Majo Danilović - Srbija

Rođen 1955. Diplomirani politikolog, Slobodni grafički dizajner

Piše poeziju i prozu

Publikuje od 2008., objavljen u pedeset  zbirki, almanaha i antologija

Prevođen na bugarski, italijanski i poljski

Pesme i priče su mu nagrađivane

Objavio je dve knjige ljubavnih pesama

U pripremi je treća knjiga pesama, kao i knjiga kratke proze.

UKRADI DAN

Ne odaj danu

da si noć sa mnom provela,

kada ga sretneš

izlazeći iz moje zgrade.

Natakni naočare,

kapu natuci, nadigni kragnu,

ne daj mu da te od mene ukrade.

Čita on sjaj u očima,

pokrij tu rumen na licu

da ne vidi u tebi probuđenu devojčicu.

Sa sela da si, ti mu kaži

il’ drugo nešto slaži,

kada te bude pitao

gde si noć mlada zorila.

Ako provali da si se meni podarila,

dan se ne šali,

ima da razglasi po celoj mahali.

Kada je noć burna, opasan svane dan:

što noć ušuška, dan odšuška,

što noć sakrije, dan otkrije,

što noć zakopča, dan otkopča,

što noć zatvori, dan otvori.

Ne daj da te zavede suncem

i svojim belim licem,

ovaj bogataš dan.

Sakrij se u senku staroga duda,

neka od tebe pomisli

da si svilena buba.

Najbolje, vrati se u moj stan,

postelja još polegla, vruća,

da skupa prospemo mastilo

na ovaj opasni dan,

da danu ovom – ukrademo dan.

MORAĆU GORE PO ZVEZDE

Ima li, na ovom svetu igle i konca,

 da mi izvezu prelepu dragu,

il’ da je opet tvorim,

u svojoj fabrici sanja?

Ima li neko makaze čarobne,

da skroji strnjike zrelog žita

u kosi moje drage,

ili ću opet, gore po zvezde,

pa da se svoje drage

s visoka, ljudski nagledam.

Da više na zemlju ne siđem,

i suvom mesečinom

svu da je optočim.

U nekoj zemlji ima li slikar neki

anđelom da me pričini dragoj,

kada u nebo gleda?

Il’ da se tvorim, u jednog od Vlašića,

i nebom putujem,

sve do prvog Zemljinog ćoška?

Da neko učini, ima li,

da me draga jutrom namiriše

u cvetu lavande sa svoga jastuka

da me toliko poželi,

na moju stranu da pređe kreveta?

Ima li na ovom svetu

kap bistre rose za mene,

sa njenih usana, u ovo jutro?

Ili ću žedan da sanjam

kako se davim u reci uspomena?

Pa nek se davim, nek se udavim,

il’ kao pustinjska ruža

ponovo nek se rodim.

PITAĆI DIVLJI VETAR

S ponoći da mi je da te poljubim,

da me osetiš, a da te ne probudim;

na prstima uđem ti u san dok si snena,

a da na kapke tvoje ne padne sena.

Da mi je da me okupaš pogledom,

kad se zorom rumena probudiš,

i da me usnom, što u dnu drhti,

za dobro jutro ovlaš poljubiš.

U dolasku, da me s daleka ugledaš,

što voliš me, sva da mi se predaš;

u glavi da ti se stalno muvam,

od setnih misli ja da te čuvam.

Kad odem, iz oka da ti ne izlazim,

još dugo niz vene da ti silazim

i posle ponoći da me se setiš,

s mesecom da mi na prozor sletiš.

Od zvezda ću noću da učim,

tajnu tvoju kako da dokučim,

a divlji vetar pitaću kradom –

na suncu da budem tvojim hladom.

JEDNOM ME SAMO POGLEDAJ

Došla mi sinoć u san nepozvana,

hodajući po vodi, laka, lepršava,

i sva je bila nekako bleštava, bela,

jedino usne, gornja i donja,

kao kupine.

Ni reč nije progovorila,

ni usta otvorila.

I nije me prepoznala,

kao da me ignoriše.

Bez krila

kružila iznad mog kreveta,

kao da prkosi meni smrtniku,

što leži u postelji, presamićen,

u položaju fetusa.

I ništa joj nisam mogao,

ni da je taknem, ni da je dokučim,

rukom joj kroz kosu prođem,

bila je prozirna, kao od pene.

Jedino svetlele

crne oči su njene.

Jednom me samo pogledaj

i osmeh jedan daj,

i ništa više, nikada više ne daj.

Da te više ne usanjam,

da te više ne poželim,

ime da ti zaboravim, i lik i miris.

Da jednom i ja

budem čovek bez snova,

od lepote tvoje da se oporavim,

pa da jutrom, uz prvu kafu,

suncu u lice pogledam.

FIN NEKI ČOVEK

Bacaš mi poglede u društvu muža.

Fin neki čovek,

a ne lopuža ko što sam sâm.

Sjaj tvoga oka priča mi da te zanimam.

Ne mogu ja s tobom da se upustim,

mogu pesmu da ti napišem,

a da je ne potpišem.

Ne bi ni ti išla do kraja,

s ovakvim kô što sam ja.

Finog čoveka imaš za muža,

ostaje samo ovaj benigni flert.

Dok pričam s njim

(baš pravi intelektualac),

uživam u tvom pogledu,

upijam putenost tvoju bledu.

On duhovit, opušten,

nisam ja njemu ravan,

jači je od mene za celu jednu tebe.

I dok me radoznalo pogledaš,

fali ti onaj cinik iz mene,

koji trenutno priča sa tvojim mužem

i zbog kojeg nisam u iskušenju,

dok se ti dopisuješ, u stvari,

s onim dečakom u meni.

Najbolje, Žana, ostani ti mužu odana,

nećeš ga sa mnom prevariti,

kô što bi, da si moja, mene varala s njim.

Izbij iz pogleda želju

da u ovom trenu

razmenjuješ sa mnom nežnosti

u ženskom toaletu ovog luksuznog lokala,

tamo je sada occupato.

Žani bi bilo drago,

da nam ponekad svratiš, je l' da Žana?

Kažem ti,

neobično fin čovek ovaj tvoj muž.

Eh, Žana, Žana,

suviše lepa si za moj ukus!

ZA TEBE NEMAM PESMU

Nema u meni noćas pesnika,

opet je pijan, mrtvosan,

sve utihlo, zamrlo,

nema u glavi tvog lika,

u oku nije tvoja slika.

Nemam ja noćas potez

za tvoju oblinu,

nestalo boje za tvoju lepotu,

išcilio večeras iz mene pesnik,

sav je u crnom vinu,

kô drvo otupljen, truo.

I sav hladan iznutra,

nema za tebe rimu

da te zvezdama optoči,

još čašu jednu natoči,

da ga patosira.

Žicama violine

Ciganin prebira,

za tebe pesmu nemam,

ni drhtaj, ni ljubav,

izašao sam iz ovog sebe

što pod astalom dremam.

Za tebe noćas nemam reč

ni zgodnu frazu,

bestragom nestalo

u meni pesnika,

pijano telo –

sve što je ostalo.

NEOPISIVA

Bedna je ova pesma koju pišem,

bez ritmike i atributa,

jer prosto ne znam

kako da vam opišem

lepotu svoje drage –

u prazno olovka luta.

Ako stavim

da joj je kosa svila,

usne kupine, a oko badem,

od drugih pesnika ja ću da kradem,

a, opet, o njenoj krasoti

neću vam reći ništa.

Ako ste skloni misliti

kako preterujem,

divotu njenu u zvezde što kujem,

ne bih ja fraze, okoštale izraze...

Nedostaju mi reči, fatalne rime,

trebaju note, metafore,

boginjom, sveticom,

da vam je tvore.

Da je opevam tako

da se po ruci ježite,

suzu pustite lako,

do drhtaja da se raznežite.

Neće ona

u ovoj pesmi stanovati –

nisam pesnik za tako lepu damu.

Ovaj će list noćas

biti zgužvan i zgažen,

u meni noćas, pesnik je poražen.

I međ vama postiđen stojim,

makar sam mogao,

od mašte da je skrojim.

U MOME OKU ISKRA BESTIDNA

I konačio sam u njoj,

dok petli i osamljen ker

ne dojaviše rađanje zore.

Prispasmo tako.

Osetih kako joj usne

lagano telom mi promiču –

kadar sam za još jednu

krevetnu priču.

Prosula po meni svoju krasotu,

dok sam lagano brstio njenu mekotu.

Mirtom

i varenim mlekom mirisala,

dok sena ruže s prozora

na grudi nije joj pala.

I još bi se ona meni dala

da me dan nije nosio dalje.

Još bi talasi moji

milovali njeno priobalje.

Gordost iz mene

gledala rumen žene,

spokojom spavala od bele pene.

Mene, umornog iz druge smene,

obline opet čekaće njene.

Dok se uz mene

bude komodala,

još jedan dok ne svane dan,

do njene obale ja ću da plivam,

da je se lepe nauživam.

Da je prelivam,

u nju se ulivam, slivam.

Skutrila se u moje krilo,

sunce nas žeženo

zlatom prekrilo!

Zalud joj rumena, stidna,

u mome oku iskra bestidna.

I još bih s njom da se sladim

da drugu smenu danas ne radim.

VOZIO VOZ

Uz čistu indiskreciju, vozio voz za Veneciju

mene i zvanično - gospođu Štimac,

prekrasnu Lukreciju.

Kabina šest, spavaćih kola –

bez srama skinula se gola.

Pod opskurnim svetlom plafonskog neona,

za početak, stojeći vodili ljubav ja i ona.

Topla i sva od čuda,

ljubila se bez gumice i predrasuda.

Noktima po mojim plećima,

po licu tragom od ruža,

varala sebe i finog joj muža.

Pruga krivuda, nas svuda: levo i desno,

gore i dole, severno, istočno,

pozadi, spreda i bočno.

I svu noć mene u sebi nosila,

životu il mužu prkosila.

Zavesu strgala s prozora,

u kupe napokon ušla je zora.

Pušili zadnju cigaru.

Rumena, razmazane šminke,

sišla u Portoguaru,

koraka lakog- kô u neke klinke.

Tu odmah posle Trsta

dala mi poljubac s kraja prsta,

dok nije postala tačka –

njoj voz kao igračka.

Nazirali se obrisi Venecije,

po meni mirisi Lukrecije.

Mužu će reći nije trenula

do tamo kud je krenula.

Psovaće prugu, kriva mu železnica,

ženu mu mučila nesanica.

Sve što ostade od Lukrecije,

šljiva na vratu (moraću vezati kravatu).

Noge klecave, jedva se vučem,

valjda ću do Verone da se dovučem.

Ja – vozni ljubimac,

zvanično – gospođe Štimac