prevesti

Samo na jezik zvezda

I zrikavaca

 

XXVIII

 

Oganj-Bog

 

Sad znam da i dalje goriš,

Ti

Oganj-Bog

Ljubomora mi tvoja zariva

Nokte u ključnu kost

Ja zurim u svoju jamu

Ti žudiš da mi vidiš lice

 

Jer samo tako mogu da sretnem 

Tvoj pogled koji sažiže

 

Pretopi me još jednom, celu

U vatri svoje čežnje

Kad ti je toliko stalo

I kad ideš tako daleko

 

Tvoj ulog je tako veliki

Da su drugi davno odustali

 

Ti

Oganj-Bog

Ograđuješ moj put trnjem

Dišeš mi tik za vratom

Tu, na rubu provalije

Ne ostavljaš mi puno izbora

 

Blagost me razoružava,

i vrtoglavica, zbog haosa

 

Podižem lice da sretnem

Tvoj pogled koji isceljuje

 

XXIX

 

Potreba

 

Tera te

Da prevedeš strofe

Na jezik mrava i žohara

Da se svedeš na proste činioce

Da objašnjavaš neobjašnjivo

Da seciraš Neopipljivo

I dokazuješ ono

Sto samo vera vidi i dotiče

Da pokušavaš da dočaraš onostrano

Pećinskim crtežima

Klinastim pismom

Da pretočiš otkrovenje

U sonet koji se rimuje

I koji svako ume da otpeva

Da skineš veo sa Meseca

Dok se kupa u lokvi

Tajanstva

Da se izvinjavaš i jednima

I drugima

Da krotiš sopstvenu hrabrost

Da tupiš sopstvenu oštricu

Da zabranjuješ Lepoti da bljesne

I da izađe na ulicu neočešljana

Da vičeš u gluvoj sobi

Da puštaš stranca u ložnicu

Da držiš zmaja u kavezu

I da se plašiš da uzjašeš

Misteriju

Da menjaš otiske prstiju

Da izneveriš

Onu najistinitiju pesmu u sebi

Koja moli da ne bude napisana

Da pretvoriš vino u vodu

 

Potreba da budeš shvaćen

 

(ovde se završava ciklus RUPE)

Klikni za dalje

 

 




http://cms.novapoetika.webnode.com