Zvjezdana Podraščić - BiH

^{_{Zvjezdana Podraščić diplomirani ekonomista, Banja Luka.}}

NAPOKON I SLOVA

Slovo! Napiši pjesmu o slovu !

Reče mi ona Kraljica velikih i malih slova.

Pa kako ću ja ovako malena,nedostojna podanica  velikih moćnih slova,

kao da se usudim, slovo da stvorim u rijeku riječi pretvorim, pjesmu prvu stvorim ?

Koga pitam za slova, sebe ili tebe Kraljice vrla, ma usudiću se pa šta bude,

u školu sam išla nekada davno prvo slovo kažu:

A  a gdje ću sada ja, B bez pera i hartije, C hm hm, D dobro je preživjeh, E e nema dalje,

ovde sam stala o slovo se spotakla, možda i nije tako teško, otvoriću dušu, možda tamo ima nešto !

U duši nemir vlada, gdje  ću sada, pisati ne umijem, svako slovo razumijem, ni tamo ni ovamo,

imam tebe samo, ti si moja zvjezda vodilja, moj anđeo s neba, tu si uvijek kad vazduha mi treba...

Snage da se borim, želje da stvorim, snove u javu da pretvorim, dišem te kao vazduh, zivim te u snu,

jedino tako umijem snove da razumijem, i boje pomiješam na platnu, plavu, zutu, zelenu i dobijem tebe boju omiljenu.

Eto bila sam i tamo u duši samo malo, ima poneko slovo, poneko  ljutito, poneko tužno, al' najviše ima onih lijepih slova ljubavi  i snova.

Za pokušaj prvi hrabrosti skupih, slova naučih prvih pet, to bio je vatreni let, umalo ne padoh na slovo G glavom u zid, poslije toga na slovo F fazoni i fore igra od ponoći do zore, a sad spas'lo me ovo nevjerovatno slovo, Lj ljubav spašava svijet i tebe i mene i ova naša slova V velika, M mala, I igra dječija, B baš mi se dopala, M možda, J još jednom, 

P pokušam...

DUŠE PREDGRAĐA

Svaka riječ boli ko' rana na živo,

svaka misao novu rađa odnekud iz duše predgrađa.

Staze  su trnovite, znakova pored puta nema,

samo slijepi putnik znaće kad dođe na raskršće,

neće ni desno jer mu je tijesno,

neće ni lijevo razloga nema,

ići će pravo bos po trnju.

Nosiće riječi nosiće djela nosiće pjesmu ispod srca,

do ulaza u predgrađe duše.

Tamo gdje snovi se ruše ko' kula od karata,

gdje novi se rađaju ko pahulje januara.

Tamo će počinuti putnik u duše predgrađu,

tamo su sva slova i pjesma stara i pjesma nova,

tamo su sva sabrana djela, i nova odjela nekog novog doba.

Tamo u duše predgrađu vrata su raja za neukog,

vrata pakla za podmuklog,čistilište za dvoličnog,

tamo u duše predgrađu.

Ima i pjesma nova od slova do slova,

nimalo šaljiva pomalo tužna ko sjena u podne,

ko' mjesec u tamnoj noći...

Tamo u pregrađu duše,

proći ćeš stazom latica ruže nježnom i mirisnom ko' majski dan,

tamo u duše predgrađu pronaći ćeš i moj san.

Sanjala sam jednom nekad,

sanjala da postojim u svakom liku,

u svakom izlogu ko' lutka i da mi oblače nova odjela svakoga dana, 

da  me gledaju radoznali pogledi,

da mi se dive i zavide...

Sanjala sam da nikad ne vide ruke ka nebu,

pogled u plavetnilo beskraja, tamo u predgrađu duše

DUŠE PREDGRAĐA II

Tu na korak do sna,il' korak do dna,

tu na pragu duše,pakao il' raj,

tu na onom istom mestu,ulaza izlaza,

vrata se otvaraju svima,i ti si među njima.

Vrata duše, otvorena stoje,na kapiji bez boje,

osmeh, pogled drag - doćićeš u raj,

podsmeh,reči lažne meni nisu važne,

čujem ih, ne slušam,vidim, ne gledam,

pašćeš nisko,najniže u duše predgrađe.

Sezame sezame,još reči čarobne,

otvoriće se druga vrata duše,

sezame sezame,ko' iz bajke,

otvoriće se i sledeća vrata srca.

U duše predgrađe,može se svima,

i lošima,stazom trnja i latica ruze,

ruku pod ruku,korakom duplim,

crvene staze zajedno gaze,

u duše predgrađe,želje su svima.

Samo je jedan,pogleda vredan,

osmeha bez podsmeha,hrabar,

i smeo,samo korak jedan do sna,

dva do pakla, treći do raja.

Reči nisu važne,one su lažne,

ni odela,ni osmesi,ni pogledi,

ni šapat,ni smeh,korak il' dva,

u predgrađu duše,snovi se ruše.

I JUČE I SUTRA

Uvek isto,uvek čisto,

i pravo i bravo,čestitam,

stigli ste na red,izvolite,

čašu molim samo,govor,

kratak uvod,reč il' dve.

Ne ide tako,na početak,

bio je kraj,opet ponovo,

izdrži jos malo,dolazi glavni,

ponosan,samo privid, maska,

pogled obara,ruka drhti.

Nije sigurno,ne zna još,

čeka ga pad,u bezdan,

ništavilo,laži, prevare,

namešta osmeh,ruka drhti,

prsti igraju,neku svoju igru.

Gledaju svi,čekaju govor,

aplauzi,čuje u daljini,misli,

samo,da je smiriti ruke,drhte,

glas izdaje,srce udara,jako,

euforija,krici,glasovi,pogledi.

Pada,ruše se snovi,nade,

želje su nestale,nije uspeo,

a samo malo je trebalo,

jedan pogled samo,pravo,

dodir neba,tako blizu a tako daleko.

Besvest,tama,crnilo,ne vidi,

vapaj,vrisak,moli ne traži,

samo moli, milosti malo za ime boga,

ne linčujte,ne likujte,nisam završio,

vidi sve,čuje sve,zna,samo ruke drhte.

Ne ide,okret,puni krug, gleda,

ne vide ga,ne slušaju,ne čuju,

samo ruke vide,izdajice,pogled obara,

zašto drhte izdajice? pita se sad,

pogled još jedan poslednji put.

Odlazi,ponižen,poražen,praznina,

nije uspeo,čaša je puna,netaknuta,

kap se prelila,suza prkosna u oku,

zablista poslednji put,nije ljut,misli,

možda neki drugi put,ko zna,

kad ruke ne budu drhtale,izdajice!

Vi ste na redu,izvolite imate reč,

čašu,naspite sad,uzdravlje,

kamo gledate,znam uvek pravo,

samo kratak uvod,reč il' dve,

rekli ste sve,čestitam vaše su ruke čiste !

LJUBAV ANĐELA

I anđeli plaču, i oni suze imaju,

sjajnije od bisera, teže od okova.

Kad pronađeš biser, prijatelju,

to tebi  poklon je anđela, 

da ga nosiš oko vrata, bliže srcu,

neka te zauvek okuje.

Suza je anđela,dar od boga.

I anđeli tuguju, i oni tugu imaju,

radost i sreću svetu daruju.

Kad osetiš tugu, prijatelju,

to tebi poklon je anđela,

da je nosis na grudima, bliže duše,

neka te zauvek raduje.

Tuga je anđela, ko' radost dečija.

I anđeli srce imaju, i oni voleti znaju !

PJESMA IZ INATA

Pjesma iz inata,ma znam ja,

tako to ne treba, ali hoću !

Iz inata baš,treba da znaš,

hoću rimu, hoću stih!

Hoću sve naopačke,hoću baš,

iz inata treba da znaš !

Pisati je baš lako, to može svako,

ali malo sutra, ima cenzura !

Dva lika,dva oblika,gledaju sad,

hm baš mi se da, pisat' iz inata !

Od slova do snova,tako to ide,

baš mi se da pisat' iz inata !

OČI (I)

Stajala je tu, u šatoru,

crvenu maramu vezala,

vezala u čvor,za ljubav,

za život, za mladost,

triput vezala,triput gledala,

negde daleko u daljine.

Otišao je, napustio čergu,

vratiće se jednom, poželela je.

U prvi čvor vezala je srce,

dušu ciigansku u drugi,

a trećim živa krv crvena,

ko' marama njena od kašmira.

Vezala je pogled za pogled,

vezala dušu i srce, za sreću,

za život, za ljubav, za mladost.

Doći će zna ona, vratiće se,

mora!

U vojnike otišao je, il' 

u razbojnike!

Od očiju njenih pobeći ne može,

urekla ga,

prvim pogledom začarala,

prvim osmehom prevarila,

dušu mu i srce zauvek uzela.

NOĆI (II)

Duge su, prepune tuge,

te noći tamne, hladne,

kao decembar svaka,

sedela je dugo pored vatre,

sedela noćima, čekala da se vrati.

Nije više igrala, nije pevala,

ni glasa nije imala, ni suze,

ni osmeha, samo tuga,

svuda okolo, čergu prekrila,

tama i tuga njena.

Voleli su je mnogi,voleli,

za njom stradali, 

ne vidi ona više nikoga,

ne čuje ni koraka, ni uzdaha,

čeka samo njega, da se vrati.

Zgasle su vatre, pogleda njena,

nestalo žara,

ni vatre logorske, ni pesma,

ni igra, ni smeh, ništa više

njeno srce ne zagreje.

Čekaće još malo, neku noć samo,

možda će doći, jedne noći,

osmeh vratiti, vatru zapaliti,

vatru u njenim očima,

želju oživeti, osmeh vratiti.

Odavno već maramu je bacila,

tamo je sve želje sakrila,

tajne zaključala, dušu vezala,

nema ga, možda neće doći

zaboravio je njene lepe oči.

GODINE (III)

Prošle su noći, tamne,

duge, prepune tuge,

protiču dani, ko' godine,

jutra ne vidi, vodu ne pije,

lice ruzmarinom ne mije.

Sedi tako i dalje, sama,

okolo tama, ni noć ni dan,

ni sunca, ni meseca ne vidi,

ne oseća, ne živi, samo diše,

sve tiše i tiše,suze isplakala.

Noćima čekala, da se vrati,

vratio se nije, zaboravio je,

njene oči, dušu cigansku,

sreću, ljubav njenu,

vatrenu,pogled tamni duboki.

Noći ko' godine probdela sama,

maramu bacila, vetar je odneo,

daleko negde, tamo prema njemu,

još jednom je samo, poželela jako,

da se vrati.

Opet bi bila ko' nekad mlada,

ostarela je sada,ne od godina,

ni od kiše, ne od ratova, ne od zime,

od tuge samo,od noći teške tuge,

od želje, prevelike od nade uzaludne.

Oči  njene, žive ko' žar,gledale bi,

srce, duša,pevala bi,

suza ne bi imala, volela bi,

igrala samo za njega, kao nekad,

možda se ipak vrati jedne noći.

“SUPERVIZOR”

Red,red,red,dokle?

u redove,u kolone,

jedan po jedan stoji,

čeka svoj red,svoju,

šansu,da ne propusti.

Pod budnim okom,pozornika,

pod lupu svi,a ne znaju to,

ne znaju da su na proveri,

čijoj,ko ih posmatra,budno,

ko smatra da su neko il' niko?

Samo posmatrač,supervizor,

što bi rekli englezi,nadgleda,

proverava,bira,nema izabranih,

svi su samo pokus,eksperiment,

života deo,templejt,još jedan u nizu.

Da li da uzmemo vizu,pasoš,novac,

ma ne ne treba nam,može i za dž.,

preko granice,svi prelaze  u maniru,

glupaka,il' samo čudaka iz oza,

a može i boza,jeftina smućkana za dž.

Idemo još jednom,opet i ponovo,

u redove,u kolone,supervozor da ne čeka,

nema on vremena,za gluposti,ne prolaze,

osmesi,još teže štreberi,templejte on voli,

po meri ih kroji,skida etikete,lepi ih ponovo.

Samo jedan,neće u red,ne u kolonu,

ne ide to tako,ima stila,ne treba sila,

ne treba etiketa,rođen je s tim,

sam će,glavom kroz zid,ako treba,

samo bez reda,bez kolone,ne treba viza.

Idemo dalje,na tebe je red,pokaži šta znaš,

koliko možeš da daš,bez reda samo za dž.,

ne zbog sveta,ne zbog sebe,ni zbog nas,

tek onako,reda radi,ne redova supervizora,

ne deo eksperimenta,samo ljudskosti malo.

Još jedan u redu, u koloni života deo,

svoj,u sebi ceo,samo jedan korak,

iskorak,ne treba viza,moze i bez deviza,

može na ruke, ne na muke,samo za dž.,

supervizora eksperiment,još jedan student.

Života samo,malo je dano,po jedan svakom,

jedan a vredan,bez posmatrača,ne ide to,

može i bez reda,onako odreda,svi za dž.,

idemo još jednom,bez supervizora,bez viza,

ulaznice su podeljene,svima za dž.,poklon.