Ljiljana Fijat

Dr Ljiljana Fijat je rođena 24.01.1959. godine u Zrenjaninu. Doktorirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Autor i koautor je većeg broja stručnih i naučnih radova. Zaposlena je i živi u Novom Sadu.

Draga, vrati mi se!

U ormanima u mojoj kući si ostavila svetiljke, koje su se zagasile,

kada si okrenula ključ u bravi i bacila ga u travu, zauvek.

Talasam se na vetru i ličim na upokojeno seno, reke me razbacuju

kao korenje i balvane, koje nose sa sobom, tokom poplave.

Teško dišem, šamaram sebe, ustajem, oblačim se i hodam u noć

duboku, prezrelu, nadajući se da ću te sresti i zagrliti se s tobom,

kao nekada. Nedostaju mi tvoje tajne, boja tvojih očiju, mirisi i kosa,

brežuljci tvoji i jamice, tvoje svilene haljine i hod

koji mi te je donosio u postelju,

u ranim jutarnjim satima, pošto obiđeš kuću, nahraniš stoku

i legneš, topla i bremenita poljupcima, u debeloj pamučnoj tkanini,

otvorena za moja milovanja.

Moja dragana, sa mesecom u oktobru između dlanova,

tvoj žuti pesak i iskra zlata sijaju sad u nekom drugom obliku,

u ribnjaku komšijskom ležeš plave talase i boriš se, kao jegulja,

da zaživi tvoje carstvo od mekote i svilenih bubica, koji te oprašuju

i mole se za tebe u dvorištu neke crkve, meni nepoznate;

siđi sa čađavog oblaka, razveseli me i drži mahnito, kao nekada,

pa da budem častan sebi i drugima,

a ne prezren od ljubavi i misli, tobom obojenih.

Moja dragana, koja izluđuješ glasom i pokretom

i s kojom je svaki trenutak dan Božićni,

nežno me dodirni i zatvori zauvek u kućicu u kojoj si ti sveštenica,

da to što boli ne tišti me zauvek,

jer te bejah imao, a sad samo vičem za tobom:

Draga, vrati mi se!  

Sećanje na Tebe

Vetar i kiša iza prozora se dovikuju.

Sanjam o divnim i sunčanim danima

zagrlivši jastuk u svojoj sobi.

Sve moje bolesti dolaze od kašike

i ružnog vremena.

Napolju ptičja zvona, neko kišno vreme

i raspoloženje crtaju krugove u meni.

Razmišljam, da nije rovova ispod moje sobe

(rovova, jer su iščupali dva drveta, pa prave parking;

Crnjanski bi mogao da im pozavidi,

sada je toliko blata ispod prozora

da bih mogao da napišem knjigu o rovovskim ratovima),

sišao bih dole niz oluk i kupio kilogram jabuka

da me sećaju na baštu i ranč koji smo prodali,

da odškrinem mali bljesak brzopotezni zlatnog delišesa

ili neke slične sorte.

Međutim, moje teme su kišno vreme i raspoloženje.

Tebe nemam da me zaklopiš svojim velikim sisama

i okruglim stomakom dok me voliš, slučajno i sanjivo,

opružena i dugačka, u četiri popodne, nedeljom.

Moje teme i raspoloženje su samo kišne kapi,

rovovski ratovi i čizme koje mi trebaju da se pridignem,

išetam u raskopanu ulicu

i kupim mali oblak, šestar sunca, sećanje na Tebe.

Tugovanka

Ulicom kojom sam te voleo padaju žuti i beli cvetovi platana i topole,

ima ih svuda, ne možeš počistiti.

Filmovi su mi postali dosadni, stalno nekog ubijaju, američka produkcija,

kao da su Ameriku deportovali u naše podneblje, slike su iste

i na našim ulicama, osim dva ježa, koja se drže za ruke, zaljubljeno.

Za doručak sam nešto pojeo, pa sada spremam peršun, šargarepu,

tikvice, grašak, kupus, uz jogurt koji sam jutros kupio, i

pirinač i sočivo. Narednih dana će biti hladnije, ali ne kao

u mom srcu gde su gejovi boje bele kafe zavladali

od kada si se ti odselila iz mog grada i države pa udišeš

neko drugo nebo i sunce, bereš ljubičice i jorgovan svome Indijancu

s kojim živiš u plavo ofarbanoj zgradi, dok on nabavlja piliće i

druge ptice

da bi ih bištili ljudima koji ih vole i koji će vam dobro platiti za to.

Kada bih mogao zamenio bih svoju glavu, makar i za svinjsku.

U Skupštini su danas glasali za neki zakon, ali to nije interesantno,

tu nema diskusije

i svugde su samo žvalava usta, prepuna ježeva, žaba i zmija,

priručnici o tome šta da radite kada ste penzioner, ali to nije moja priča.

Moja priča si ti koja si otišla i gradiš svoju državu sa tipom

koji svako veče o tebe četka svoj milion, perje i šugavu bradicu,

a meni čika Arčibald Rajs na uvo šapuće: „Čuvaj se, sine, a sebe najviše.“

Večera

Veče kada sam te čekala da dođeš bilo je tamnoplavo,

igrale su senke po zidovima. Doneo si mi večeru.

Postavila sam kristal i porcelanske tanjire,

soba je blistala poput dijamanta na mojim grudima

koji si mi poklonio na dan našeg venčanja

u šumi u srcu Fruške Gore uz koju smo se peli letos, razdragani.

Na žutom stolnjaku na kojem je cibzar bio raskopčan

poređao si piletinu, papriku u ulju, parče sira,

smokve i flašu vina.

Ja sam zavezala ptice između stakla i zavese,

da nam ne smetaju,

grickala sam tvoje uvo, sedeći u tvom krilu,

lomeći prstima tvoje čuperke i udišući tvoje mirise,

umesto večere. 

Hodala sam bosa dužinom tvojih ramena, ljubila tvoje dlanove

i lizala te po celom telu, nepristojno.

Ah, divne li večere.

Zajednička

Ispeglala si vetar i ušila ime grlice u njegove porube,

moja draga koja si ginula sa mnom u zatvoru venčanih.

Danas, obazrivo, kada dobiješ žilavu i krivu natur šniclu u restoranima, stavljaš hleb na sveću

i omču oko vrata stvarima, da te ne podsećaju na našu kuću od čerpića i panjeva

i vodom rashlađene našezemaljske žute trenutke.

Lepo ti je, kao u turšiji, u praznoj kućici za izdavanje,

pošto si ubila muža i oca u meni, pa sad kratkovido živiš,

nenasmejana, neraspoložena, i glavno si jelo u restoranima svojih bezobzirnih čuvarkuća

i klizava lampa za sviranje onima koji ne znaju tvoja divna usta

i kako si me volela na švajcarskim ulicama, na trgovima od pečene cigle

pre nego što si me umorila, igrajući košarku sa mnom u izdubljenom ogledalu

i odlučivši da me ne zoveš više draganom.

Moja mila, satkana od konoplje, u tvom krevetu se sad legu crvići,

miševi su ti drugari i zvezde na patosu, kroz koje ćeš njihati svoje velike sise

želeći opet da me podojiš, između svetova, kada me sretneš

raspolovljenog od ljubavi i vremena koje nam je presudilo i koje nas je jahalo, nenaviknute na ružno, u malom špajzu od sećanja, bračnom.