Jelena Bogdanović II

XVI

Idem

A glava mi teška

Ne od zrenja sopstvenih misli

Već od krune koju su mi drugi natakli

Pa teturam

I spotičem se

S gvozdenim obručom oko glave

Pa ne čujem sopstvenu misao

Pa zgazim nešto živo, mrdavo

I ništa u meni ne jaukne

I idem, lažno uspravna

K’o da sam motku progutala

I sve se snebivam da se sagnem

Il da kome operem stopala

Iz straha da mi ne padne kruna

A bar da je neka kruna – nego

Gvožđurija nakaradna, s rđom

U najavi

Pih

XVII

U cara Trajana...

Grlata i raspojasana

Ko tajna koja je propevala

Vraća mi

Sve ono što sam ikada

U nju sasula

Zvukom svirala

Sa usana nevine dece

Sveti se

Numoljivo doslednim

Odjekom

Pa viče s krovova

Ono što sam šaputala na njeno uho:

“U cara Trajana kozje uši,

U cara Trajana kozje uši...”

I eho se stalno umnožava

Izdajnička jama

Nesposobna

Da održi zavet ćutanja

Iz utrobe joj džikljaju

Brbljive frule

Moj uzdah se razleže

Kroz hiljadu piskavih rupica

A moj šapat beše seme

Za njen žudni

Muk

XVIII

A ima i ona Rupa koja viče

Glasnije od ostalih

I koja vraća na Izvor

Stvari

Ima i onaj Jauk koji čezne

Za tepanjem nežnijim od

Ljudskih

I časnijim od Običnih

Ima i ona Dubina koja vapije za

Dubinom

Koja za njom vapije

Ima i onaj Vakuum

Koji je nemoguće prevariti

I ispuniti

Manjim od Najvećeg

Ima i ona iskonska glad

Koja tačno zna šta hoće

Hleba i soli

Vina i smeha

Kolača i jabuka

Sa Tvoje trpeze

I sve se rupe slivaju u nju

XIX

“Rat ruža”

Opljačkali smo jedno drugo

Bezdušno i bezumno

Ne znajući da otkidamo

Od sebe

I da brstimo iz ostave

Za gladne godine što dolaze

Neumitno

Plenili smo

Kada je valjalo sejati

U sutra

Zato nam se žetva danas

Ruga

Zato me gledaš beznadno

Kada dolazim po harač

Mogla bih te istresti naopačke

I staviti na muke

I opet ne bih izvukla

Ništa

Mogao bi me gaziti svojom

Tugom

I pretiti svojom potrebom

I opet ne bi iscedio

Ni kapi

Pa stojimo tako opustošeni

I bušni

Kao polje nakon invazije

Skakavaca

I čekamo da Sunce

Koje obasjava, bez pogovora

I mudre i lude

I sejače i harače

Provuče svoje zrake

Kroz naše rupe

I kratere

I pozlati našu livadu

Crnu od poraza

U ovom “ratu ruža”

U kojem nema pobednika

XX

Negde na pola puta

Negde na pola puta

Na stepenicama ka Nebu

Uhvati me strah od visine

Zavrti mi se u glavi

Od predugog gledanja

Dole

Negde na pola puta

Kad nema ni napred

Ni nazad

(Ti znaš koliko sam se plašila

mornarskih lestvica u školi!)

Samo nagli skok

Ili strašljivo penjanje

Gore

(Oh, kada se merdevine ne bi

Tako ljuljale!)

Negde na pola puta

Osetim “taj” grč u utrobi

Ne vidim više anđele

Ni na levoj ni na desnoj

Strani

Srce lupa kao doboš

Pred pogubljenje

Tu, na toj vratolomnoj

Stepenici

Ti dolaziš da me pokupiš...

XXI

Alisa

Popijem nešto da porastem

Popijem nešto da se smanjim

Popijem nešto da budem nevidljiva

Popijem nešto da budem upadljiva

Popijem toliko različitih napitaka

I pomešam toliko toga

Da mi zuji u mojoj odrubljenoj

Glavi

Pa mi glava ogromna

A noge male

Pa mi telo nevidljivo

A srce drečavo

Pa gledam

Kako se mala i velika vrata

Otvaraju i zatvaraju preda mnom

Bez ikakve logike

I kao da nema više razlike

Između opasnosti i prilike

Pored glave što se kotrlja

Izgubljena

Dok se ne pogledam, najzad,

U Tvome ogledalu

Otvorenih očiju

Trezna

XXII

Haos

Čega sve tu nema!

Svetlucavh stvorenja koje ljudsko oko 

Nije videlo

Buljavih neonskih riba

Što se domunđavaju

Treperenjem

Zubatih grdoba

Obnevidelih od sopstvene

Ružnoće

Spodoba naviklih na mrak

Sa tajanstvenim čulima

Koje im je dubina dala

Za uzvrat

Zlosretnih prognanika

Svih boja i vrsta

Strvinara

Ukopanih u pesak strpljivog

Čekanja

I varenja

Čega sve tu nema, moj Bože,

Jednom kada zaroniš 

Dublje od zazora

Nisi ti hrabar

prijatelju

Nego si predugo zurio u tu jamu

Opčinjen

Hipnotisan

Nisi ni primetio kada si bio

Usisan

Ponestaje ti kiseonika

Ali ti nisi spreman da se igraš

Davljenika

Radije glumiš istraživača

I diviš se svojoj grobnici

Omađijan

Progutan

Zapravo si samo plen

Čega sve tu nema, moj Bože

Morskih vilinih konjica

Sedefnih leptirova

I drveća

Što raste naglavačke

Sve je tu potpuno izmešano

I nema razlike

između onoga što leti

I onoga što gamiže

Cvetovi bokore

Iz mrtvih stvari

Suze se zgrušavaju u bisere

Krv u korale

Tvoje suze i tvoja krv,

Prijatelju

Ovo je lepa smrt,

Da,

Opojna, 

Ako joj se prepustiš

Bez koprcanja

A trebalo je zbuniti svu tu zavodljivost

Dok je još bilo iskre

Razbora

Dok si još stajao na rubu bezdana

I raščiniti haos

Rečima:

"Neka bude.... Neka bude..."

Smisao, svetlost,

Ili strast

I preduhitriti smrt - stvaranjem

XXIII

Bezdno

Možda neću moći da namirim tvoje bezdno

Prijatelju

Možda nemam čime da zavaram

Tu neman pomamnu što dahće

U snu

Ali

Ako uspem da ogolim sebe

Barem onoliko koliko si ti sebe ogoleo noćas

Prijatelju

Možda mogu da presretnem grohotan smeh

Rugača u ambisu

Koji te uverava da si - sam

I da pod nebom nema toliko ogoljenog 

I izbušenog stvorenja kao što si ti

Sa svojom jamom

Možda ćeš izgledati sebi manje skaredan

I beznadan

Kada ti pokažem ono što skrivam

Ispod svih čipki i volana

Velova i suncobrana "Pustinjske princeze"

Nema srama...

Mogu ti ispričati kraj ovog filma 

Kao da sam ga već hiljadu puta gledala

Postoje mnoge verzije, da,

I različiti raspleti,

Ali u svakom te vidim na koncu

Obučenog, od glave do pete

U slavu koja ne zavisi

Ni od mene, ni od tebe

XXIV

Razgrtanje

Hajde da razgrnemo kožu jedan drugome

Noćas

Da vidimo šta je ispod

Krenućemo polako, oprezno

Podvijanjem rukava

Kao kad pokazuješ tetovažu na pristojnim mestima

Ti meni prvi pokažeš svoju "rupu"

Ja tebi pokažem svoju

Ti otkopčaš jedno dugme

Ispod grla

Ja otkopčam jedno

I tu stanemo

Pa naručimo još jednom

"Ono"

Pa ja tebi pokažem ono što ti pre pet minuta

Ne bih pokazala

Ni za živu glavu

Pa ti kreneš da skidaš kožu tamo gde si se zakleo

Da je nećeš skidati

Ni pred kim

Pa ja zurim u tvoju sablažnjivu rupčagu

A ti zuriš u moju

I zainatimo se da neđemo skinuti pogled jedno sa drugoga

Uprkos zbunjenosti

I sramu

I zurimo tako, zurimo

Pa naručimo još jednom

"Ono"

Pa ja počnem da otkopčavam dugmad svoga srca

Ispod pasa

Pa ti kreneš da pokazuješ stidne delove duše

Sad više nema nazad

Ovako ogoljeni

Tako smo čudno pokriveni

Držimo jedno drugo u šaci

Ako je takva garancija potrebna među prijateljima

Ne znam - nikad se ne zna

Tvoja uteha ima ukus vina 

Jer znaš sa rečima

Moja je - opora dogma

Koja preispituje samu sebe dok se izriče

Demantuje se i dokazuje

Vidim te kako blediš

Jesam li rekla nešto što ne treba?

Tvoja harizma se topi pred mojim očima

Kao sneg

I ostaje čovek

Ranjiv, i čedan

U svojoj ljudskosti

"Ovo je terapija," kažeš ti

Dok nastavljamo da se skidamo

I pokazujemo svoje kratere

Ajde da ti pokažem još jednu rupu

Da budemo jedan-jedan

I tu se zaustavljam

Stojiš preda mnom samo u donjem vešu

Bilo bi tako lako

Odveć lako

Zaboraviti svaki obzir

Ali meni to ne treba

Ne bih znala da se nosim sa tobom

Tako skinutim, baš do očaja

Dozvoljavam ti da sačuvaš

Tu krpicu dostojanstva

Da bi ti ova noć ostala u prijatnom sećanju

I sutra, kad ispari "Mesec"

I da bih imala pravo da i sama zadržim

Ovaj smokvin list

Kao poslednju odbranu

Posve providnu

Podmićuješ me divljenjem

Da bih zaboravila na oprez

I nastavila da se skidam

I nema tu podlosti

I navlačenja - prosto je lakše

Kad svlačimo kožu obostrano

Dirljivo je

Što bacamo mrvice u čeljusti

Ale

(Mislim da je skidanje samo razdražuje)

Još je toliko toga ostalo neogoljeno

Neću te pitati za njeno ime

Neću te pitati dokle je to otišlo 

Sem ako ne naručimo još jednom

"Ono" 

Čaša je suviše krhka

Da zadrži "Mlad Mesec" u staklu

Naše provalije,

Obasjane mesečinom

Prelivaju se jedna u drugu

Osećam se povlaštenom

Zato što razgrćeš kožu preda mnom

Ono

Što Mesec i ja dotaknemo ove noći

Ostaće tajna

Svetla tajna, 

Tajna osvetljena nebeskim reflektorima

I bačena na dno okeana

jer je zapisano:

"Sve što izađe na svetlost - postaje svetlost..."

XXV

Zabranjeni grad

Otvorila sam širom vrata

Zabranjenog grada

A niko nije ušao sem utvara

I jednog zavodljivog duha 

S ružom u zubima

I smušenim rukama

Još nevičnog

Mogli su ući besni psi

Da pogaze svetinje

Mogli su ući kradljivci bisera

Čekala sam svu noć napeta 

Računajući da raskriljena vrata

Viču dovoljno glasno iz mojih laguma

I da nije potreban drugi signal

Morala sam popiti dosta vina

Kao i sve rastresene duše

Koje se spremaju da učine

Prvi zločin

Il da izgube nevinost

Niko nije ušao

Nisam znala da pred vratima stoje

Strašni heruvimi

Sa ukrštenim mačevima

I Tvoja ljubomora

Kada si me bunovnu, 

Stavljao u postelju

Negde pred zoru

Čula sam kako kažeš

Ti si još uvek moj vrt zatvoren

Moj zdenac zapečaćen

Moj grad na gori

Pod opsadom čežnje

Moj tajni zabran

O, sveti grade!....

Klikni za dalje