Nenad Mihajlović

Moje ime je Nenad. Zapravo takvo ime su mi dali.

Otac je hteo da se zovem Vuk. Ne znam ko je na kraju odlučio da se zovem Nenad, ali ne smeta mi.

Ipak, oduvek sam se osećao nekako kao vuk.

Rodjen sam 5. februara 1987-e godine u Kosovskoj Mitrovici i toga se ne sećam.

26. septembra 2006-e godine u Zagrebu sam doživeo jedan od najlepših dogadjaja u svom životu. Posle toga sam zavoleo jednu Mariju.

Bila je to ljubav koja je gutala sve. Progutala je i nas. Onda nismo znali kako da se snadjemo. Ja sam pobegao. Bio sam previše mlad i previše zbunjen.

Za sebe mogu da kažem da sam srećan. Volim život i mislim da nikada neću umreti. To bi ipak bilo previše za mene.

 http://www.youtube.com/watch?v=lfL9cTE-xzU

ODRANI VUKOVI

 

Ona se svlači u praznoj sobi

tu su neki predmeti koji joj zaista

ništa ne znače

ne bih da me sada prepozna, dok se u uglu tama u insekte presvlači

i trule jabuke u dvorištu plaču

još jedna reč, ili još jedan uzdah

sve postaje nejasno

nešto je ovde posve suvišno

krvare skulpture i odrani vukovi, na grani vrabac zamišljen u fantazijama i plafonima

krevet pun zmija i otpadaka

raznobojno staklo zariveno u moju pesnicu

bez pamćenja, u voću, ne zna da li je rano ili kasno

pepeo na patosu

kolači na tacni i leptiri u šoljama kafe

ona ćuti i pita se

dok čudan blesak klizi foteljom, dlakavi monstrumi u telefonskoj slušalici

dok neko sedi u uglu sobe i čeka, koplje zabodeno u stomaku deteta

ona se pokriva ćebetom preko glave

i zuri u mrak

jedan dečak čeka u dnu tegle sa paprikama

jedan monstrum urliče u dnu telefonske slušalice, zagrli nekog ko je veoma daleko

pored kreveta lazi histerični muzej

pored gramofona zuji noćni leptir,

te noći, te noći,

kad si me prepao, svežinom praznine, obećanim a nevidjenim

ona sanja nepoznate i mnogobrojne, mirise

i iznemogle. REKAO JOJ JE DA ĆE SE VRATITI PO NJU.

 

 

UZALUDNO BEKSTVO

1.

Vreme je, ne laži me više

ukradi naše klovnovske glave, naše zakasnele putnike, naše tamnocrvene trešnje, naš nezamisliv prtljag u belom mravu

i ušuškaj ih u smrdljive čeljusti mesečevog lava

nisam te tražio, nisam te razumeo

svejedno mi je, sve je na dva tri koraka, samo toliko

zato kreni sa mnom, jer vreme je

ne laži više

išćupaj ovo srce koje zbunjeno leži u jagodama, s gadjenjem zbaci,

otkini ovu nemirnu tišinu što sluti

nisam tražio, nisam umeo

isto je, sve je izgubljeno a ništa nismo još ni našli

zato lezi sa mnom, ispod ispražnjenog meseca, ispod zvezda koje povraćaju, ispod nedostižnog ritma, ispod mog gladnog i otrovnog tela

jer vreme je

ne laži više.

Tražite spas ako želite da udahnete

zelene večnosti, gde u dubini svog malog mraka

otkrivaš misterije koje cvetaju ispod tvog očnog kapka

i dolaziš do saznanja, na kraju, u pepelu, u bludu, u morbidnoj mesečini

i jeste i nije, iza ovog i jedini, iza sledećeg i istovremeno

zauvek i nikad, veoma kratak i besmislen

u ništavilu svog stvaranja iz zaboravnosti

neprozborene reči, u lepršavosti svog pretvaranja u sve što je trebalo

da budeš, u sve iz samog početka

laž ti treperi u očima, možeš je osetiti kako buja u neobičnim pejzažima tvojih duševnih eksplozija kao zeleni skakavac u tvom srcu, možeš je opipati u unutrašnjosti svog mekanog stomaka, kako spava sa zečevima u isceljenju, sa noćnim vozovima i bodljikavim žicama, možeš je osetiti kako krvari niz tvoju žutu lobanju, možeš je osetiti kako teško leži na grudima, možeš je omirisati u trulom vazduhu u proleću, u pčelama i pticama

evo, počinje

sećaš se, i sada više to ne umeš

izopačen nedoumicom, rasporen sutonima i kljunom petla, zaražen snežnim senkama i pljuvačkom u lavabou

ona sve glasnije to hoće, kajanjem nikako da dokučiš

ona sve glasnije to hoće, zabludom i božanstvenošću nikako da naučiš

ona sve glasnije to hoće, sve glasnije traži.

 

 

ZA NJEN ČAS

 

Tišina je

Pojela naša lica

I nismo imali šta da kažemo

Dok smo se u suzama ogledali

Na tim suzama sa naših lica

Počela je kiša

I ti si umela da me suzbiješ

I sukobljavaš sa sopstvenim autorskim pravima

Postalo je vrlo blisko

Za ove dve vrste ubjanja:

Otkinuti od tela sa samoćom

I tišinama

I vratimo se ispod duge i sa smrtonosnim drogama

Osigurali smo ove svete jasnoće

I robusna saznanja

Sa samopouzdanjem mi pruži

Jedan čas kasapljenja

Sa tvorevinama i onim s čim raspolažemo

Na kraju krajeva

Izvodljive su ove kako da kažem

Persistencije

I pribrano mi pruži jedan

Čas detektora rasporeda vida

Na kraju krajeva izvodljiva su

Ova prognana

Dva vremena

Za praštanje i usvajanje

Ima vremena za istine

Ima vremena i za laži

Ima vremena za tebe

I za mene

I doćiće vreme kada će sunce da padne

Valjda nama u ruke

Kažem, ima vremena za oproštaje

Ima vremena i da nam zašumi nešto

U disanju teškom

Ima vremena za borbu

Ima vremena i za predaju

Doćiće vreme i vreme da stane

I da se pokrene ponovo

I da se proglasi ništavnim

Ima vremena i za svašta

I za ni za šta

Ima vremena za odjeke i uspavane sile

Ima vremena i za mesta gde se trune

Ima vremena i za pobune

Doćiće vreme i za tebe

I za mene

Stala je kiša

Ti umeš da me suzbiješ

I sukobljavaš me sa sopstvenim plovidbama

I prisnije su ove dve

Varke

Jedna što me prepozna

Jedna što te prepozna.

 

M.

 

Duhovi me vuku za rukav

Šapuću mi koji korak mi koliko vredi

Cveta trešnja pored puta

Nered je na ulicama i na nebu

Sve su devojke previše skupe

Briga me, ovde sam došao u utorak

Bio već prodat u sredu

 

Možemo da se smejemo

I da jecamo

Možemo da maštamo

Da spavamo, pijemo i jedemo

Ne ide nam letenje (nikako)

Ne ide nam ni padanje

Ne možemo da se vratimo

Ništa ne možemo da ispravimo

Šta god da smo probali više nikada ne možemo na taj način ponovo

Briga me je

Ovde sam zbog dodira

I napućenih usana

Da, zbog toga

 

Zbog onoga što se šapuće

Zbog onoga što se proguta

I nikad ne kaže

Ne znam da li više da menjam svet /ako sam ikako mogao/

Ili način na koji ljudi plaču

A šta je značenje reči: strah / te reči se nimalo ne plašim/

Šta nam ona uopšte znači

I koliko je zaista teško jedno Volim te

Kako god

Mrzi me više ta mržnja

I boli me jedna reč koja je tvoje ime

Duhovi me vuku za rukav

Šapuću mi koliko je težak jedan moj

Nehajni dodir

Cveta trešnja pored puta

I sve što mi treba je jedan nered u našoj sobi

I majska noć iza tvog struka

 

Ljudi smo

I sve nam se nešto po glavama mota

Lako koristimo reči a najskuplje nas koštaju

Nek nam neko stegne srce i kaže koliko jako kuca

Možemo da se smejemo

Možemo da plačemo

Ali teško nam ide ta mašta

To letenje

Šta god da smo probali ponovo nikada više nije bilo kao tada / kao prvi put ?/

Znam, uhodali smo se previše

Sa tim milim mačkicama zasadjenim u vrtu

Sa rečima koje nam malo šta znače

Ali mene je briga

Ovde sam zbog dodira

Zbog šarenih pogleda

zbog toga

Šta je značenje reči: strah.

Niko zaista ne zna valjda se zato i plašimo

Koliko je teško jedno Volim te

Teško je koliko su teške suze voljene

Duhovi me vuku za rukav

Pitaju me da li znam

Koliko vredi jedan moj poljubac

Koliko sam i šta proćerdao

Cveta trešnja pored puta

A ja zaista ne znam

Šta me je i kuda nateralo da se pitam

Šta je ljudim strah i čega se plaše

Koliko je teško jedno pravo Volim te

I koj moj korak koliko vredi

 

Dajte malo da rešimo ove zagonetke u rečima zagadjenim uzrocima i posledicama

Dajte malo da pojedemo šećer iz ovih zagrljaja

Hajde sada malo da razmislimo

O tome gde smo bili i sa kim smo šta radili

Dajte malo onog malog sećanja na nju ( i na nas )

Poješćemo nečije lice ako nam u sumrak tako dodje

Sačuvaćemo ugao jednog osmeha ispod ruke

Popićemo poljupce izmišljotine za neke tužne usne

 

Ponedeljak nam je za poneke stvari koje smo zaboravili

Utorak za neku prvu ljubav

Sreda nam je da sredimo neke stvari

Četvrtak da čekamo

Petak nam je da se upetljamo

Subota je cela od jutra

Nedelja nam je da damo ono što inače ne damo

Ponedeljak nam je za poneke stvari koje smo zaboravili

Kada se kristalizuje sećanje na to gde smo bili i koliko upetljani u život

pre nego što smo se rodili?

 

 

TEORIJA TEORIJE

 

Kuda sa ovim suzama, kuda sa tim smeškom

Smešni su ponekad ovi pokušaji da brinemo

Istisnimo iz mraka jedan deo dana kada smo pili

I bili bezbrižni

Kada se završi zima dolazi proleće i kao opet sam to ja ?

Kada dodje leto i jedem lubenice i kao zaljubim se, opet sam to ja ?

Kada dodje jesen i lišće počne da pada, i sa mene padaju sumnje, strahovi, znakovi

To sam opet ja ?

Na teritorji tvog tela

Imam jednu teoriju teorije

Da smo mogli da umremo oboje

Jer bilo je predivno

Jer si me sakrila na neko tvoje mesto

Jer si mi rekla: Uhvati se za mene, uhvati se za stvari koje ne razumeš

Preboli me, znam da to umeš

A ja ne mogu i ne umem

 

Gde sa ovim suzama, kao umetnička dela

Gde sa ovim smeškom, koji nam pada teško

Smešni su ovi pokušaji da bežimo

Zašto da ne istisnemo iz mraka jedan deo dana  kada smo se tukli

I bilo nam je zabavno

Ako ti polomim koleno, biće potresno

Ali ako kažem da je to iz ljubavi, šta onda

Ako ti zgužvam grudi, zgužvaj ti meni san

Ujutru ću ipak da ti skuvam čaj

Ako ti otmem ukus, spremi mi raskošne boje

Za opasnosti moje

Kada se završi zima i skinemo šalove i kape kao opet sam to ja

bled u proleće ?

Kada dodje leto i zamirišu tvoje haljine, kao opet sam to ja

Ispod tvoje ranjive kose koja mi izmiče ?

Kada dodje jesen i kiša počne da pada, i sa mene padaju grančice, otužnosti i mimikrije

To sam opet ja ?

Evo imam,

Na teritoriji tvog tela

Jednu teoriju teorije

Da smo mogli da umremo oboje

Jer bilo bi predivno

I ništa ne bi znali

I dali bi se, bespovratno

kako inače valja da se dajemo

Jer rekla si mi:  dala bih sve za jedno pitanje koje je iskreno

I jednu otežavajuću okolnost.

Uhvati se za mene, uhvati se za stvari koje ne razumeš

Preboli me, znam da to umeš

A ja ne mogu i ne umem

 

Kuda sa ovim suzama, sa sećanjem koje ne nestaje

Kuda sa ovim zubima koji žele meso da kidaju

Kuda sa mislima koje kidišu i sa mislima koje se stide

Kuda sa umetničkim delom, delom dana kada smo pisali i gužvali

ono što bi napisali

Onda da istisnemo iz mraka jedan deo dana kada smo plakali

I ceo jedan dan prespavali

Kada se završi nezrelost i iščezne prilagodljivost, kao opet sam to ja ?

Kada padne sunce i jedna čudna misao meni na čelo, i zadrhtim lagano i po celom sam tvom telu

To sam ja

I dodje leto i ti otkriješ jedan deo za koji nisam znao

I zaljubim se u tvoja stopala koja su pun mesec. To sam ja.

I dodje jesen i ti kupiš novi kaputić i držimo se za ruke

po bedemu uz Miku

To sam ja ?

Ako te ugrizem za obraz, izvini

Ako ti otmem ukus, otmi mi miris

Ako ti poklonim prazan list hartije, pročitaj me

Dodje zima i tebi je nosić crven, opet sam hladan i vreo istovremeno

Prodje zima i dodje proleće, sećam se nekoliko mesta na tvom telu koja mirišu kao trešnja

Prodje proleće i dodje leto, i hteli bi da letimo umesto da letujemo

Prodje leto i dodje jesen, i namirišu nas hijene

Znam da čuvaš jedan dodir koji ruši sve

Znam da imaš jednu teoriju teorije

Na teritoriji moje unutrašnje simbolike

Mogli smo da umremo oboje

I ko zna onda šta bi bilo sa nama

Ko zna ko bi umeo da nas preboli.



http://cms.novapoetika.webnode.com