Aleksandra Ristić - Srbija

Zovem se Aleksandra Ristić. Rodjena sam 1989. godine u Kruševcu. Osnovnu školu i Gimnaziju sam završila u Kruševcu, a trenutno studiram srpsku književnost u Beogradu na Filološkom fakultetu. 

Tuđinac na svom

Nagnala me pisati jedna slika stara.
Gde moj dragi otac s rekom razgovara.

Stoji pokraj reke, nabrao je čelo,
ruke mu u džepovima, pogrbljen je ceo.
U očima tuga, u srcu mu seta,
trudi se da vrati neka stara leta.

"A kako je tad bilo, kad si bio mali?
Ovde ste se igrali?", pitam, a on žali.
Samo nešto ćuti. Misao mu  seda.
Taj detinjstvo svoje za živu glavu ne da.

Vidim kako sanja s rekom u duetu.
Priseća se dana najlepših na svetu.

I priziva društvo ono svoje mlado,
i prividja belo na poljima stado.
I doziva dane što su srećni bili,
dane kad su osmehe kao vodu pili.

I seća se svega, evo jasne slike.
Roditelji, kuća, igre kroz šljivike.
Ni mario nije što je tu gde jeste,
široke su, preduge, bile sve mu ceste,
a sada su uzane, svud im kraja vidi.

I rukama dira sve obrise brda,
kao da ih miluje u nemirnom snu.
Al' korača dalje, kao srca tvrda,
suzu neće pustiti što je opet tu.
I čini se njemu kako sve je isto.
Zelenilo beskrajno, gore nebo čisto.
Samo sada ovde, na njegovoj reci
Vetar sapće uspavanke nekoj novoj deci.

Bore mu na čelu, tuga mu u duši,
Sećanje mu srce pritiska i guši.
"Tata, je l' me čujes? Je l' te nešto muči?"
"Ma... nije mi ništa.  ‘Ajd', idemo kući."


Noć

Slušaj... to noć opet strada...
telo joj cepaju vozila i ljudi...
čuj, gde kune glasom iznad grada,
što dan iz zemlje ponovo se budi...

A sve ona vidi... i sve ona čuje...
Što šapuće mesec u mirisu tom.
I sve ona nosi, i vidi, i truje,
i svetlosti mraka vode je po svom.

I u nekom kutu, na dnu Bulevara,
zaspaće u krilu beskućnika kog,
i sanjaće dugo kako bol ne stvara
to što Sunce krade čari sana tog.

I ustaće nebo, i zemlja, i ljudi,
pobeleće sveti i nestaće mrak,
ali bolet' neće i nikog ne čudi
taj osećaj tuge što donosi zrak.


Za M.

Još samo jednom ću ti reći.

Ubiće me ovi molski akordi.
Ali šta ću? Kako?
Sa njima mi sve nekako lako i iskreno dodje.

Bez njih sam nema. Bez njih sam ništa.

I dok još jednom rizikujem, u mučnoj borbi sa sobom
da te poistovetim sa tvojim grobom,
posezaću dugo, dugo za durovima.

A oni iskreni nisu.
Udarim a dur, a on mi se nešto kezi.
Udarim de dur, a on se kao veseli.
Čemu li? Pitam se...
Kad sve je jako tužno.
I svi su mi oni veštački.
I sa njima sve mi je ružno.

A ge dur, kao da se koleba:
nikad ne zvuči baš kako treba.
čas se tuži, čas veseli.
Čas ga volim, čas mu zapretim.

Pa se, opet, molova setim.

A oni... Na dušu mi legnu.
Srce mi dirnu. Gušu mi stegnu.

I moram da priznam, jeste da bole,
ali ipak umeju iskreno da vole,
iskreno, al' mučki...

Kao  tebe ja.


Tamo, gde nebu gubi se put

"Zažmuri", kažu.
I pogledaj u sebe. I sve što te grebe pokaži.
A teško je, tako teško dati odgovor tek jednim papirom.
I mislim "Dokle će?"
A guši me misao čista. Otrcana leži u meni. Kulja k'o najjači vulkan. Vuče se k'o pokisla glista.

"Zažmuri", kažu.
I poslušaj taj glas.
A on govori mučno, šapće strane vokale.
Ne zna da ne razumem, da treba reći jasnije.
A stvara haos u glavi.
I sve je tiši i blaži.
Ali tu je, kao na straži.
"Zažmuri", kažu. I iskrena budi na časak.
Budi ponovo dete. Nevino. Naivno.
Izbij iz sebe strah! Upri oči u nebo! Gori od želje!
Uhvati zvezde! Oduvaj prah!

"Zažmuri", kažu. Ali nije lako.
Lako je samo voleti jako, jer od sebe samo dodje.
I prodje... K'o poslednji dah.



Boli me dom


Bole me,
o, kako me bole.

Bole me čizme, teška, drvena vrata,
stolice, klupe, katedre što ćute, table što se keze.
Bole me lica, kose, nove ruke, torbe,
hemijske i obične olovke.
Bole me pločnici, drveće, fasade i ograde,
stanice, trole i žuta traka.
Bole me šipke, stepenice, zatvoreni prozori,
hrvatska i italijanska ambasada,
kućice, rampa, automobili, roletne, plave kape i žuti semafori.
Bole me tudji koraci, novi koraci, strani koraci.
Isti kreveti, isti jastuci, ista jutra, noći i svitanja, bole me.
Boli me gradski prevoz, nervozni putnici, paklice cigareta,
besni prodavci, spore kasirke, nepoznati prijatelji,
novi prijatelji, najnoviji prijatelji; markice, karte, dopune.
Neprijatni osmesi, neprijatni pogledi, ukusi, mirisi, dodiri.
Novi predosećaji. Nedostatak života.

Nedostaje mi.
Nedostaje mi unutrašnji ciklus.
Sećam se krupnih, čokoladnih očiju.
Crvenih šljiva koje su žute kad su zelene. Sećam se zvezda na nebu, raka,
ćebadi, ponijasa ćebeta kad sam bila mala.
Plava i zelena šolja, zelena sa dve kasičice šećera. Brusilica u garaži. Viktorova vriska.
Jabuka koja naginje na moj prozor. Nema automobila.
Zelena trava, pokošena trava, zapaljena trava.
Žuto sunce i plavo nebo.
Stara lica sa novim borama. Prijatni prodavci.
Dom. Dom. Dom.
Topli jastuci, mekani dušeci, neusisani podovi.
Hleb i mleko, miris lekova u kući od deset uveče.
Vruće julske večeri, terasa, kisela vinova loza.
Fotelje, kreveti, ulice.
Poznata lica, davna lica, zaboravljena lica. Dodiri, pogledi, mirisi.
Boli me dom.