papirusa ili pergament, svejedno.

Možda ploćica od gline

za zapis kojim su me upisali

ili bolno urezali u budući život.

Ime moje bilo je- Nevinost.

U prerano pre podne-

pročitah zapis na pločici života,

(pra-majke i pra-žene urezaše):

Od sada u dvoje,nisi više svoja

"sve dok vas smrt ne rastavi"

Zapeva Žena i zaplaka Sloboda,

ime mi prekrstiše u- Kameleon.

U podne pregrejano letnje

delih deci hlebove i ljubav-

delih sebe na kriške i komade:

hraniteljica tela i čuvar umova,

namerno zaboravih ispisati svitke

za njihovu buduću pogrešnost.

Moje ime bilo je - Majčinstvo.

U popodne kasno izabrah samoću:

vreme za siestu i uzrele pesme.

"Ne! Neću u dvoje." Razlupah pločice,

pocepah papirus,zakonik pra-žena...

Predadoh se sebi i snovima o Njemu,

znajući -doći će,na iskraju dana

-svaka pesma moja ,o Njemu je slovo.

Pokrstih sebe, u ime -Ljubav

U večer je zapad plinuo u krvi

zalazećeg Sunca.Noć moja padaše,

zavesa na kulise-pri kraju poslednjeg čina 

Ibzenove priče o prazninama...

Priznadoh za ljubav prvog Zlatoustog

-putnika kroz moje samoće i strah.

Pirovom pobedom proslavih trijumf

moje poslednje zablude o ljubavi.

Ime moje postade - Kajanje.

U ponoć se okupah mesečinom

i sa sebeh sprah sva svoja sećanja

na svoj pogrešno potrošen dan.

Legoh i preklopih ruke na prsima,

usporih disanje , zaustavih krv-

i tako smirena i čista čekah Veliki San...

Moja poslednja misao izreče 

Gamižu lavirintima uma -Kiklopa,

tražim te.U katakombama vijuga,

vijugam podrumima Vatikana,

nema te.Na svetom kamenu na Ćabi

ne nadjoh ti ime urezano u zapisu.

 Na Atosu ,bosa, i bosa do Ostroga 

račvastim mislima račvam se , ničija,

Gde si mi?

Kuća mi i kućište: Svemir i nemir,

varljivo Sunce i Mesec od marcipana...

Postelja - moja monodrama o lednicima,

o bednicama samotnim i sramotnim-

u jednočinkama činjenim nad sobom.

Gde si mi?

Moj lepi Arlrkino sa naslikanom suzom

(tempera, ulje , akvarel il gvaš?), 

sa smehom gorkim-za tudju veselost...

Od zmijurina žica , konekcija i kontrakcija,

od spleta nerava i kolopleta  kapilara

(neoplodjenih mi pulsara) i lika od piksela,

isprela sam te za pokrov-pokrivač sebi...

...pokrij me sobom, potlapi,ogrej ozeblu...

Gde si mi?

Kolombina sam.Sopstvenog cirkusa zvezda-

u kockastom kostimu i s komičnom maskom

šegačim se  -ludost sam-da dušu osmehnem

-ne plači Pesnikinjo-smeje ti se Sapfo...

Sričem i vičem rime -tobom bih da se rimujem,

dodirom o  staklo usne ti prstima dirkam,

palim te rečima očajnim i vrelim,uličarski smelim,

koliko bajtova nam treba? Letimo ,Ikaru,

beskrilni i jadni- jedno drugoga  do na smrt gladni.

Gde si mi?

A obećali smo se i zaručili ,za Miholjsko leto,

naći se , taći se,van Vatikana, Ostroga  i Ćabe

bezverni, ( u veri u Falusa i  Veneru -Virgo)

izvan planeta i paganstva sveta-

(pod šatorom mojim na trapezu smrti)

na nebu bez Bogova-sem Boga Ljubavi,

sa mesecom od marcipana  što će nas jesti

ko što sebe sjede od uštapa do srpa mladine..

Srce ću sopstveno, ubrzano do bunila i ludila ,

uzbrati , skupa sa peteljkom crvenom i crvom,

i nahraniti te, na prvoj nam Tajnoj večeri...

Skinuću kostim cirkuski kockasti ,gola do bola,

ubrusom od kose ubrisaću ti suzu  naslikanu

Arlekino moj od piksela i moga dragog ludila...

Ljubim te,JA, bez usana

-TEBE, bez postojanja.

Tvoja Kolombina.

PLAVA KIŠA

DUALITET