Irena Plaović

Daklem, zovem se Irena Plaović, rođena sam 4.novembra 1992. godine u Beogradu, i često me pominju kao najmlađeg učesnika poetskog klabinga, a sada i (definitivno najmlađeg) voditelja :D
Poeziju pišem od osme godine.Osvojila sam dve međunarodne poetske nagrade u Italiji, kao najbolji mladi autor u konkurenciji od 560 učesnika, i kao pobednik u kategoriji od 14 do 21 godine.
U novembru 2009. izašla je moja prva zbirka pesama pod nazivom ''Iza oka''.
Negujem prilično tradicionalnu poeziju vezanog stiha, sa povremenim izletima u slobodan stih.
Bilo kako bilo, ne smatram da moja poezija zbog svoje klasičnosti nije originalna, i svakako ne mislim da nije moderna.Naprotiv, u vreme kada većina savremenih pesnika piše na jedan nov, slobodan način, lep je osećaj razlikovati se.
Trudim se da u svojoj poeziji sjedinim tradiciju sa avangardom, uklopim moderne teme sa klasičnom formom.
I,kao što se da videti, volim da pričam i pišem.
Sad ću da prestanem. :D
Bilo bi mi drago da čujem svačiji komentar.

ГЛЕДАЈ МЕ

Гледај моје усне

Суве су од смејања

Заборави све нежности

Заборави све крике

И слушај само јецаје

Од бола и од стењања

И створи нове вредности

И музику и слике

Гледај моје прсте

Танки су од мрдања

По кожи испод коже

По светлу и по води

Узми моју главу

И слушај како одзвања

Не питај да ли може

Ја хоћу да ти водиш

Гледај моје кораке

Оштри су од играња

Заустави ми покрете

И поцепај ми под

Вежи моје плесове

Од страха и од маштања

Порази моје погледе

Удахни моју со

Гледај моје слабине

Уморне од трзања

Протреси ме укочи ме

И не дај ми да спавам

Убрзај моје дисање

Дубином својих трагања

То наша тела не раде

То ради моја глава

Гледај ме

ТЕЛО КОЈЕ СЕ СМЕЈЕ

То се чита у корењу речи ;

Ми смо они грешници из таме!

Ми смо палили асфалт ноћу !

Дан постоји само да нас спречи

Ни из чега да правимо драме,

Да просипамо сузе по воћу.

Ми смо оно полусвело цвеће ;

Наша чедност извире из греха

И праштање потиче од беса!

Нашу свелу страну нико неће.

Сви би мало радости и смеха,

Те товаре свежег живог меса

И тело које се смеје

Ми смо само отишли од света

Напуштајући живот и сврху,

Нестали смо у букету страсти!

Ми смо једна умирућа чета

Што се смеје свом пропалом духу ;

Ми смо свесни да ћемо сви пасти!

Признајмо зато своју кривицу!

Убили смо невиност у души,

Поломили ножеве и зубе!

Налазимо камење у лицу,

Верујемо да се небо руши,

Већ славимо усне што нас љубе...

И додир који нас греје .

МИСАО ИСКУШЕЊА

Истина је увек била смелија у мраку .

А мене и данас плаше непознати људи .

Па кад се на Сунце попнем, да пливам у зраку ,

као да се нечег сећам, као да се будим...

Слободно окриви мене за сву своју славу .

Мени стварно није битно шта ће други рећи .

Ја сам данас врло спремна да мењам и главу

за осећај тог блаженства што води ка срећи .

Мене вуче једна страна , тамна али бучна .

Зове ме да пређем где су други, ето, смели .

За мене је та одлука и тешка и мучна ,

јер ја видим да су се сви остали саплели .

Ја хоћу да будем јака , увек сам то хтела .

Али данас не знам шта бих сматрала за снагу .

И да ли ћу бити јака ако будем смела ,

или ако уздржана останем на прагу ?

Мени каже мој осећај да је игра таква

исувише луда, брза и снажна за мене .

И да, ако будем једном тај осећај такла ,

да ће моја стаза цела да се заокрене .

Мени каже моје срце да то није страшно .

Да дође и прође , као тихи ветар града .

Мени каже моја глава да је све то лажно ,

и да добро пазим шта ћу да урадим сада .

Мени кажу пријатељи да не бринем тако .

Да је све то само једна забава за нас .

Да ће нама бити дивно, и да је то лако .

И да они са радошћу чекају тај час !

А ја мислим да ја нећу умети да станем .

Па и поред свега тога мене нешто мами .

И баш себе не разумем, зар желим да паднем ?

Истина је увек била смелија у тами .

ПРСТЕН

Плакала сам без разлога данас

падале су сузе по утроби

пекли су ме и стомак и грло

нисам поверовала у сутра

нико није мој плач приметио

а били су сви у истој соби

нико није видео ни сузу

јер сам данас плакала изнутра.

Моје очи биле су ледене,

ни капци ми нису били тешки,

спокој ми је спавао на лицу

полуосмех играо на зубу...

људи су ми прилазили мирно

примала сам ударце витешки

ударце у виду руковања

кад додирнем туђу руку, грубу

Пољупци су ми стварали ране

образи су били избушени

вриштала сам да ми не прилазе

да не желим загрљаје грубе

пробудих се, видех да сам сама

и да нико не прилази мени

да у ствари вриштим од самоће,

да у ствари желим да ме љубе.

Сањала сам прстен око мене

прстен људи који ми прилазе

мислила сам, куда да пoбегнем?

у сну све је било безизлазно

по буђењу била сам на киши

на све стране пружале се стазе

само ваздух, нигде загрљаја

око мене све је било празно.

ИСТОРИЈА

Историја - наша стара бољка.

Наша слана рана окована,

та бисерна наша бела шкољка,

наша храна дуго одлагана,

наша радост и наше предање,

успомене и заклетве наше,

наша болест, наше пропадање,

медицина народна из чаше,

слике, пушке, сећања, хероји,

наше значке и наше шубаре,

сви потомци и сви преци моји,

сва божанства, људи и утваре ;

па дрвене кућице из снова,

наша земља и небо и воде,

погибије и страдања нова,

нове мајке да јунаке роде,

наша ропства и наше судбине

и побуне, смрти, помирења,

наше драге духовне руине,

борбе, страсти и ослобођења,

куле, виле, змајеви и свеци

и деспоти наши и сељаци

и мачеви, топови и меци,

сви су они остали у бајци!

А сад кад смо јадни, боси, голи -

сад нас,као,историја боли!

Nesputanoj krvi

Još samo tebi mogu da pošaljem kroz cveće

jedan prelepi odjek stare skrivene misli

u tamno narandžastom uličnom osvetljenju

u bezazlenom stajanju ispred ogledala

sa svojom sopstvenom igrom koja me je pobedila.

Dok puštam sokove svežeg voća da mi kaplju niz usnu

dok sedim sama pred belim stololom sa pogledom od rose

Ja,prijateljica zore zagledana u travu

zagledana u blještave vrhove mačeva

Želim da znaš: ja tebe moram.

Jer samo tebi želim da pošaljem kroz cveće

ustreptalu liriku mojih tajnih stihova

jer pesma, to je dosije

jedini dokaz mene

i moje ljubavi koja postoji ali je stvarno nema.

Cediš iz mene delove krvi za koje ne znam da postoje

Izmišljam s tobom i zbog tebe sve što sam živela bez tebe

pravim se da je bilo sa tobom.

Nek niko drugi ne vidi ove ludosti

Ovaj sram

Jer samo tvoja luda glava

I samo tvoja luda glava

Moći će da primi ovaj dah

U svoju nesputanu krv.