Sanda Ristić Stojanović

 Rođena u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Poeziju objavljivala u književnim časopisima i dnevnim listovima kao i na Trećem programu radio Beograda i Trećem programu radio Zagreba.

Bila je urednik u izdavačkoj kući „ Beletra“.

Objavila sledeće knjige poezije:

-"Noć je praštanje svoje"-Novi Sad: Svetovi,2000

-" Svitanje je let boje"-Vršac: Književna opština Vršac,2007

-" Noći naše, usluga"-Vršac: Književna opština Vršac, 2008

-" Tišina razlikuje svetlosti"-Vršac: Književna opština Vršac, 2010

-„ Oblačna ptica“-Vršac: Književna opština Vršac, 2011

Profesor je u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Živi u Zemunu.

ciklus

BIĆA

ČOVEK

Noć kao crni komentar

o našoj noći ponešto govori.

Crno pitanje dade sumraku

sve na šta odgovori.

Dan sredi samo isključivo ono

belo naše oko svojih misli.

Dan postade samo noć

čoveku pre nego nešto smisli.

Krv obradova svega

i svačega crvenog svest.

Dan osta svesno samo

za noć unutrašnju svoju vest.

Noć restauriše sada najdavniji

čoveka i jutra istovetni prikaz.

Noć zagreba sumraka o

unutrašnjosti svojoj dokaz.

PTICA

Nebo dade zemlji neku

zemljanu verziju ptica.

Reč ptica posta zemlje

nedovršena od strane neba skica.

Sumrak prelete samo svoje

i naše noći gnezdo.

Noć jedva pticom dobaci

do neba uzvika zvezdo.

Noć ipak ume kao

ptica naše noći da leti.

Siromaštvo neba kao

bogatstvo zemlje ponekad sleti.

Reč orao ukrade jednu

verbalnu pticu reči soko.

Durbin neba pticom zameni

zemlje oslepelo oko.

PAS

Prostor u psu svom

isključivo kao vreme laje.

Pas vremena, u nama

lavežom, psa kolebanja odaje.

Lavež noći tek

ućutka crno u nama štene.

Lavež noći,lavež

svih crnih stvari pokrene.

Pas sveta se sakri

iza bola sveta laveža.

Psa sveta uhvati

jedino laveža neizvesnosti mreža.

Jesen jedinu svoju pravu

žutu želju isuviše dresira.

Pas vremena, nama,

lavež prostora dira.

DRVO

Drvo naslika zeleno,

svoj bol koji lista.

Grana sveta isto kao

drvo naše verbalno blista.

Noć svoju misao o svetu

u naše crno ukoreni.

Drvo odluči da i krajevi

sveta njegovog budu drveni.

Drvo izmisli i neka

veća od sveta krošnja.

Jesen i proleće zamisliše

da su zelenog i žutog prošnja.

Noć iz našeg crnog verbalnog

drveta, povuče sve svoje grane.

Drvo sveta  priđe sebi

sa naše ozelenele strane.

MAČKA

Mačka noći uskoči tamo

gde crno vreme prede.

Prostor gipkost svoju na

vremena mačku tek svede.

Mače jutra isto kao noć

u nama i sebi mjauče.

Mačka prostora saznade da

je mačka vremena bila juče.

Mačka noći posta kao

detalj mali naše noći umiljata.

Zemlja posla mišu neba

svoju mačku od našeg blata.

Reč miš se u mišolovci pesme

pretvara da je reč mačka.

Nebo pristade da bude

neka zemlje tačka.

Zemlje mjauk pođe pticom

gde i neba mačor.

Noć trči kao

naše noći namćor.

TIGAR

Prostor grize vremena

poslednji tigar.

Očnjaci noći zariše se

verbalno u naš gar.

Tigrića jeseni usvoji

tek najžuća sveta tigrica.

Kandža sna posta

i svoje ogrebotine nesanica.

Krv posta sopstveni

crveni tigar.

Kandža noći posta samo

naše noći verbalne gar.

Reč svet rastrgnu

zajednička pesme i sveta tigrica.

San rastrgnu

reči san nesanica.

KONJ

Noć izgazi detalj

crni svojih kopita.

Konj boja sve ipak

kao crno rita.

Noć arbitrira jašući zvezdu

gde je jutra vranac.

Konj noći je

kopitu svom, jutra stranac.

Konj noći se izli

kao reka verbalnih konjanik.

Nebo uzjaha tren kada

je zemlje izdajnik.

Crno se hvali da ume

kao noć, svet jahati.

Vreme umesto trena sveta

uspe prostor zbaciti.

Jesen, ždrebe svoje pronađe

gde žuto zna kasati.

ORAO

Soko sveta dovrši svoju

misao koja leti kao orao.

Orao noći se i o zajedničkom

orliću sveta i jutra starao.

Reč orao utvrdi da

kao reč soko leti.

Noć kida sve čega

se crni svet seti.

Reč orao preuredi

svako pesme gnezdo.

Gnezdo noći oslovi

svog verbalnog orla sa zvezdo.

Orao noći isto kao

misao svakog crnog kruži.

Reč orlić bolje od

pesme, reči orao posluži.