Jelena Obradović

Zovem se Jelena Obradović, i student sam Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na katedri za japanski jezik i književnost. Poreklom sam iz Novog Žednika (mesto kraj Subotice), i srednju školu sam završila u Subotici (Gimnazija „Svetozar Marković“). Pesme pišem još od osnovne škole, ali radove nisam baš često slala na konkurse, s izuzetkom u trećem razredu srednje škole, kada sam osvojila treće mesto. 
U suštini, pisanje je za mene uvek bilo sastavni deo izražavanja i pomoću njega sam umela lakše da razumem ljude i svet oko sebe. Iskreno smatram da svako ume poetski da se izrazi, jer, po meni, poezija nema ograničenja ni standarde... Jedini uslov su osećanja koja pokreću na pisanje i sam razlog pisanja, odnosno razlog koji pokreće sama osećanja. Upoznala sam mnogo osoba koje imaju mnogo više talenta od mene, i takvi ljudi me, pored sveg stida i divljenja koje osećam, obično usmere u neka nova skretanja i pokažu mi neke drugačije uglove iz kojih mogu da posmatram život... 
Imam mnogo više ciljeva nego što mogu da ostvarim, ali me to neće sprečiti u nadanju i napornom radu. Nadam se da nisam odužila ili pisala na pogrešnu temu, jer mi je, iskreno, ovo prvi put da ovako nešto radim. 

Java

On je tužan.
Seta kvasi mu oči i srce nemirno skače.
U mislima javlja se bol mučan
i njemu se plače.

On je tužan.
Sećanje goni jednu priču,
jedan život.
U daljini cvetovi trešnje niču
i spuštaju svoje krune na plot.

On je tužan.
Daleko od sveta
raste jedno drvo.
A ono što ga muči prvo
okrutno seče krila...
Bez leta...

On je tužan.
Seta nežno zatvara
oči i krike veže.
I ono što mu bol stvara
ledi mu srce i dušu steže.

On je tužan.
Tuga sad je sadrug u borbi...
I toj je tuzi on večno dužan
što mu bojno koplje još diže.
A on je tužan.
I život stiže.


Orao

Uspravan, gordo on stoji.
Vetar mu šapuće verno
da dane više ne broji…
Oni će pomoći smerno.

Savete ne sluša više…
Uzda se u svoju zrelost…
Al’, duga posle kiše
samo je sunca smelost.

Povici lebde još svuda…
Prokleta sudbina čeka,
dolazak konačnog suda,
kad tužba postaće jeka.

Tiho, uz poglede duge,
posmatra obalu mora…
Al’ srce boji se tuge,
sve dok mu ne dođe zora…

Naziv je tumačen krivo…
Greške što prave se često…
Vetar mu ponavlja živo:
“Nije ni vreme, ni mesto!”

Nije ni mesto ni vreme,
da očaj mu dušom vlada…
Da seje beznađa seme…
Jer sve u vodu pada…

Al’ vetar pogrešno smatra…
Nimalo stalan on nije…
Ne vidi da tinja vatra,
koju on u srcu krije.

Nimalo uzdrman virom,
uzvišen stoji i čeka…
A pored njega, sa mirom,
stoji i prilika neka…

Prilika strahu se smeje…
Stišće mu ruku u nadi…
A srce, koje ga greje,
u ludom zanosu radi.

Srce je puno od sreće.
Prijatelj zdušno ga bodri…
Shvata da s njim ga neće
razbiti talasi modri.

Prilika  - prijatelj pravi,
tu je da sumnju, bez straha,
u dug zaborav stavi.
Da radost uzme sad maha.

Bojazan od njega beži…
Podršku pravu on želi.
Sad ispod srca leži,
ponosan orao beli.

Krila on odlučno diže,
snagu pokazuje svima.
Prkosno leti i niže…
Moć je u noći dima.

Uspravan, gordo još stoji…
Orao šapuće verno,
da tuge on se ne boji…
Sreća mu dolazi smerno.


Mač od pravde

I ove noći buktinja žari,
dok crno oko u svetlo gleda…
A svetlo sad mu žestinu kvari,
jer  da se smrači dosadno ne da…
I ove noći, s mačem u ruci,
strpljivo zuri u sudbe zračak…
I dok mu za vrat ne skoči beda
i zlobno poturi svoj crni tračak,
čekaće mirno u tihoj muci…

Samo će jednom, k’o munja britka
pakleno strašna zasjati volja…
Iz žara srca ustaće, vitka,
kličući snažno ruganje smelo…
Očiju crnih, strašnoga kolja,
samrtna, zadnja, želja je bitka,
i slatka pobeda za srce vrelo…

Skočiće naglo u bezdan beli
preziruć’ tugu i žalost glasno…
A smeh, k’o eho, vratiće dušu
na pravo mesto, gde shvata jasno…
gde shvata mudro šta srce želi…
I smeh taj silni razbiće sušu,
potrebne žrtve podnoseć’ časno…
Jer oko njega tugu su pleli,
strahove slali, mučeći gušu,
cepajuć’ srce, rušeći strasno…

Al’ mač od pravde i tugu seče…
I redom bolne strahove kosi…
I dok još jedno dolazi veče,
i reka časti jauke nosi,
samo će rukom mahnuti setno…
Dok srce čudno grudi mu peče,
a crno oko sjajno se rosi,
poslednji pozdrav poslaće sretno.


Tražim utehu

Odajem počast…. Ove je noći
i srce stalo.
I neće više kroz vene proći
ista krv… dosta je palo
da moze teći ona i dalje…

Tražim utehu.

Odajem počast… Jednog je jutra
i vetar lagano pružio ruke…
Al’ on neće doći sutra
da, kao tada, odagna muke…
Ne… on je ne šalje…

Tražim utehu.

Odajem počast… nekada davno
kiša je sprala vučje suze…
Zvuci su tada jecali javno
sve dok ih okrutna tama ne uze.
Pravo… pravo u njene ralje…

Tražim utehu.

Odajem počast… možda ću jednom
utehu naći među krošnjama…
I možda ću, jednom jablanu vrednom,
plakati… pričati priču o vama…
Da može teći ona i dalje.

Tražim vas.


Ono pravo

Ja znam: iz te čudne reči
Potiču sve druge...
I ne može niko da me spreči
Da tražim blago iza duge...

Ja znam: Ona je težnja
Koju svako sanja.
I u mom je srcu čežnja
Od crte ponosa tanja...

Ja znam: život je mašta
Ako ga vodi...
Ali ja sanjam svašta...
I sve se sa srcem srodi...

Ja znam: čekaću još dugo
Sve dok me traži...
A dotle... neka me ono drugo
I dalje snaži...


R S

Čuješ li, Ratniče Srca?
Himnu ti pevam dugu...
U ime srca što kuca
Večeras utapam tugu...

Čuješ li, uzoru slavni?
Jauci jecaju sramno...
U ime stavova davni’
Prekriće i njih tamno...

Čuješ li, izvoru snage?
Eho što beži sve dalje...
U ime osobe drage
Ja opet trčim u ralje...

Čuješ li, Ratniče Srca?
Ritam mog usnulog jutra...
U ime duše što puca
Odlazim daleko sutra...


U potrazi za pravim rečima...

Dižem koplje... ovaj je put misao cela.
Dižem i ruke, tražeći jače.
Spušteni pogled ispod mog vela
Da se ne vidi... da i on plače.

Spuštam glavu... u ruci opet kucanje meko.
Spuštam i zanos – suviše dobrog za jedno veče.
Jednom je i to želeo neko...
Dizati obraz dok zlobno peče.