Miroslav Kovač

Miroslav Kovač rođen je 1978. godine u Vrbasu, Vojvodina. Živi i radi u Vrbasu, gde obavlja funkciju umetničkog direktora najstarijeg festivala poezije za mlade pesnike u regionu - Festivala Jugoslovenske Poezije Mladih.U izdanju Književne omladine Srbije u ediciji “Pegaz” objavljena mu je zbirka poezije “Tumač vatre” 2011. godine.

 

Nagrade na pesničkim konkursima i festivalima:

- I nagrada na konkursu emisije „Svetionik“, Radio Dunav, Novi Sad 1998.

- I nagrada festivala „Erato nad Kucurom“, Kucura 2000. i 2001.

- Priznanje na konkursu „Vatrom brodim-stihom hodim“, Bačka Palanka 2001.

- Laureat nagrade „Stanko Simićević“, Festival Jugoslovenske poezije mladih Vrbas 2005.

- II nagrada na konkursu za najlepšu duhovnu pesmu, Književni klub „Rujno“ Užice 2009.

- Pohvala međunarodne pesničke manifestacije „Rudnička vrela“,Gornji Milanovac 2009.

- Nagrada za gosta-sudionika na 14. međunarodnom književnom festivalu „Pontes“, Krk, Republika Hrvatska 2009.

Poezija objavljena u zbornicima:

-          12. Jugoslovenski haiku festival, Odžaci 1999.

-          Konkurs za najlepšu ljubavnu pesmu „Žubori sa Moravice“ Ivanjica 2000.

-          „Vatrom brodim, stihom hodim“, KK „Dis“, Bačka Palanka 2001.

-          Konkurs „Banatsko pero“ – Novo na staroj adresi, Žitište 2008.

-           Međunarodni susret pesnika „Garavi sokak“, Inđija 2009., 2010.

-          Konkurs „Jutro nad Ozrenom“, Sokobanja 2009.

-          „Tragovi na pesku“, Bečej 2009.

-          Zajednička zbirka izabranih učesnika manifestacije "KAPIJA ISTOKA I ZAPADA", IV Novosarajevski književni Susreti, Novo Sarajevo, BIH, 2010.

-          Zbornik radova, 1. Evropski fejsbuk pesnički festival, Banatski Kulturni Centar, Novo Miloševo, 2011.

Časopisi i novine:

-          „Trag“, časopis za književnost, umetnost i kulturu, Vrbas

-          „Ruske slovo“, Novi Sad

-           „Ruj“, časopis književnog kluba „Rujno“,Užice

-           „Oko“, Subotica

-           „Erato nad Kucurom“, Kucura

-          „Glas“, Vrbas

Web:

Poezija mu je objavljena na najpoznatijem svetskom poetskom internet portalu: www.poetry.com

 

150 leta kauča za psihoanalizu – primenjeno u praksi

 

monokl, kauč & skupoceni viski

magistar šrink i zadasi vinski...

 

uzbuđena gospoja u pozi za san

ne ode kod zerfrija, propade joj dan...

 

ti sanjaš, ti sanjaš, dok gledaš u sat

potrošačko društvo dalo ti šah-mat...

 

tranzicija melje li melje,

kanibalski obred traje

svakog leta puste želje

dok doca ti lažnu nadu daje...

 

da li kriv je suprug il razmažena deca?

da l' krivo je društvo što svekrva te štreca?

 

a ti luda glavo kod psihića – na lizing

plaću si zadužila, otišla u minus

čekove ne mož' dići više ni na čiting

pokvari se ladna trajna, sad te boli sinus...

 

pa trči kod doktora, pa mito pod mišku

pa vriska na sestru što proziva na krišku...

 

pa, deder u ljekarnu, drogeriju, apoteku

u naletu besa ZGAZI nekog deku...

 

a kad se vrneš doma, pardon u tvoj kavez

izljubi decu, al' sa blagim merama opreza

prokuni dan kad stupila si u bračni sveti savez

padni u nesvest kad vidiš cifru poreza...

 

neko zvoni uporno, « Oh, tko li je sad? »

zvirneš kroza špijunku: «Ah, opet onaj gad » -

što redovno donosi isključivo račune

i ko znamenje loše najavljuje kućne obračune...

 

sedi za računalo, s tinejdžerima četuj

na prljavim forumima ti zamenski letuj...

 

stavi piling na facu, najnoviji brend

ak' već nemaš život, barem imaš trend...

 

a za kraj dana zna se: odglumi orgazam

usiljenim osmehom mu nagovesti da si sretna

nemoj mu priznati da strašno je prazan

i ZASPI, jer san stvar ti je urgentna...

 

 

 

Toliko drame o smislu, a sve što treba učiniti krajnje je jednostavno…

 

                                                                                                          Marku Maslaku             

uzmeš crv sumnje

i razbiješ ga o Istinu,

a zatim se posečeš

tom istom Istinom

i zastaneš...

 

zapališ sve knjige sujeverja

i umesto lomače

prirediš pravi pravcati vatromet...

sa mirom u srcu dočekaš svetlost dana

udahneš zadnji trzaj mraka

i zastaneš...

 

sabereš misli,

oduzmeš glas razumu

poslušaš volju svoju -

na tuđu staviš VETO

okreneš se oko svoje ose

i zastaneš...

 

pokupiš savete od neznanih i nerazumnih

i napraviš savršeni miks

kakav niko nikada nije spravio

i zastaneš...

 

prođeš preko trulih useva istorije,

zagaziš u prašumu bezvrednih ideja,ideologija

pljuneš iz sve snage na sve to

i zastaneš...

 

poremetiš ravnotežu sveže iskovanih zlih planova

i budeš sam svoja manjina i većina,

sam svoj kvorum,

a kada sve to, najzad, odradiš

ustaneš i odeš zauvek...

 


Rtanj naše hodočašće…

                                                                               

                                                                       www.duhrtnja.com

 

U pupku sveta arhi-Artanije, u utrobi nadri-Čarobnjaka

na Pamtivek brdu uvija se kristalna spirala

tu podzemni puti račvaju do bivališta vilovnjaka

gde blago je skrito u večitome carstvu minerala…

 

 

              Baba

 

Kusak                 Šiljak

        

         Rudnik stari

     oj dodole-dodole

    u nizu sve do dole-

sija presek savršeni-zlatni:

 

4 naprema 2 naprema 1

u vrh piramide ushićeno gledam...

4 naprema 2 naprema 1

drevnog dvorca dveri kriju tovar vredan...

 

Golema je orgonska gora Krstata

nadvita nad virovima Vrmdžanskoga jezera

gde vile plešu nasred reke Mirovske

gle: božanstva divovska od artanjskoga krečnjaka...

 

Iz daljine dopire zlatne psine lavež-

sa zlatne padine podno Latin-gradine

raskovnik, bunovina, ladež

matičnjaka, kičice, mandragore

raznijeh čaja i gorkijeh trava

na oltaru uklesana kamenita glava...

 

Miomiris iskona budi čula sputana

Kufuovi emisari s vetrom šalju pozdrave

tajna tajni tu je stolećima čuvana

krepki da hodočaste, nejaki da ozdrave...

krepki da hodočaste, nejaki da ozdrave...

 

           

                  Baba

 

Kusak                         Šiljak

 

                 Preslo

 

gde čudesa bivstvuju – tu bijaše Egida

na svevidećem vrhu volšebno je žezlo

gde gorostas stoji, RTNJA PIRAMIDA…

 

 

Prelazak

 

ne dozvoli reči da te prevari

ako pevaš pevaj metaforom

jer jezivost jezičke jetkosti

nećeš moći da prevaziđeš...

 

prejaka reč pada na slabe

a snaga ti nije jača strana

zato pevaj rečima izvrnutim naopačke

da ti ne bi pale za potiljak...

 

osloni se na san na javu ni slučajno

u stravičnoj javi čami uzrok bola

i svaka istina postaje laž

ako se izgovori nekoliko puta...

 

apostrofom vešto ti izvrdaj strofu

ako način nađeš moraš ljudima da kažeš

kako bi se spasili od te okrutne sudbine-

prelaska suvih usta preko Vode.

 

 

O nama...

 

Pogledi nestaju u daljini : tamo, preko Granice...

Sećamo se dolazećeg.

Senke drevne prošlosti

Neprimetno opsedaju, uznemirenu nam, dušu.

U lepljivom, teškom vazduhu

lebdi neizvesnost

pa mi, hteli – ne hteli, moramo prihvatiti činjenicu

da je SUTRA i suviše nerazumljiv pojam

za nas nemaštovite.

I pored mera opreza koje smo, blagovremeno, preduzeli

gubimo kontrolu,

izgubismo se u lavirintu:

uzalud protraćenih godina,

nemarno proćerdanih nadanja,

mnoštva neprospavanih noći,

sijaset bezrazložnih svađa

i još kojekakvih tričarija.

I odjednom!

Kada smo to najmanje očekivali –

rasplamsava se sukob pospanih misli i ranjivoga razuma,

a nakon nepotrebnih žrtava u vidu zamršenih moralnih dilema

neizbežna pat – pozicija tera nas na samokompromis.

Stoga,

nemajući drugoga izbora niti mogućnosti

samo ćutimo dok izgovaramo

tu PRA REČ,

taj PRA STIH

i lagano zapadamo u to svima dobro znano,

a opet neprepoznatljivo osećanje

što odbija se kao eho neprestajućega užasa stvarnosti,

i pritom

govori SVE,

i ne kazuje BAŠ NIŠTA

o nama...

 

 

Neobarokna bajka

 

Četir' druza gordo sjede

o milosnoj djevi zbore

raspra’ duga, dok crv ih jede

da l' nas ljubi preljubezna Šjore?

 

Kog cjeliva, koga li to snije

što li trepti pod tim velom

čije l' strasti k'o žar ptica grije,

čijim želi obavit' se tijelom?

 

Kakva polzan u tijem očima

tak'i nobles jošt’ ne viđen

da l' java bješe il' se tako doima?

svilen pogled, al' postiđen.

 

Nesta vitez jedan, trojica ostadoše

svaki svojem labirintu skreće

gvardijani ponizni joj postadoše

poče letjet' pred kaštelom cveće.

 

Ushićeno dancuje mlađana nam škvadra

puk zahtjeva: Maškara i Kruva!

Prinćipesa, o da li je kadra

ružu vjetra pronać’ otkud duva?

 

Otkrit' žicu gde je ruda sama

čari krotkoj – podvig se odupret'

kome l' žudi, čijeg li je žedna plama

so tim blagom tko će imat susret?

 

Kavalira trećeg nema, srce krhko, zamak mu pregolem

venera sa brega čarobnoga rupčić baca doli

razdire je sumnja: koga l' štujem, pak koga li volem

ima l'  konca, jal' navek 'vako boli?

 

Zatrese se strop sred svoda

međ' obrve glede se do pre tren amići

kolena već klecaju, s lica bledih lije voda

Pošast kulja, Vihor će se dići.

 

Bukti oganj, pa najednom, tajac

steg se prosu nasred mermer-poda

Gospa vrisnu, začuo se žalac

ne sme gledat nit' saznati ishoda.

 

Sablazni se naša druga, želi nestat', menjat’ kožu čim prije

što učinje - te posvadi predrage joj hlapce

mišić tuče, i bije li bije

kad to orli zamjeniše vrapce?

 

Namah spokoj, napokon joj duša diše

leden znojak sred čelenke zvizne

vidje dragog gde suze joj briše

pade mu u skute, u plač blažen brizne...

 


Sedam svodova zmije

 

                                                                                              Marku Lakčeviću

 

krv mi vrela

sedmim svodom Zmije

                            teče...

u Gospođu se pretvara,

u treptaju oka.

Reč mi je otrov

sa vrha njenih zubiju

očiju mi, ušiju...

 

 

klico Nesvesnog,

probudi Sumnju u meni

izreci Reč kazanu

drevnim trajanjem...

stoj mirno

naspram

zjapećeg Ništavila,

i budi u meni,

OBAVIJ SE...

 

 

Tumač vatre

 

                                                                              Danielu Pal-u

 

... i dođe

    i ode...

    okolo ide taj tumač vatre

                  TUMARA

    zamišlja, gubi se, stvara

    nad predelom duboke vode

    koja sastoji se od bezbroj i bezbroj suza

                  večitoga plača

    životom svojim objašnjava sudbu

              što od svega je jača.

 

 

... i ode

    i dođe do pećine

    u prazninu gleda

    želi da smisli šta se to dešava

    dok umorne misli vetru

                       ne preda

    vatrenom rečju golem problem 

    rešava…                                      

 

 

DOKLE?

      

senima nevinih žrtava Srebrenice

 

Dokle te suze, dokle taj bol

i plač i jad, tuga golema

dokle crnina,u srcima praznina

i večiti rat od kolena do kolena?

 

Ma, dokle ta mržnja,

isprazne reči

kako do mira večitog,

zauvek laži

i navek patnja,

i ko to zlo da spreči

dok je đavoljega nakota nečistog?

 

Ma, nema tu nade

bez Božijeg sina

dok svojom dobrotom sve nas, najzad, ne obasja,

a ovako dok čekamo glava nevina za glavom pade,

i vascela ljudska rasa postade k'o pasja...

 

I kuda odavde pobeći od prljavoga veša čovečijeg

i smrada ratnika što tuđe bitke biju,

dok neki navodni heroj ubija brata nečijeg,

nečije majke u rekama suze liju...

 

Nesnosna je buka tenkova,raketa

novi je Potop sto posto na vidiku

za zverstva se danas može dobiti plaketa

ako ljubiš u ruke tu vražiju kliku...

 

K'o novi krstaši što u ime Svetog lika

popališe Jerusalim zlatni,

k'o što inkvizitori, bezgrešne, pališe veštice

sada u ime mira nose krst ratni

i uživo satelitski to prate netremice...

 

Ma, dosta s' time

vrati se brate Hriste

i spasi ovo malo jada što se ima spasiti,

a one psine,

što na tuđoj krvi grade biste

požare u paklu svojim dušama će gasiti...

 

A razlog i nije bitan…

 

 

                                                                                                                       Saši Nađfeji-u

U predelima očaja i neizmerne tuge

izazvanih neizdržljivom nespokojnošću postojećeg.

U transu i ekstazi ega obuzetog objašnjenjima i svrhom.

U fikciji paralelnoj sa irealno nastrojenom realnošću.

U uslovima akutne zagušenosti misaonog saobraćaja

i nepodnošljive prenaseljenosti moždanih tokova.

U svom tom rasulu i haosu:

pribrano i krajnje oprezno

oponašati kretanje Kruga koji izlazeći zalazi.

Pokretnim stepeništem nepokretnih reči

sići u mračni podrum nedolične duše

i na taj način

upoznati sebe po ko zna koji put.

Histerično vrištati do apsolutne iznemoglosti

kako bi se, što lakše, stiglo do tačke NE-POVRATKA

i tada iznenada stati.

Baciti sidro u okean nepojmljivoga prostranstva beskonačnosti

i čekati...

...Osetiti svekoliki Mir najudaljenijega kutka Galaksije

i ni sa čim ne narušavati tu, teškom mukom postignutu, harmoniju.

Pritajiti se i krišom posmatrati svoj podrugljivi lik

u pogrešno postavljenom ogledalu

i tako izgubljeno

u emotivno ispražnjenom prostoru

krajičkom oka Celinu sagledati.



http://cms.novapoetika.webnode.com