Neda Kovačević

Rođena u Beogradu. Objavila je knjige poezije: „Zenica duše“ (Sfairos, 1997), „Umesto molitve“ (Književno društvo  „Sveti Sava“),  i romane „Pozdrav iz crne rupe“, (Sfairos, 2000) i „Povratak košave u Beograd“, („Mali Nemo“, 2009), „Komandant i Margita“ („Mali Nemo“, 2010).

Zastupljena je u knjizi „ 511-203 Halo Avala – pesnici za Avalski toranj“. (UKS, 2005), u zborniku poezije “Junaci urbane bede”, (“Trablmejker”, 2008), i u još nekoliko zbornika poezije.

Roman „Pozdrav iz crne rupe“ je 2008. godine doživeo drugo izdanje u izdavačkoj kući „Mali Nemo“. Objavljivala je pesme i odlomke iz proze u časopisima „Sveske“, „Književna reč“, „Naš trag“, „Savremenik“, „Zvono“,  i na mnogim književnim sajtovima. 

 

ZAČELO

Sonji Ujević

 

kuda da odem posle ovog sna?

                  B. Miljković

 

O, drvo, prošlo je svo vreme

u traženju korena što se zaturio

i zato sad tražim nadoknadu svetu

kome plamen još ničim nije naudio.

 

Zaželeh da Te pripitomim,

da mi noć odobrovoljiš ovu,

zenicom svojom da mi zasadi

razboritost nemišljenu, novu.

 

Hoću li glas vatre čuti posle ove noći,

da li će mi se moći odazvati,

i mesto mene porediti reč s njenom moći,

ako je isto pevati i umirati?

 

Oprosti, drvo, što svetlost Te kuša,

jer to su oči u kojima živeh

i koje ću pre dana ostaviti Tebi

da ih otvoriš za budući greh.

 

Izvini što krv sve jače svetluca

i izmišlja ko svitac puta dva.

Uprkos što mu ne slutim poreklo

ja ipak znam kuda posle ovog sna.

 

 

UZ NJENU LUČIJU  

(Regnava nel silenzio...)

 

Senima Marije Kalas

 

   Tiho prozva glas večeri

   Lunu bledu vetrom tkanu.

   Dan zabravi svetla dveri,

   na dno srca ključ propanu.

 

   Dok govori gde je ne znam,

   kao da me se odreklo.

   Po ćutanju tek ga poznam

   u tišini me je steklo.

 

   Bdenje davno izda budne,

   molitva je reči plenom.

   Ko da miri ruke žudne

   s bezdna duše vaseljenom?

 

 

ruskiJ romans

                             Senima Irine  Vasiljevne Jasenske

 

Noć je tiha. Vetar ne uzdiše.

Pesma setna u krošnjama drema.

Već je znano:  s nama su najviše

oni kojih na tom svetu nema.

 

Misli daju da ih seta slama

bića tog što i jeste i nije.

Njegovoga srca gorka tama

ne dade mu zoru da ispije.

 

Tek sad čujem reči što prozbori

u života još  paklenoj studi.

Svoju tugu ne hte da sagori,

u   strpljive udomi je grudi.

 

Mada ne hte poezije dara,

odričuć se njenoga dodira,

protkala ga ta tanana lira,

iskra reči vatru stiha stvara.

 

Noć je tiha, vetar ne uzdiše,

al ja ipak čujem uzdisaje.

Onaj kojeg davno nema više

uporno bez postojanja traje.

 

 

COGITO, ERGO...

 

Plimom krvotoka

misli mi se dave.

On to sebi laska,

reka bez utoka,

samodata maska

dimom tkane jave.

 

Praha me taština

sopstvenoga zari.

Istinski da sija

ume samo tmina.

Bezdno istosuštva

od Ništa do Svega.

U zenici stvari

priroda sam mrtva.

Ne misleć na Njega

ne postojim ni ja.

 

 

KRAJ DANA

 

Kraj dana podseća

na kraj sveta.

Tamni purpur preliva se

u crnilo.

A baš tada najviše osećamo

beskonačnost neba.

Valja

ili stegnuti srce

i trajati,

ili ubiti svet.

I ovaj,

i sve druge.

 

 

****

Pesma je

istarska obala

i reč

koja me traži.

Stena isklesana

bistrinom dna,

vetrom

u školjci

zaspalim.

 

 

SLOVO IKONOPISCA

 

Ne možeš naslikati

nebo.

Plavetnilo nije bit

suština je

svetlost.

Ne možeš naslikati

magnet

već samo komad

čelika.

To što zovemo

noć,

ili stud metalni

nemoći je čedo,

neodoljivo privlačni

beg od smisla.

 

 

****

Senima Magi i Milana

 

Ona.

Pleše po dirkama

muziku snažnu ko ime joj.

On.

Grabi gitaru za vrat ko aždahu.

Žice kida vrisak mu taj.

Magični zvuci pršte

do pepela i natrag.

Izvor, uvir, bljesak i mrak.

Traju i posle, tišinom,

u sali pustoj

čekajući na njih.

 

 

MUZIKA

 

Ko se to s nama našalio?

Zvuk odveć snažan

da bi postojao.

 

 

KO NIJE GREŠAN...

 

Kamen koji misli

progovara padom

u vodu.

Ostaje da

plovi,

ne tone.

Koncentrični krugovi

talasa

čuvaju ga od iskušenja

samodopadnosti.

 

 

* * *

Lutamo između svetova.

Granice su priče,

delovi Velike Pripovesti.

Pripovedač i Slušatelj

iznad su svih granica.

Nema kraja lutanju,

nema kraja pripovedanju.

 

 

UBIJMO OVAJ VEK (XX)

 

Ubijmo ovaj vek

dok je još vreme.

Ne smemo dopustiti

da umre prirodnom smrću.

Ubijmo ga

i uklonimo brižljivo tragove

kao svaki hladnokrvni ubica.

Ne pokazujmo slabosti

zločinca iz strasti

ili neodlučnog uplašenog

u samoodbrani.

Kad smo već krvlju

ovog veka

lice umili,

učinimo neka izgleda

da smo to napravili

s predumišljajem.

 

 

PROMETEJ

 

Prikovani za stenu

vlastite taštine

proklinjemo vatru

koja raskrinkava

u ljubav prema ljudima

prerušeno samoljublje.

Uzalud dozivamo Had

neumeća.

Orao savesti

kljuje nam utrobu.

 

 

MORE IKAROVO

 

Jedno more, u prošlosti

zatočeno,

more koje su reči ostavile

bez imena i sudbine,

nijedna plavet svojim

ne priznaje.

Odriču ga se galebovi,

ni bol ga više neće.

Ko zna, možda je to baš

More Ikarovo,

u kom potonuše sve lađe

isuviše iskusne.

A ipak,

proglašava me

prvom svojom lukom.

 

 

POSLEDNJI PAGANINIJEV KONCERT

 

Na zatamnjenu binu

izišao je Nikolo.

Već arpeđa rasecaju

mirise parfema.

Niko nije pozvao

u pomoć.

Svi tonu kao u snu

koji se ne zaboravlja.

Nikolo! Diavolo! Maestro!

Huli na razum kada svira.

Ulazi moderato,

pukla je prva.

Niko nije čuo,

koncert traje.

Iza uvojaka

demonski svetluca oko.

Gudalo crta

svetlost.

Uzima stakato,

pukla je druga.

Niko nije čuo,

koncert traje.

Aura prozračna

razređuje mrak.

Nikolo! Diavolo! Maestro!

Daje furiozo,

pukle su sve.

Ali,

koncert traje

ehom.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com