Jelena Lalatović - Srbija

Jelena Lalatović, rođena u Beogradu, ne tako davno. Pohađa 3. razred gimnazije „Sveti Sava“. Želi da nastavi školovanje na Filološkom fakultetu. Amaterski se bavila glumom u pozorištu „Dadov“, a želi da se profesionalno bavi pisanjem. Obožava pozorište, japansku kulturu, nemački jezik i filozofiju, ali ništa toliko kao književnost

Implicitna poetika

Za V

Poezija je sve.
A Sve je poezija.
Poezija je kad predaješ svaki delic svoje kože,
a dobiješ hlamidiju.
Dok kupuješ sa mnom vaginalete,
a nadrndana babuskera u apoteci se beči,
eto, to je poezija!

Poezija je moja neživa belina,
koja isparava u tvojim rukama.

Poezija je patetična poezija.

Poezija je kiselo-ljuti "Švarcvald"
sa ukusom tvoje kože.

Strah sa mirisom tvoje kose.

Naše koze obojene našom stvarnošću.

Poezija je kad želiš da vodiš ljubav na krovu.
Po mrklom mraku.
U ponoć.
Dok beskrajna svetla Beograda,
beskrajno u tvojim očima nestaju.

Poezija je kada ti sintagma "voditi ljubav" ne zvuči beznadežno patetično.

Poezija je kad je sve patetično.
I kada više nista nije patetično.

Mi nismo poezija.
Poezija, 
to smo ti i ja.

Buđenje

Probudi me.

Odvedi me.

Ne pitaj takve gluposti!

Gde da me odvedeš?

U kurac, eto gde!

Ne, ne, čak ni kurcem do Raja.

Čak će nas i to podsećati na našu prljavštinu.

Na naše baruštine.

Na baruštine u nama.

Na sve što smo lagali.

Podvalili.

Oteli.

Propustili.

Odvedi me.

Nigde.

Negde.

Gde ćemo imati para za sve pozorišne premijere,

Za kurseve arapskog i holandskog,

Kurs ikebane.

I druga kulturna uzdizanja.

Negde.

Gde ću ja biti ono što sam stvarno ja.

Gde ćeš ti biti ono što si stvarno ti.

Postoji li takvo mesto uopšte?

Probudi se.

Ja neću čuti odgovor.

Monolozi

Beograd

pod teškim, debelim snegom

u meni miriše na leto.

Možda će vrelog junskog dana,

kad se asfalt pod nogama topi

u meni sve da zamiriše na zimu.

Ili kišu.

Možda.

Možda, kada se zatvori krug.

A možda...

A možda ces mi šapnuti tajne bogova

zašto smo dosli na ovaj svet,

ljubi me nežno.

Ljubi me beskrajno,

dok još se nadam da nas je Bog stvorio da budemo srećni,

mirisom neba,

kao kad se prvi put otkriva tajna,

zaneseni.

Samo kada istinski pati,

čovek postaje slobodan.

Krvavi tragovi duše-zar nije previsoka cena to?

Možda.

No, ja pravedniju ne znam.

Samo kada istinski voli,

čovek postaje živ,

al' neki su ožiljci na duši suviše duboko,

urezani u nas.

Nema pravih.

Ni krivih.

Sve krugovi živi, sami

sve je tako naizgled čisto, nepromenjeno,

osim sto u meni samoj gori samo osećanje da,

vise nikad nece biti isto.

Neće.

Beograd

pod teškim, debelim snegom,

ali,

u meni i dalje miriše na leto.

Počinjem ovu priču jer nema srećan kraj. Samo srećan početak. Jer je nisam birala. Jer me niko nije pitao. Ne sećam se kako je tačno počelo. U meni plamti osećaj da je bilo srećno i lepo, da sam bila mlada i zadovoljna. Proždire me saznanje da se takve stvari dogode jednom u životu. Ljubili smo se kao deca, a bili smo ljudi.(Ovo je početak jedne „dugačke“ priče-Pekareva kći se zove).

Posmatram ih. On, zajapuren sav, upire prstom u daljinu. Valjda nekom preti? Sestra je takođe crvena. Ima neki neodređeni izraz lica, ali ja mogu da osetim kako se, parče po parče, pa na najsitnije komade, svaki delić njenog bica, kida. Jedino je keva bleda, potpuno unezverena.-Ajde, izlazi napolje, rekla mu je tiho, ali oštro, zapovednički. Čim je izašao napolje, ne mogavši vise da izdržim, ja sam počela da ridam i grcam. Da se tresem pod teretom divovskih suza, koje su mi pritiskale lice. Majka i sestra nisu plakale. Sve tri smo potonule pod oblakom mučne tišine. Moju tišinu prekinulo je toliko zeljno iščekivano ‘klik’. Nova poruka na fejsu! –Je l’ se nalazimo u 9?-Nalazimo se, dušo moja, sreco moja. Ljubavi moja najdraža. Ljubavi moja jedina na svetu. Bio je to jedini put da se smejem, tako široko i iskreno, a da mi u isto vreme teku , poput užarenog gvožđa vrele, suze. I, evo ga! Opet san! Mek i mirišljav. Jedino što vidim je svetlost. Čista, prodorna, ničim nepomućena svetlost. Jedini miris koji osećam je miris njegove kose, a jedini dodir je dodir njegovih usana na mom vratu. On tone u mene. Ja tonem u beskrajnu penušavost njegove zrele, dečačke puti. Lepota u svom kanonskom obliku.(Ova priča se zove Sestra, ne znam da li je to iole bitno za objavljivenje, ali čisto da napomenem)