Zoran Jovanović

 Zoran M. Jovanović iz Leskovca, rođen 24.11.1969. magistar ekonomskih nauka, radi u pošti u Leskovcu. Otac dvoje dece,

nagrađivan na konkursima za pesme i priče, zastupljen u zbornicima
"žubori sa moravice", "rudnička vrela", "panonski galeb", "garavi
sokak", "lepirica u ćilibaru", "prvi put", "ljubavni recepat".
Objavljivao u elektronskim časopisima Žikišon i Maxminus kao i u
časopisu za književnost, umetnost i kulturu "Pomak".

АМАНЕТ

Један старац крај огњишта

на троношцу сетно седи

пуши лулу брке суче

и уз гусле он беседи

Ја ћу врло брзо поћи

светом Петру на истину

аманет вам сад остављам

да волите домовину.

Не дајте на српско писмо,

не дајте на ћирилицу

сачувајте традицију

и волите Србијицу.

Не дајте на Обилића

ни на српске витезове

очувајте манастире што

постоје кроз векове.

Чувајте ми православље

српског оца Светог Саву

пазите ми старе гусле

и славите крсну славу

Не пљујте у бунар стари,

у огњиште и вериге

а у цркви пољубите

иконе и старе књиге.

Крстите се са три прста 

у част Духу, Оцу, Сину

Не дајте на Православље,

не дајте на отаџбину

Сачувајте свето тројство

славску свећу воштаницу

све међаке, њиве прела,

чукундеде воденицу.

Упамтите добро, децо,

унучићи моји мали

за Србију, ваши преци,

животе су своје дали

ваше свето туђину то није,

не дајте му да гази по трави

крв српских јунака свака травка пије.

РОЂЕН У СРБИЈИ 

Ја сам рођен у Србији, брале
крај Мораве што јој поља доји
успомене за њу ме везале
и најлепши осећаји моји.

Ја сам рођен у Србији, роде
хранила ме шумадијска жита
са извора пио хладне воде
мила су ме моравска корита.

Ја сам рођен у Србији, друже
испод њеног слободарског неба
част и понос ту на образ служе
а са другом делиш кору хлеба. 

Ја сам рођем у Србији, куме
борио се против душманина
скривале ме густе српске шуме
као некад Старог Вујадина. 

Ја сам рођен у Србији, секо
и остаћу где су моји преци
поносан сам јер овде сам неко
ту су моји заштитници свеци.

Месец

Загрлио месец реку
и дубину једног вира
њена вода тихо тече
и дубину душе дира.

Што месече ти по води
сипаш залуд своје зраке
намигујеш горе с неба
па се скријеш у врбаке.

Буди добар па обасјај
пут којим ћу ноћас поћи
осветли ми тајне стазе
да до драге могу доћи.

Покажи ми којим путем
до ње могу крадомице
па до зоре да јој љубим
слатке усне, бело лице.

Тек пред зору ти мангупе
за облаке тихо зађи
да ме грешног не ухвате
у љубавној овој крађи.

Као фењер кад се гаси
сакриј тада месечину
да до своје куће одем
увијен у помр'чину

ГОЛУБИЦЕ

и кад јеси и кад ниси
ту крај мене увек ти си
класје жита твоја коса
сјајно сунце твоје лице
поред мене увек ти си
моја бела голубице.

Kад сам будан и кад спавам
близу мене увек ти си
сјајне звезде твоје очи
твоје речи цвркут птице
поред мене увек ти си
моја бела голубице.

Где год кренем ти ме пратиш
твој покрет је лет лептира
нежан осмех срце дира
твоје писмо мени  књига
коју читам до корице
поред мене увек ти си
моја бела голубице

Не марим да пијем, ал'сам пијан често
У граји, без друга, сам крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место,
На коме се јади и пороци збраше."
Владислав Петковић - Дис

Не пијем што волим,
ја пијем од једа
када видим колики су јад, туга и беда
заборављам тако ово лудо место,
Не марим да  пијем, ал'сам пијан често. 

Не пијем што волим,
ја пијем од туге
што мој народ газе а уздижу друге
и потегнем тако мученице наше
У граји, без друга, сам крај пуне чаше. 

Не пијем што волим,
ја пијем од срама,
што  ми доста злобе и животних драма
попијем, па бацим, празну чашу бесно,
Заборавим земљу, заборавим место.

Не пијем што волим,
пијем јер ми, просто дође тако,
док гледам у ово, зло и наопако,
оно наше што некад бејаше
На коме се јади и пороци збраше.