Svetlana Biorac Matić - Srbija

Svetlana Biorac-Matić rodjena je u Raški. Gimanziju je završila u Aleksincu. Pisanjem se bavi dugi niz godina, a dosad je objavila dve knjige poezije "Kamene stope" 2002 godine i "Tetovaze duše" 2010 godine. Pesme su joj objavljene i u više zajednickih zbirki i zbornika. Dobitnik je velikog broja nagrada, pohvala i priznanja za svoj rad. Stihovi su joj prevedeni na francuski, katalonski, danski, češki, makedonski i nemački jezik. Član je knjizevnog kluba "Velimir Rajić" iz Aleksinaca. Zivi i stvara u Aleksincu.

IZNAD TUGE

Nemam ja Panovu frulu
da šumu začaram,
da me trnje ne grebe
neprohod dok hodim,
ni amajluju
od vukova
da me sačuva
očnjaci kad zaškripe.

Nemam ja anđele milosnike
grehove da mi otkupe,
ni kutak
da ovo malo sebe sakijem.

Ni dukat nemam
da potkupim splavare
obale da mi priblize,
ni glasnike
aber da mi donesu.

Da mogu bar da se napijem,
il da poludim,
pa da mi bude oproštena
misao svaka.

Nisam ja Feniks
iz peplišta da se rađam,
dogorelo
zgarište samo
kišama ne dam.

I tražim oprost
za ovu suzu u kojoj
se ponovo rađam,
snaznija za let
iznad tuge.

ONO ŠTO ZNAM I ONO ŠTO BIH DA TE PITAM

Tvoji su andjeli

potkresanih krila,

pokidane latice

igre hocu-neću,

tvoji su andjeli,

umorni od laži,

putokazi staze

kojom tražiš sreću.

Kakav je to osećaj

leteti za svakom

uzdrhtalom pticom,

diviti se svakom

osenčenom oku...?

Iz svake se reke

pokušat' napiti

zastati na svakom

jazu i potoku?

Na oltaru svakom

na ljubav se kleti,

darivane reči

opet darom zvati,

Kakav je ukus

kad s usana skliznu

jednom u zanosu

stihovi kazati?

Zaviriš li ikad

u mrak duše svoje,

ima li tamo ičeg osim tebe?

Možeš li mirno

u svitanje mlečno

u zenicu oka pogledati sebe?

Pitaš li ikad gde su oni ljudi

koji su ti sebe nesebično dali,

pružali ti ruku kad ti teško beše

pomalo se tvoji prijatelji zvali?

Dok tvoji andjeli potkresanih krila

sablasti prošlosti, senke koje blede,

ogrnuti mudrošću  iz zrnca gorčine

shvataju kolko su srećniji od tebe.

Buđenje

Nisi ti onaj

što veru umrlu

pogledom jednim ozivljava.

Zalud bi vodu u vino

da pretvaraš,

ni samog sebe

opiti ne umeš.

Tvoj usud jeste

večito traganje

i nemaš ništa

sem danajskih darova

u naucju.

Tvoje kočije

trojanski konji vuku,

uzalud krila Pegaza

pod sapima im lepiš,

Minemosina te proklela

da navek o ljubavi pevaš

željnih dlanova.

Tvoj krst jeste samoća,

osuda - večito traganje,

budućnost s ukusom kajanja.

Zalud bi da vaskrsavaš

u ljubavnom žaru,

Kupidon pamti tvoje uvrede...

Ispi svoju šoljicu čaja

i idi...

Nema te koja bi smela

sudbinu da ti prokaže.

Mrtvim dušama

velike reči

se ne govore.

PONOĆNO PISMO KAPETANU SA RAODOSA

U Chorio me vodi kapetane,

međ olupine starih jedrenjaka

Pusti besede o Apolonovom hramu,

ja bih da zaronim u tajne

drevnog grada.

Ti skupljaj bisere

u svoje kožne kape,

plimu sakama obuzdaj,

meni je dovoljan vreo pesak

pod bedrima,

i malo providne čipke

da se pokrijem.

Školjku mi zaspalu na dlan,

kapetane,

vrelim  prstima

mape mi stare iscrtaj,

jedra drugim vetrovima podari,

meni, mirno more u oči preli.

U  Chorio me vodi, kapetane,

medj senke maslinjaka,

kikote nimfi da slušamo.

JUTARNJA

JU

Za one

 snovima što su

tanane niti rasplitali,

što nikad neće

na istom izvoru

jutarnjom rosom

lice umiti,

ni čuti sustanje

sanjivih tava,

Za one razapete

izmedju stvarnog

i mogućeg,

pogubljene u beskonačnom

krugu trajanja,

za njih

čije smo osmehe

svuć po snovima trazili,

u uglu čijih očiju

treperimo skriveni

od sebe samih...

Za njih čije ime

niakda nismo izgovorili

uplašeni

da nam se neće odazvati

dok nas ko zrtve

na lomaču srama

grešni spaljuju.

 Za one

što nam se više ne nadaju,

što su nas voleli

umorne od pogrešnih davanja

pa poraženi

odlazili u ćutnje

naših besanih noći.

Za one

zbog kojih naši grehovi

još mogu da nas iskupe

tkam u eho

prvih jutarnjih zvona

ovu molitvu

od nevidljivih reči.