Olivera Milojković Oprešnik - Srbija

 Književna nagrada “Spasoje Pajo Blagojević”, dodeljuje međurepublička prosvetna zajednica, Pljevlja, Crna Gora 1998.

Napomena: nagrada uključuje objavljivanje rukopisa “Aqua marius”.

Objavljena druga knjiga pod nazivom “Četiri strane sveta”, SKC Kragujevac 2007, grupa autora.

Objavljivanje u sledećim časopisima: Ruj, Art, Mostovi, Lipar, Lid.

Objavljivanje u sledećim zbornicima: Lirski kvadrati, Na putu svetlosti, Vidici na vetru i Dva sveta. Izdavač zbornika SKC Kragujevac.

Objavljivanje u festivalskim zbornicima, Jagodine, Knjaževca, Vrbasa i Bijelog Polja.

Učestvovanje na festivalima poezije, u Knjaževcu, Vrbasu, Lapovu i Pljevljama.

Učestovanje u većem broju performansa, jedan od njih je: “Zaustavite nasilje u porodici”.

Autor performansa: “Igra”, ”Dar vatre” i “ Igra staklenih perli”.

Nastupanje na književnim večerima u Kragujevcu.

Član kreativne grupe CKR “Prsti”. U okviru koje je postojalo učestvovanje na raznim kreativnim projektima. Jedan od njih su ”Igraj i uči”.  

Zbornik poezije grada Kragujevca ”Pesnici usnule prestonice” kao i u Zborniku povodom jubileja Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu.

Takodje objavljivala na internetu ( bundolo, Tekstura, Zeleni konj,itd)

Rodjena u Kragujevcu , gde je član književnog kluba SKC-a. Trenutno živi u Beogradu.

 

Buđenje

Ko si ti?
Šta si ti?
Veliki um iza kojeg se kriješ?

Hm, veliki ružan pas.
Ali da ti kažem nešto.
Uspavane princeze
bude se poljupcem.
Ne grizu se...
kidaju...
A ti?
Za dušu si me ugrizao,
zgrabio iznad pupka
i pocepao ono što
nikada nije sraslo.
Kažeš svet nije stvoren
po tvojoj meri.
tu si da ispraviš greške miliona.
Samo da te ne poljubim,
ne zavolim,
Ne priđem suviše blizu
pronađem meki deo oklopa
i zarijem svoju sujetu kao nož.

Gde ćeš da pobegneš?
U koju rupu da se zavučeš?
Kad pružena ruka zadrhti?
Gde ćeš ti biti?
Skriven u školjci, tvrdom oklopu?
Hiljadama kilometara udaljen
gde zubima kidaš svoju bol
kao cigaretu.

 II


Nisam ja ta zverka,
koja ljubi ruku
za parče hleba bačeno pod noge.
A tebe?
Tebe bih obožavala,
za mrvice sa izgužvane postelje.
A čemu sve to?
Obožavani su uvek visoko,
dok mirišu neka druga polja
i tuđe ruže.
Zavući ću se i ja
u utrobu školjke.
Ali kako se vratiti
u miran san kad te gromovi probude?

III

Voda se ne može
dlanovima zadržati.
Uvek klizi kroz prste.
A vatra ljubi strasno
i samo pepeo
za njom ostaje.
Verujem u mladice
izdanke novog života.
To seme uvek proklija
i kad je tvorac mrtav.
I ja sam umrla
u tvom snu.

IV
 
Bacaš mi koske
da ih svu noć glođem
a ruku bih da ti poljubim
i meko tvoje lice.

Rekla bih ti hiljadu reči
ali ćutanje je glas
za tvoje nemo srce.

V

Naći ću čudesni sapun
da spere tvoj miris
sa moje duše.
I način da te zaboravim
moj veliki psu.
I imaj svet u rukama,
ali ne mene.
Ja nisam tvoja glina.
I nisam grad koji se osvaja,
goropad da me krotiš.
I ti nisi zver
ni ja lepotica,
I ovo nije naša bajka.

 

Nemi  film

 

Neko nam je ukinuo zvuke I boje.

U ovom filmu dodeljena mi je sporedna uloga.

Klavir je raštimovan a

Pijanista svira muziku za komedije.

Smejala bih se I ja, ali su mi usta vezana.

Samo platno svetli u našoj tami.

 

Moli se publika da ne baca semenke, kokice I ostalo đubre na pod.

 

Beogradu

 

Svaki korak je težak,
u ovom gradu bez lica.
Ponavljanje ne donosi
uvežbanost pokreta.
Kao da hodam u inat vetru.
I nije mi pesak u očima
već plačem.
Nije mi ni do hlada.
Prži me sunce,
šiba vetar.
ali bar znam
da sam OVDE.

I dug je kao godina,
Godina bez nade.
Dopiši istoriju
na korici ukardene knjige,
da te zapamte.
Sporo promiču eoni ovde,
Zastali smo i čekamo.
Samo prašina polako pada po nama.
kao na zaboravljen nevestin veo.

Svaki je korak ovde uzaludan,
Hodam u smeru kazaljke na satu.
Da se ne izgubim.
Makar i išla stalno u krug.
Bar je staza utabana.
I dan traje dovoljno dugo.
Da od umora zaboravim
da želim i nešto drugo.

 

Stvaranje

 

Početak je vatra koja nas zove imenom.
Zatočenik sam neslućenih prostranstva,
u krhkom ljudskom telu, grešnosti sklonom.
Dok divlje vatre strasti gore,
ja sam kraljica mirnoće.
Tek reka sam što preplavljuje margine napisanog.
Bol me pretvara u čistu radost.
Gore moje misli i pretvaraju se u Fenikse.
U pepelu je novi život.

Milost za krhotine snova.

 

Dok prodireš

 

Dok prodireš

U moje najdublje tame

želis da belinom svog uskliknuća

Zadobijes moje dane.

Dok  rastvaram se ka svetu,

ja plutam izmedju sna i dana.

I tonem sve dublje

Na medji sam izmedju

života i tvoje idealne zene.

 

DAN

 

U meni je eksplodiralo sunce,

Puna sam rastopljenog zlata.

Bokorim se i rastem.

Ka prozorima

Da ga još jednom poljubim.

Kapi su vode

Blistavi trenuci.

I korica hleba

Čuva oblik njegovog ujeda.

Rastežem dan do ivica.

Da ispunim ga NAMA.

 

Pišem

 

Dok gorim ispisujem se
kao da živim.
Osećam lavu
kako pulsira
negde dole u dubini.
I čekam erupciju
da raznese
okamenjeno lice
dokone  žene.

 

        Malogradjani

               Njihov mali svet
               omedjen je
               prijatnom konverzacijom.
               U kavezu usputnih ljubaznosti
               nema mesta za lepet krila.
               Izmedju nesrkane kafe
               i sporo sažvakanog doručka,
               zaglavilo se
               Prijatno i Hvala.
               Na uštirkanom čaršavu današnjice
               proteže se juče.
               Ispred besprekornog tepiha
               nabila se jučerašnja svadja.
               Prašina se sleže
               na slike sa venčanja.
               Sat otkucava uzalud.
               Njihovo vreme je prošlo.

 

SEME NOVOG BOLA

 

Moja me usta hrane
i moje me noge nose
u bestragije...

Oružje nisam položila
ni poraženom, ni pobedniku
i nisam u senci praga.

Ostrvo sam
na dalekoj pučini.
Besni talasi
ne dodiruju me.

Putujem kroz krik ptičiji
i klijam u semenu bola.

 

RAĐANJE

Na vratima kucaju duše,
vidim ih,
nesretni su i bledi,
i žele da se zavuku
u utrobu,
toplinu.
Traže sve te rupice
nepažnje,
hirove ljubavi.
Ali veliki jaz samoće
stoji
između
mene
i
njih.

   II


Prestanite,
pustite me.
Ne lupajte na ta vrata.
Noć je
i nema nikoga
mraz se hvata po trepavicama.
Iz ogledala starica škilji.
Ne zovite me više,
još uvek gledam u svetlost
gde rađaju se
vile i zmajevi.

I smejem se
dok moja utroba umire
neizgovorena.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com