Slavica Urumova

Рођена 28.02.1987 год. у Скопљу. Дипломиран професор по македонски језик и књижевност  на филолошки факултет “Блаже Конески”. А сада похађа постдипломске студије на Институт за историју култа и религију. Више њених песама су објављене у литературним алманасима на ЛК Мугри, у списање за литература, култура и уметност Савременост и Тренд (из Скопља), Авангард (Сомбор), Поета (Београд) као и др. новине. За своје поетске творбе има добијено више награда. Прва награда за поезију у категорији до 30 година “Магда Симин”, Нови Сад 2010 год. Учествувала на више поетске манифестације “Караманови средби” – Радовиш, 2009 и 2010 год. је учесник “Струшких вечери поезије” за младе поете – “Ноћи без интерпункције” Струга, “Белa ноћ” у Скопљу, као и “Гарави сокак” (2010), Инђија. Има објављено следеће књиге стихова: Кад љубав цвета (2003), Лавиринт љубави (2004), Слагалица (2005), Искра љубави (2006), Временски фијакер (2007), као и Позади дуге (2005) која је објављена као група аутора. Неке песме су преведене на Турски, Српски и Албански језик.

У раму

Тачку контакта

је хране флуиди.

Четка и боја за сликање

и ето, нежна слика

на платну Хоризонта...

Ливада са цвећем...

Одраз и препознавање

у огледалу ходника.

Мистично јутро

је скривалиште,

атељеа екстазе.

Цвету,

вадим те из замке,

из кафеза,

а ти ми кажеш:

“Зар нећеш да упознаш

моју дивљу природу?!”

Иако понекад желим

да сам затворена стобом

у том цветном гају,

допуштам ти да сачуваш

свој мали космос само за тебе.

Љуто ми велиш:

“Нема да ти позирам!”

Свака твоја нова позиција

за мене је непозната, привлачна.

Сензуалноста је твоја тајна.

Ти си с(лика) у огледалу.

Неко те назива Нарцис;

а за мене си префинетост у раму,

стравствени фантом у вази,

прв сусрет у рајском гају,

прва љубав.

Бележим како мењаш форму,

зато што те посматрам сваке ноћи.

Ти си за мене као млада невеста,

стобом водим љубав.

Хипноза тишине...

Мој цвету,

освајам твој простор

и затварам рајска врата.

Што могу друго?!

Нас двоје остајемо

заљубљеници у уметност.

Април у осуству

Април у осуству.

Са предозираном тишином

сликам дане

што се губе

са огромном брзином.

Тонем у заборав

покрај камин.

Ћутим.

Најбољи говор љубави-

- је мук.

Вечерас за мене

си као молитва

као у вину истина.

Еј! Као у вину истина.

Диво црвене су моје усне,

ликују на твоје тело.

Остављају вечен траг.

Снага вулкана.

Дует љубави.

Играш се са мојом косом.

Дрхтај наших тела

је као остатак гозбе.

Полазим у поход

као усамљен посматрач

да решим енигму као поета:

Зашто ми дари

цвет Малармеа?

Полуден паук шапуће крај олтара:

“Одузмите анђелима крила,

украдена је стрела Амору!”.

Моје срце постало је прозирно

као празна амфора

коју морнари никад,

никад неће моћи да ја пронађу,

а ти полако се претвараш

во искршен аметист,

камен што губи свој

уграђен каприц,

док чекаш Љубав

да се запечати

као име на флашици парфема

и страст са речима.

Зона сумрака

У оковима месечеве ноћи

у менталној кондиции

низ свакодневну драму

мислим на тебе...

Низ ходник страсти

као изгубљена девојчица

нисам застала, идем даље

и мислим на тебе...

Са суптилне стране

субверзије

прислушкујем речи

као отрцану риту.

Позивам:

Шта мислиш, зверу?

-  Кажем... Блефираш!

Знам да знаш

да те лажем...

Прихвати измаму!

Знам... Знаш...

Знам... Знаш...

Позивам... Жандара и Даму

и мислим на тебе...

Близу је дисторзија,

зато што карте лажу.

То је њихова маленкост.

Две усамљене фигуре

се крећу непознатим крајем.

Злонамерно их следи месец...

...Жандар и Дама...

Тајанствени љубавници

пошли су погрешним путем

и изгубили су се

у зони сумрака.

Обнажена

Затварам очи
и допуштам на твојим рукама
да се измрвим као хлеб.
Лебдим изнад кревета 
као честица ваздуха.
У заједничком ужитку
са невиним осмехом,
топлим додиром и пољубцем,
допуштам ти да ме љубиш!
Док лежим крај тебе,
обнажена
од главе до пете,
осећам се пожељна жена
која увек одново, и одново,

даје ти своје невино срце.
Уносећи те у своје тајности,
дајем  нову страст
свога тела...
Љубим те!...

Љубиш ме!...

Између два уздаха

Живот је ланац од дана

који брзо пролази ...
Миг... ухваћен између два уздаха ...
У улици мога детињства
сакрила се лептирица
да не буде ухваћена
канџама простора и времена.
Скривена иза утопије
препуштала се игри,
а сунце је изгрејало
да осветли ту срећу,
тај одраз небеске лепоте.

Песмa за плес

Осећам глуво доба,
небо не може да превазиђе
своју границу,

а ја као што видите могу
и мисао моја може.
Само што нисам запевала,
речи крећу...
Плешем као ти
и следим  твоје најмање трагове,
дах за дахом,
пољубац
и прва девојачка објава,
реч оплодник продире,
наговештава звуке

зинг – занг

Долазим по тебе

По тебе долазим

на то чудно место.

Чаробна фрула...

Сплет трња,

цветова и жилава трава

у песку посадени...

...по којем ти неуморно ходаш,

а ја долазим по тебе!

Месечари

Вечерња музика,

звездано небо

и ми смо ту појава,

ти и ја смо месечари.