Nikola Marković

 

Nikola Marković Hari, rođ. 1989. godine, u Jagodini, živi u Kragujevcu kao student ,,Filološko-umetničkog Fakulteta”, odsek anglistika, engleski jezik i književnost. Do sada nije izdavao, a ozbiljnije piše nešto više od godinu dana. Član književnog kluba SKC-a Kragujevac od 2008. godine. Pored poezije i proze bavi se pisanjem i kratkih humorističko-aforističkih priča. Bavi se glumom od srednje škole i učestvovao je na mnogim glumačkim festivalima i takmičenjima širom Srbije. U Kragujevcu je nastupao sa postavama predstave ,,Život je Pepito”, profesora Krstića (2007. godine) koja je dobila prvo mesto publike, kao i sa postavom ,,Party Time-a” Harolda Pintera (2009. godine), koja je imala znatno veliki auditorijum zbog svog originalnog načina izvođenja. Nadimak nosi još iz osnovne škole jer je bio pobednik takmičenja za konkurs ,,Ko najviše liči na Hari Potera” u emisiji Svet Plus koja se emitovala na TV Pink-u (2002. godine), zbog koje je kao pobednik imao nagradu da poseti zamkove iz doba Grofa Vlad Tepesa Drakule iz ozloglašene Transilvanije, Rumunija. U sebi još uvek nosi utiske sa tog nezaboravnog i jezivog putovanja. Karpatske planine su inspirativne za pisanje, i nada se da će jednog dana ponovo otići do srednjevekovnih gradova kao što su Sigišoara i iskusiti blagodeti rumunskog jezika i kulture. Nikolu ste imali prilike da vidite po raznim klubovima i okupljanjima. Pored ,,Dana Fakulteta”, kada je bilo čitanje poezije u Narodnoj Biblioteci, u Kragujevcu, 31. maja 2010. godine, Nikola je nastupao i na raznim manifestacijama SKC-a, kao i večerima poezije u klubu BALKANIKA i pivnicama kao što su pivnica ,,Jerić” i kafić ,,Oblomov” dok je još uvek primao pesnike i organizovao pesnička okupljanja. Na internetu je povremeno aktivan kao član web stranice za promovisanje poezije Bundolo, pod nadimkom Red_planet....

Duh koji ne spava

 

Bledim,

nestajem,

nestao sam..

 

Kao duh minulih epoha,

kao očajnik koji izgubi sve.

Kao sivilo crno-belih slika,

kao smrt teških bolesti.

i

 

Pošasti.

Sećanja.

Osmeha.

Radosti.

 

Bledim,

kao odsjaj u starom ogledalu.

Bledim,

kao pokvareni šum na ostarelom radiu.

Bledim,

kao zastareli korak na suvom parketu.

Bledim,

dok samo dašak prašine na rupastom krevetu ostaje

koga su izjeli miševi

i poneka škripava stolica

koja zaigra kada sat otkuca dvanaest u ponoć.

Bledim

jer ja sam duh koji ne spava.

Duh

koji te dok spavaš posmatra.

Kad ti se kosa zanjiše,

kada pomisliš da pored tebe neko diše,

to sam ja, duh, koga ne voliš više.

Bledim u tvom sećanju,

spiraju me letnje kiše,

 

Bledim,

i plutam,

ka nekim neznanim,

bezdanim

putevima zaborava.

 

 

Neću spavati

 

 

Biću na nogama čitavu večnost.
Neću spavati.


Snovima samo gubim vreme,
u njima ne mogu  stvarati.


Spaliću svoj krevet, i ako treba,

u prirodi zelenoj slobodan harati!


Šta će mi san,
kad lepa je noć,
i još lepši dan?


Neću spavati čitavu večnost,
pa kad budem umoran,
nosiće me na akordima i žicama radosti
da pesmi umor predam.


Ne, neću spavati

čitavu večnost,


ja, svoju budnost,
nikome ne dam!

 


Krug i spirala

 

Čovek čoveka stvara,
i nanovo ga stvara.
I svaki put kad ga laže stvara,
i ponovo ga stvara i ponovo ga laže.


Čovek čoveka gazi,
i nanovo ga gazi.
I svaki put kad gazi ubija.
Nastavlja da gazi i nanovo ga ubija.


Čovek čoveka da oseti ne zna,
i ne može da zna,
jer ne želi da zna.


Čovek čoveka porobljava,
jer mu ovaj to dozvoljava,
jer želi da ga porobljava,
i ponovo ga porobljava i ponovo to želi.


Čovek čoveka vrti u krug,
jer život je krug
i laž je krug!


Čovek čoveka obmanjuje,
kao što te ova pesma u laži zavije.


Čovek čoveka siluje,
jer ne zna da miluje.


Čovek čoveka stvara,
i ponovo ga stvara
SVAKI PUT DRUGAČIJE STVARA.


Čovek čoveka guši,
OD LAŽNE SLOBODE GUŠI


I jednom mora da se pita:

KAD ĆE SE PREKINUTI KRUG
I STVORITI SPIRALA
??????????

 

 

Uzmi me

 

Posteljina beskrajno hladna i sveža.

Ohladili su je vihori zime.

Nekad su mi oči prekrivali zastori,

a sada verujem u tebe. Uzmi me!

 

Posteljina beskrajno hladna i sveža.

Nad njom zidovi i sveće krv plaču.

Bruje gromovi nad nebesima tvog carstva,

ti mi daješ život, ti mi daješ snagu!

 

Uzmi me jer ništa ne vredim.

Crnji sam od samog mraka, a na svetlosti bledim.

Imam i trnje u očima. Uzmi me!

Običan sam smrad i šljam u tuđim životima.

 

Nad blatom, govna su se posrala.

Hrane sebe i svoja tela mrskim lažima.

Uzmi me jer i ja sam među njima.

To sada vidim, u ovim gorkim noćima.

 

Uzmi me kada te ranije nisam našao.

Bio sam srećan, a u stvari sam lutao.

Još uvek ponekad verujem u laž

kad u pustinji života ništa drugo ne preostaje

do iluzija i miraž .. a i ni tebe nema..

 

Molim te, dođi.

Na postelji ćemo hraniti snove.

Ljubit ćemo jednom drugom oči.

Pucat’ će niti zlobe,

i mreže paukove

 

Molim te, dođi,

bol će proći.

Kad ove noći želim te,

molim te, dođi i

 

UZMI ME!

 

Uzmi me! Postelja nas čeka

da skinem ti gaćice od svile;

da okupam se u božanstvenom hladu reka

i ponovo rodim pored devojke vile.

 

Uzmi me i odvedi daleko,

preko mora, brda i planina što video nije niko.

Tamo ćemo živeti u svetu blaženog ludila,

tamo gde si se i ti do sada skrivala.

 

Uzmi me i ne haj da poletiš!

Ja se ne plašim visina.

Prijaće mi nebo na tvojim leđima

i nebeska tišina.

 

Uzmi me jer znam za jednu tajnu.

Znam kako sve prokletstvo nadvije.

Prokleti da su bogovi

kad je Had ustreptali uspeo tebe

među poljima cveća nemilosrdno da siluje.

 

Znam, jer svako ima svoju tajnu, vilo.

Uvek je jedno svetlo, a drugo tamno nebesko krilo.

Pa tako i čovek ne ume da leti.

Kada ga jedna strana uma na nebo gura,

a druga tereti.

 

Zato uzmi me sad, vilo,

kad ću ionako umreti.

Pa ako se neko doseti neka mi kaže,

kako istinski čovek može da poleti!

 

 

Postoji razlog

 

Postoji razlog zašto se zora smeši kada korača u jutro

postoji razlog zašto ptica kljunom kljuca hleb

postoji razlog zašto se on mršti dok gleda u prazno

ali nema razloga zašto baš tebe ljubim

kad znam da ni tebi to nije važno

 

tvoje su usne kao i svake druge

moje su usta baš kao i svaka druga

greška koju načiniš u životu

ili skretanje koje će te na kraju dovesti

do iste kuće..

osećanje ljubavi nam daje život

kada želi malo da nam se smeje

i kad želi da nam se ruga

na kraju devetog kruga

 

 

 

Oslobodi me

 

Oslobodi me slova,

oslobodi me bola

oslobodi me uma

oslobodi me razuma.

od crnih bodlji sa zidova

od krsta i od religija

od duha koji ne peva

od umora

od ćutanja

 

koje stežu kao čelični obruč

nauči me šta je igra

želim da pustim duh

koji će leteti do krajnjih granica

preko kojih će preći

 

Oslobodi me glume

i ivice hladnog jezera

oslobodi me vode

vatre

i pogrešnih puteva

 

kapi hladne krvi natapaće mi jezik

postaću svetlost,

njoj ne možeš staviti okove i steznik,

svetlost je jača od svih ljudskih zakona

 

Oslobodi me reči

oslobodi me zvukova,

 

boje, rime

satova i rokova

 

oslobodi me znanja,

i večne istine

 

jer istina je korak do smrti

a smrt je večnost,

učmali trzaj i nepokretnost

zbir svih slova

pesma svih brojeva

 

lice koje trne

govori glasom jeze

život nisu čelične šine

niti neraskidive veze

 

kojima moraš hodati

koje si primoran pratiti

život je sloboda

oslobodi me i života

 

koji ne umem ceniti

koji znam traćiti

na sjaj i gluposti

na odsjaj istinske vrednosti

 

Nauči me disanju

ne!

pretvori me u disanje.

 

nauči me življenu

ne!

pretvori me u život.

 

I svo drveće na svetu

oslobodi svog korenoropstva

I sve životinje na svetu

oslobodi svog čeljuneljudstvobivstva

 

Jer pepeo je siva boja kraja

A pravi život je boja beskraja

 

miris zvuka

zvuk mirisa

 

i slika ukusa

sjaj suštine

 

Oslobodi me života

jer život je sloboda

o kojoj sanjam,

dok  jutro

kad  se probudim znojav

donosi

borbu sa onim čega želim da me oslobodiš!

oslobodi me maske koju zovem:

 

JA!

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com