Marina Živković

Zovem se Marina Živkovic. Rođena sam u Aleksincu 1982., živim u Kruševcu... pomalo pisem...

PRAVA LJUBAVNA PESMA
 
U  svetu ustaljenih formi  suludo je kockanje sa srećom.Prevejan igrač.
Tamo negde,na nekoj drugoj zemaljskoj kugli,dvoje zaljubljenih dišu jedno drugom u vrat,šapuću prostakluke i nežnosti.Negde se ruše neke ženske oči i ruke  jedna ka drugoj hrle.Sve je negde na svetu moguće i dešava se  roman u nastavcima.
Ali ne ovde…u zemlji koju smo izvajali ne dodirujući se.Između naših susretanja  hiljadu nepostojećih priča moli za svoj svršetak.
 Pišem ti pesmu
 Ljubavnu
 
“nebo porađa sunce pred našim očima
 
Odbacivši posteljicu noći priroda skida svoje haljine
I golih dojki pred tobom se pruža
 
Golih dojki pred tobom se pružam
Raspamećeni vodopadi među mojim nogama
Ruše poslednje brane samospoznaje
 
Opet je proleće
Drvo bez korena u meni rascvetalo pupi
Da dve trešnje za tebe izrodi
 
negde na svetu istok I zapad žure da se spoje
u savršenom orgazmu njišu  se dani
dok linija života kaska za sudbinom
 
pred tobom stojim naga I predana
nirvana u mojim krvnim zrncima menja časno nasleđe
postaću vatra ako si spreman da sagoriš
I da se iz pepela rodiš u mojoj utrobi
 
Ubiću ženu u sebi  da bih se ponovo rodila
Samo za tebe čista I nevina”
 
Evo sviće jos jedan dan...Umorno se oblačim da dočekam san.Da zvezdano nebo u sebi   jos jednom ugasim rutinom.Ali ti nemoj odustati od mene.
 
Ovo je samo moja
Za tebe
Ljubavna pesma

bezvezna
zar je vazno ko ce prvi
koga po snu ogrebati?
 
u nasem pogledu od rodjenja i prvog placa
desava se smak sveta
 
molim te,
uhvati za mene mesto u poslednjem redu
da se ljubimo dok sva ta guzva ne prodje
 
posle da te vodim kod mene
na caj sa rumom
pa da se zacudim jer nemam caja
 
onda samo rum,reci ces
 
da te napijem pa da se setis
zasto je sjaj u mojim ocima bas takav
i bas sa tobom
 
onda...da ti u dahu izgovorim
pravu ljubavnu pesmu
pa da shvatis zasto je prava
 
kad si vec tako pijan
a ja tako trezna
 
kad si vec tako mudar
a ja sasvim bezvezna
 
onda ce se desiti
taj smak sveta koji uporno kasni
 
jer ja tako hocu
jer ti tako hoces,samo ne znas
 
poslednji je cas
 
pozuri
da se planete ne sudare mimo nas....

PRIJATELJU

Prijatelju
 
kada govoris o pokvarenom svetu
molim te...samo u svoje ime.
odavno si ogrezao u iskustvo
a iskustvo nikad nije pravilo,
i zavisi od plodnog tla u tebi.
 
A ti ga,prijatelju,imas i previse...
 
Ostavi se dobrih saveta
ni sebe nikad nisam poslusala,
svaku rec zgazila...
I onako,sta je rec?
tek trenutna refleksija osecanja
kratak spoj neuhvatljivih impulsa u nama...
 
Pusti ,prijatelju
 
prepusti me slucaju,
prepusti me lancanoj reakciji u zvezdama.
Kako cu napisati pesmu
ako se cuvam od coveka?
Ja bih se najradije od takvih kao ti
u besmisao sakrila,
da nikad ne postanem mudra
ako je mudrost tako frigidna.



DOSTA

Dosta mi je pesama
nakalemljenih rima
hvalospeva
dosta mi je ljubavi
i tuge mi je dosta
 
zapisa o onom što je prošlo
i što nikad biti neće
dosta mi je želja
nadanja
previranja
 
hoću jedno pravo "želim te"
da drhtim kad me dodirneš
da drhtiš kad te dodirnem
za obraz da te ujedem
za jezik da me ujedeš
 
i da niko nikad  ne zapiše
da ostane  u nama pesma neka
pokretima rimovana
dodirima izvajana
dahom ispevana
 
dosta mi je  reči
dosta
dosta
dosta
dodire hoću kojima se pesma u večnost šalje.
Još jedna neizgovorena reč
Bilo je nešto u boji glasa
kao zaspalo mače na pragu
pokušavala je da oslušne i zauvek upije
tihu pređu njegovog sna
U trenu probuđena nežnost
zauvek oslobođena strast.
On je stajao kao gromom pogođen
i odjednom nije znao šta bi s rukama.
Kao uplašeni dečak u novom razredu
možda se igrao klikerima u džepu,ko zna...
Tek,stajao je tako
i večnost je ostala zarobljena u njihovom pogledu.
A ona je hodala kao senka
lako je gazila njegovim koracima
i uvijala kukovima njegovim pogledima
tiho,kao predvečerje kad se spušta na grad...
Bilo je nešto u njegovim očima
znak prepoznavanja,šta li...
tek nije umela
il nije htela da zaboravi
U trenu probuđena bliskost
potisnuta pravilima lepog ponašanja
i ništa drugo...
Igrala je kao plavi dim cigarete
samo njegovim uzdasima
i gasila tek upaljeni plam u grudima
tiho,nežnim dahom
kao kad podrhtava prvi slog u najvažnijoj reči
koju mu je htela reći...
I opet je predvečerje
i opet se lagano spušta na umorni grad
Njegov je glas možda tiši
i njegov je pogled možda zgasnuo...
Ali jedna reč opstaje u vazduhu
nežno lebdeći između snova i zbilje
kao koprena pred očima spušta zastore večeri
ovoj večeri koja čeka da pokrije
još jednu neizgovorenu reč.

tvoja pesma

otkad stoji u meni tvoja pesma
zgužvana
vlažna
otkad se slova nižu i reči pletu
niz kožu kao zmije gmižu
niz leđa skliznu
reči neke neizgovorene
pesma neka nenapisana
 
tvoja
prećutana misao
 tvoja
uzavrela čežnja
tvoja
pesma u mojoj koži slanoj
 
danas iz pukotina reči neke izviruju
hoće u pesmu da se spoje
 
kao dlan na dlan
 
samo to...
dlan na dlan
koža na kožu
to je tvoja pesma u meni
ostalo su nepotrebne sitnice