Vanja Žikić

Rođena sam tužne 1991. godine, u Pirotu. Brucoš sam na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odeljenju za psihologiju, a završila sam pirotsku Gimnaziju. Pišem već godinama, a moja poezija sazreva zajedno sa mnom. Služim se stihom u slobodnoj formi, pišem o svojim refleksivnim i filozofskim mislima. Patim od surovosti današnjice u kojoj ima malo mesta za poeziju koja zahteva analizu, no trudim se da uprkos tome ostanem dosledna sebi.

Adresa mog bloga je - https://vanjazikic.blogspot.com/

Malo

Regrediram

Deset i po puta umanjen

Osećaj ravnoteže

Sakriven sam pod

Stolom, nikoga nema

Gađam strelom

Krstić na čelu

I sve je tiši zvuk u

Telu

Bez prelamanja

Nemam osu

Rotacije

Prolazim nekim reskim

Vetrom

Kroz nedeljnu prazninu
...

Radni dan

San:

Oblik tvojih ruku

Lakoća kojom hodaš

Muzikom.

Ipak:

Produžim dah da stanem u mestu ukopana.

Ne žurim kad nemam gde

Moje noge mogu sve

Da odigraju.

Odlazak sa stanice

Čekaću te
Svaki put kad mahneš zbogom
Čekaću
I voleti te više no u snu.

Ljubiću te preko ograde

Kuda ide
Ova gomila ljudi

Dozvolićeš mi
Da osetim otuđenje
U velikom gnezdu života
I da te tu čekam,
Da tu sagradim vrt.

Gradilište

Postoji ogromno čelično čudovište u nebu
Koje kljuca glavu šetača
I pada na šlemove betonskih stubova
Dok ljudi na njima mažu malter
Ono se okreće noseći žice o koje visi čovek bezdušnik
Koseći nesrećne ptice
One konzumiraju nikotin i srce im preskače
U odrazu im se znoje ruke
I prlja kosa od vetra
A ljudi se smeju i idu na posao
Da nahrane živote.

Zemljotres

Kad zemlja podrhtava menja se sudbina dečaka.

On postaje nevidljiv za sve koji ga poznaju misleći da ga razumeju.

Nikad dečak ne objašnjava svoje preobražaje.

Kada klimne glavom stvori se u drugoj dimenziji.

Nikad ljudi ne razumeju njegove korake.

Kada se osmeli da pokaže sebe, tlom zavlada mrak.

Ako bi neko prisustvovao takvom otkrivanju, osetio bi muk u grudima koji miriše na kraj sveta.

Baš tako je i sinoć došla

apokalipsa duše u vidu zemljotresa.

Duše gradova

Doći će period

Kad neće biti strepnje

U kostima

Ni među zubima

Razviće se novo čulo

Neosetljivosti

I tada se neće čekati

Dan koji ne dolazi

Čuće se samo

Prigušeni tutanj gradskog

nemira

Dlanovima

Strujati apatija

I nemoral.

Bojati se nećemo

smeti

Kad bi se bojali

setili bi se

Sreće

koju smo prodali.

Sezonska depresija

Hiljadu silueta

Jednim mahom dolaze

Stotine konfeta-

svečanost

podseća na onih stotinu šljokica na haljini sa predstave baleta.

Ja mrzim tvoj svet

I sve šarene kurve u njemu.

Zaobiđi lepe reči, ćuti u jednom dahu,

Lakše je ne govoriti nego glasno reći-

Ja mrzim tvoj svet

I sve šarene kurve u njemu.

Ja imam na sebi jednu smešnu haljinu

Moja samoća me ubija.

Zaboravila sam koliko malo reči stane u jedno prepodne.

Nismo sami

Nismo sami.

Dolaze nam

često ljudi

Nose u džepovima

Pakle i dokolicu

da uvijemo po koju

Učmalost

u dan.

Naša je kuća lako podignuta

Uz malo znoja

I malo ljubavi

Nikada nismo sami

u njoj

Pragovi su nam teški ali

ih retko prelazimo

Dan prvi,

Jedan kauč

Jedna piksla

Jedan izgužvani jorgan.

Nismo sami,

Treba nam samo malo vremena.

Grebemo po prozoru

Kada prođe poštar

U našem sandučetu žive mrtvi

Dan drugi,

Jedan kauč

Jedna piksla

U uglu bačen donji veš

I jedan izgužvani jorgan.

Katkad po magli

hodamo izuveni

I za pedeset godina

Bićemo ovako usamljeni.

Ljubavni ples

Kako te zamišljam

Na vodi nag

Pogleda na dom

Koje je nebo

Moj si čovek

I njen

Dečak Planine.

Ti nosiš u sebi

dubine plodnih tla

I prirodne požare od kojih

divljač beži

U tebi nema gužve bolesti i stradanja

I sav si od pesme jer

u pesmi si rođen

I grliš me oko struka

Kao mužjak

Kao nepresušna snaga

Planinskog potoka

I miluješ kao sjajna rosa

Prohladnog buđenja

Detinjstvo

Najpre bi trebalo

Prošarati platno

Bledo žutom,

Da podseti na

Buđenje petlovima

I toplo mleko u šolji

Jutra na početku

Jednog života.

Prvi kolosek

Umočiću sunce

Među tvoje kapke

Ubrizgaj u mene

Dašak svoga nadahnuća

Magla u oktobru

Ljubav pod prozorom

I miris suvog smoga

Zauvek na novim stranicama

Umetničkog nemira.