Olivera Marković

 

Olivera Marković
Rođena u Kragujevcu 27.03.1975.god.
Voli i piše poeziju!
Nema objavljenu ni jednu zbirku, za sad..ali se iskreno nada tome.

 

Pa da započnemo

 

Lutanjem led razbijala

Snagom vođena

Pred tragom uzmicala

 

U toplo bežala

Umotana

U krilo sklupčana

 

Na pola koraka

Na pola misli

Na pola pretrčavanja

Sebi hodili

Toplinu prizvali

 

Prstima lahorom lice umivali

Obrazima rumen ružičastu zračili

 

Ko pupoljak prve ljubavi

Užarenim usnama poljupce vapili

Dahom vrat vijali

 

Niz ramena bedra grudi

Preko kičme

Jezom satkani 

 

Oblinama ludim zanešeni razliveni

U naručju čvrsto prikovani

Uzdahe poljupcima gušili

Latice znoja jezikom vešto brisali

 

Telima senku strasti ovladali

Na krajevima kože pucali

Skupljenu školjku milovali

 

Sokovima raznešeni od slasti raspršeni

U vremenu bez prostora

U prostoru bez vremena

Okovani

 

Pa da započnemo

 

Osmeh, molim

 

Gorčina zastala u grlu

Prašnjavoj stazi dozvolila žbunu

Da preseče

Rosu jutarnju svežinom omađijanu

Sumornim nebom savijenu

 

Trnovitim okovima oko podrpanih zglobova

Tamnici strašnoj

Kamenitim lednicima

Ispit bezimeni postala

Dok se o njih otimala

 

Pod skute tajne skrivala

Eksere u dušu zakivala

Balvane ujedala

Duhom demone kinjila

U nepovrat ih terala

 

Oslobođena vapila

Krvlju prolivenom okupana

Noktima besomučno grebala

Tragove koži ostavljala

Slepo slobodi hrlila

 

U slobodu

Prozorom bez rešetaka

U plavetnilo barka stara odletela

Na pločniku lednom ostavljena

Godine bola skotrljala

 

Vetrovi života duvali

Sumorno čelo mutili

Žaračom olovnim mir zavodili

Bičevima kožu cepali

Do muka ljutih dovodili

A uvek se pitali

 

Kako joj osmeh sa lica skinuti

 

Oslobodi me

 

Oslobodi me slova,

 

oslobodi me bola

oslobodi me uma

oslobodi me razuma.

od crnih bodlji sa zidova

od krsta i od religija

od duha koji ne peva

od umora

od ćutanja

 

koje stežu kao čelični obruč

nauči me šta je igra

želim da pustim duh

koji će leteti do krajnjih granica

preko kojih će preći

 

Oslobodi me glume

i ivice hladnog jezera

oslobodi me vode

vatre

i pogrešnih puteva

 

kapi hladne krvi natapaće mi jezik

postaću svetlost,

njoj ne možeš staviti okove i steznik,

svetlost je jača od svih ljudskih zakona

 

Oslobodi me reči

oslobodi me zvukova,

 

boje, rime

satova i rokova

 

oslobodi me znanja,

i večne istine

 

jer istina je korak do smrti

a smrt je večnost,

učmali trzaj i nepokretnost

zbir svih slova

pesma svih brojeva

 

lice koje trne

govori glasom jeze

život nisu čelične šine

niti neraskidive veze

 

kojima moraš hodati

koje si primoran pratiti

život je sloboda

oslobodi me i života

 

koji ne umem ceniti

koji znam traćiti

na sjaj i gluposti

na odsjaj istinske vrednosti

 

Nauči me disanju

ne!

pretvori me u disanje.

 

nauči me življenu

ne!

pretvori me u život.

 

I svo drveće na svetu

oslobodi svog korenoropstva

I sve životinje na svetu

oslobodi svog čeljuneljudstvobivstva

 

Jer pepeo je siva boja kraja

A pravi život je boja beskraja

 

miris zvuka

zvuk mirisa

 

i slika ukusa

sjaj suštine

 

Oslobodi me života

jer život je sloboda

o kojoj sanjam,

dok  jutro

kad  se probudim znojav

donosi

borbu sa onim čega želim da me oslobodiš!

oslobodi me maske koju zovem:

JA!

 

Pred kraj
 
Da li tužan je tren
Kad odlazi
Napuštaš što si godinama
gradio
Zlu spletke pravo
Sreći krvlju grabio
Dobrobit nežnošću stvarao
Da li govoriš da ostane
I kad je gadima obasipaš
Rečima prljavim nazivaš
Na delove raskalapaš
Nesnađena, umorna od čekanja 
Lutanja
Tebi darivana
Za tebe samo znala, umela
Kroz vas 
Jednim delom ostvarena
Vremenu putokaz gradila
Sada već velika, svoja
Očiju uprtih u daljine neme
Traži mir
A ti ko lud za ruke, leđa grabiš
Zaustavljaš
Ne daš da 
Nebom se vine 
Slobodu nađe
Zapitaš li se tad, koliko si iskren
Bio
Njoj, sebi
Celom prostoru
Nekad beskrajnom, celovitom
Sad
Samo izmaglica
Neka osta
Praznih šaka
I jedno 
I drugo
 
Olivera Marković 
24.12.2010.god.
 


Prolaznik
 
Hej
prolazniče nemi
što jutra svakog 
ispod oka me pogledaš
priđi
reci tajnu srca svog
 
Šapni mi bol i jad
jer
tvoj sam bludni oblak
usana gorkoslatkih 
nastanjen usamljenim snovima
 
Vidim i osećam
pogled skriveni 
jer
mrežom tvojom tihe svirke
vezao si me 
a da ni sam
to nisi znao
 
Dolaziš i odlaziš
a kraj
prozora mojih nezaustavljaš
otkri mi žali 
otkri mi crno nebo sumorno
što te pod skute obgrlilo
 
Razumet ću nemost tvoju
odlaskom i dolaskom
tek kad
pronađem moje nebo
u iskrama očiju tvojih 
i budem gošća u dubini tvog pogleda
 
Hej
prolazniče nemi
što jutra svakog 
ispod oka me pogledaš
priđi
reci tajnu srca svog
 
Olivera Marković
24.12.2010.god.

 
 
Peron
 
Na starom
već godinama oronulom
železničkom kolodvoru
gde nekad se vijaše vozovi i vozovi
vreme prošlosti
ostavi trag svoj
 
Jedan čovek
na peronu vremena
usamljen stoji
 
Jedan vagon
na peronu vremena
usamljeno čeka
 
Da li on
čeka vreme
Da li vreme 
čeka njega
 
On čeka nju
danima, godinama
 
U isto vreme
na mestu istom
čeka
da se haljina bela
pojavi
 
Da iz vagona prašnjavog
hodom gracioznim
njemu  krene
 
Osmeh podari
i uz ćutnju
niz kolodvor stari
ulicama života
stazama sreće
krenu
 
Da deci
majka ,baš ona
vragolanka,
bude
 
Da se u svitanje rano
s njima budi
Da ih velom ljubavi
nežnošću, toplinom
obavija
Da ih tiho posmatra
 
Zamišljen
u daljinu nemu
zagledan
u godine prošle
 
Kao senka kao priviđenje
 
Kosti mu zima ledi
Čelom mu sunce trag šara
 
Čeka nju
 
U isto vreme
na mestu istom
bore mu lice nabralo
tuga mu dušu, krvotok oblila
 
On nemo na peronu
čeka nju
 
Olivera Marković
24.12.2010.god.

 
 
Samo za tebe ili samo za mene
 
Znam
ne vidiš me
Al znam osećaš me
Prosto znam
Ove noći je tako
 
Noćas sam tu
Pred tobom
Da dušu ti crvenu podarim
Da ljubav mi tvoju blagodariš
 
Gde si ti
Gde sam ja
 
Da li snom lepim i dragim mene sanjaš ili ti ruka nežna 
Jastuk meki mesto mene grli
 
Ove noći tu pred tobom sam
Ko malena zvezda sjajna da želju nam ostvarim
 
gde si ti
gde sam ja
 
Da li me u snu ljubiš nežno
preko lica belog  
očiju zelenih kapaka zatvorenih blagih
il me samo rezlivenu po koži  osećaš 
 
Nosića pegavog dragog 
Tebi drugačijeg neg ostalim
 
Da li mi u snu vešto jezikom preko bedara prelaziš
Il to tako osećam
Il to tako želim
 
Eto
Meškoljim se
Neka me jeza, ne,
ne od hladnoće pod svoje obuzela
Nego od same pomisli na tebe
na nas
mesecu potajno znak daješ da otkrije me
Pred tobom celu
 
Osećaš već dugo prisutnost moju
 
I zagrljaj rasut
 
Zvezde su noćas čudno niske
Meni na dohvat ruke
Nama na dohvat ruku
 
Samo ona najmanja, ona majušna  tvoja i moja je
najsjajnija
Sija za nas 
zari nas obrisom lakim
Da čežnju ili samo prosto delo koje je ona ili mi u trenu ovom ostvari
 
Grli me noćas najače što možeš
Najače što umeš
Nikom me nedaj
Jer jutro će već 
 
Dozvoli sebi da budeš ja
Ne boj se
To znamo
To umemo
Samo me jako zagrli noćas
I nikom me ne daj
ti si ja
ja sam ti
 
i
 
Znaš
Jutro će već
Budimo mi
 
Olivera Marković
24.12.2010.god.

 


Vino
 
U jednoj
a zar je važno kojoj
 
Čaša crnog vina berba '98 u drugoj cigareta neka
 
Napolju hladno
 
Tu
baš ispod mog velikog prozora
kroz koji se po kadkad ušunja mesec srebrn
pun
Zaglavljena međ dva žbuna
Usidrena
nepomično ležaljka plava spava
 
Znaš
 
Nije to ležaljka ležaljka
Nego onako više kao neka velika ljuljaška
Ona
Baš za nas dvoje nameštena
kao slučajno
 
Da
bilo je hladno
Al me vino grejalo
 
Zapravo zagreja me ti
u njoj
u vinu crnom
 
I nebo crno je večeras
Ne tmurno ali ko more crno
i onako jako
oholo
bez zvezdica sinjih
Što znaju da sjajne toliko budu da obasjaju
Preko leta prosotor ceo
 
Ali večeras je neko posebno veče
 
Osmeh mi lice zario
usnama poljubac mamio
možda bez potrebe
 
al
 
Zagledana u daljinu nemu videh  te
Obrise tvoje divne videh
I eto onako usput dozvah te da siđeš
da dođeš mi
 
Negde si
Znam
Na planeti drugoj noćas
 
možda
 
Iako u poklapanje ili preklapanje
Kako već želiš
Ne verujem
 
Ali isto tako ko ja
misliš samo na mene
 
Da mi se u zagrljaju ogrneš  
da mi se u krzno toplo uviješ
upleteš
Da me pohotom obuzmeš
 
Prosulo mi se vino od te misli lude
 
Al nije strašno ne brini
Malo je pokapalo po nedrima
Kao da znak borbe ljute
a mile a nežne a čežnjive
niz nas oboje da lepljivo ono bude
Da nas nikad nerazdvoje
 
Njihala me ležaljka
njihao me ti
 
Ma ne
nije tako
 
Njihali se mi
 
Viorili smo se  u toj borbi divljoj
Tela dva opružena
a zgrčena
nemo se ludački nosiše
Do golicanja
da probude svu okolnu stražu gusara tame
 
Al oni
Ma ko još za njih mari
 
znaš
 
Jer  jedno se  u drugo
u zimi
uz vino
uz cigaretu
uz ležaljku
u noćnoj tmini hladnoj
veza smo
i niko nam ništa nemoga
 
Hladno je al nije mi ništa
i ne osećam ništa
i vidim te i osećam te
i ti si tu
ovde noćas samo samnom
 
Ostani tu ove noći hladne
da mi letnji dah vreli budeš
samo ti
noćas da ti ogrtač krzneni budem
budi i ostani tu

 

 

MIRNO MORE

 

I

 

ajska snena noć, topla

skrama bojena

azliva usnama osmeh, drag 

euobičajeno noćas zrikavci pevaju

vim nebeskim svodom od

 

oje do tvoje kože

sećaji se bude, bde nad strašću

eplikama ovde nema mesta

mocije nas nose

 

II

 

irnim morem jato galebova se vinu

grom lepršavo krila sjaje

anim jutrom sunce se smeje

osi toplinu znanu

svaja lepotu plaveti

 

oćnim zrakom presijava talase

reolom prekriva

asipa mir

tidu galebovi plešu ritmom uigranim

 

III

 

aleni list, žut

gra se vetrom snenim

azliven poljem, rekom

osi ga vetar lak

seti  slobodu svoju

 

ir svoj

bavijen miomirisima

azliven poljem, rekom

legiju piše

 

IV

 

oja se lepota  dodirnuti neda

I dok se krijem iza još starih ciljeva

opstvo njima ne nestaje

ove kao plima ideje nadolaze

vde kraj mene neke godine vanvremena prolaze

 

oja se lepota dodirnuti ne da

čima sjaj iskonski blista

opstvo njima ostaje

kvivalent sudbe nedostaje

 

 

Zastani, osvrni se

Kad obris oreola
Tvog dragog sagledam

Kad zažmurim
Kad me sanak
Pod svoje obuzme

Priđi
Na čelo usne lagano spusti
U vode tihe odvuci
Od srebra odore mi obuci

A kad se probudim
Iz dubine tvog oka
Duša moja iskricama sja
Vrca ona snena po puteljcima
Nezaboravu se neda

Pogled nebom dobaci
Prikupi šake stiskom
Vrati se u zagrljaj

Vazduhom stenama odsjaj daj
Trzajima nemoj da patiš
Dostojanstvo duhu vrati

Čeljustima gladnim uskrati uživanje
Imenom svojim
Prolaznosti obrati se
Rečnim bujicama ozrači bistrinu
Sudbu prihvati

I kao tvorac reči teških
I kao oblutak sneni
I kao gonič na ostrvima srca
I kao plamen zalutali
I kao želja tek ostvarena
Ostavi vrata na pola otvorena

 



http://cms.novapoetika.webnode.com