Božana Radenković - Srbija

Radenković Božana je maturantkinja Gimnazije Pirot, iz Pirota. Svet reči počela je da istražuje sa svojih 13 godina. Sada neumorno leprša u kavezu poezije, igrajući se pesmama koje često naiđu u trenutku nespremnosti, a zatim čudno odzvanjaju u tuđim ušima. Ukleta je sanjalica, sanja otvorenih očiju. Rečima reže ogradu od živice koja neumorno raste među ljudima. Voli tišinu, miris kafe i toplinu stana – inspiracija za stvaranje nežnih reči.

Sanja ljubav na prvu reč, a ne na prvi pogled.

Naše jedino danas

Modro nebo

neumorno

upliće ovaj grad

u svoju mrežu.

Plave misli

utapam u prve, blede zvezde.

I jednu

 misao želim da poklonim

baš tebi.

I onom pribeleženom trenutku,

Fotografiji tamnih boja

Sa primesama crvenog.

I sećanju koje neumorno tinja,

Otisku tvog struka na mom dlanu.

Ali

Postoje stvari o kojima

Se ne sme misliti.

Zato

Duboko udahnem vazduh

zatvorim oči

I ćutim.

S druge strane pogleda

Ponovo oživljavam

Naše jedino Danas.

Mističnost crvenog kaputa

Ulične svetiljke

Obasjavaju tek zalepljene pahuljice

za kaldrmu.

Koračam smelo,

otmeno.

Osećam poglede na sebi.

Da li je to zbog

crvenog kaputa I bele šubare

 ili možda

one čudne mističnosti?

Prva stanica – zenice prodornog pogleda,

Druga – crveni kaput,

I poslednja – graciozni koraci.

U glavi mi tinja

Tiha melodija i nežan glas

Neke Ruskinje.

Fotografija moskovske

Zime ukaza mi se pred očima.

Želela sam da zamrznem taj trenutak.

I zamrznuh ga

- pesmom.

Pišem – da bih sanjala

Hiljadu puta nestanem

a zatim se opet vratim,

u nevreme.

Mrvice sebe

prosipam u pesmu.

Jednostavnu.

Dirljivu.

I opet...

Nestanem.

Čekaj me...

Veži me,

zagrli me,

udavi me,

ugnjavi me,

umori me...

Poljubi me.

Podeli sa mnom san...

Hajde,

isteraću zveri

što vire ispod mog kreveta.

One koje nam ne daju

da delimo snove.

Ti znaš,

moram da sanjam

da bih pisala,

da pišem

da bih sanjala.

Između dva treptaja

Ispod svoje kože

sakrila sam sebe.

Iscrpljenu,

Pokidanu

-          sebe.

I samo buka

Dopire do mojih ušiju.

Različiti glasovi

Koji lukavo,

Meko,

Šaputavo

Pokušavaju da probiju zvučni zid

Mojih pora,

Mog tkiva,

najtananijih vlakana moga bića.

Pred očima mi samo

Razvučene, iskrivljene slike,

Bez boje.

Razmazani predeli

Koje sam volela

U nekom drugom vremenu.

Više ih ni ne prepoznajem.

Ne, ne želim da izađem iz svoje

Zamišljene tvrđave.

Veliki je to rizik za ovu

 iskusnu kukavicu.

Preslaba sam.

A i...

Uskoro će snegovi.

Hladno će biti

Vani.

Ne,

Ne želim da napustim

Ovu tvrđavu, ovo sivilo

Između nečega i ničega.

Ostaću da između dva treptaja,

Kroz staklenu prizmu

Posmatram

Petu stranu sveta.

Tužne note

Sinoć si bezuspešno ubijao demone.

Zlokobno su se smešili.

Jedan sa usnulog neba,

Drugi sa  mrtvog jesenjeg lišća,

Treći iz čaše vina

U koju si utapao tugu...

Četvrti...

Četvrti se skrivao

U tvojim suznim žlezdama.

Stajao si pokraj drvenog, kafanskog stola.

One ti prilaze

I govore nešto uz kikot.

Ti ćutiš... Ili zatvorenih očiju

Govoriš slatke reči.

Kući si u zoru stigao.

Soba je mirisala na ustajalu hranu.

Roletne nisi podizao mesecima.

I tada si se setio starog klavira.

Eno ga gde stoji, na tavanu.

Obukao si svečano odelo.

I tada je zaboravljeni pijanista

Zasvirao zaboravljenu pesmu.

Note su se cedile

Niz umrljane zidove...

Pred očima ti se ukaza telo nage žene.

One iste koju si sreo neke davne zime,

Po nekom razgaženom snegu...

Topili ste se u nekoj zadimljenoj sobi

Uz bocu vina.

A na rastanku... Ništa.

Ostavila te da poludiš.

Rekla je da će se vratiti.

A vratila se nije.

Lažljiva nežnost

Imam razbojničku dušu.

Ubija sve.

Čak i sebe samu.

I zato želim samo jedan mali život,

Jedan mali život koji stane u tren,

U sat ili dva.

Više od toga - ne,

Jer kako ću se onda

Zaslađivati voljenim greškama?

Mesec preliva svoje boje

Na užarenom nebu.

Trava miriše

Na prolećnu kišu.

Isparava.

Guši.

Vetar se zavodljivo

Uvlači u pore lišća.

Dođi!

Dođi da stopljeni u zagrljaj

Gledamo zvezdano,

Nebesko platno.

Zagrli me

Tako drhtavu.

Zatvori mi oči poljupcima.

Želim da se pripijem uz tebe,

I udahnem miris tvoje, tek opeglane,

Košulje,

Da te zamišljam kako

Mirno spavaš.

Zaheftaj mi usne

Nežnošću.

Poljubi me...

Samo te jedno molim,

Potrudi se da sve to stane

u sat-dva,

Ili tek jedan tren.

I nemoj me kriviti

Što ću sa prizvukom patetičnosti

Reći: «Moram ići.»

Ne veruj ni jednom mom dodiru,

Niti poljupcu.

Lažljiva sam.

Lažno se nežnom predstavljam.

Zato ne žali za mnom kad odem.

I znaj da

Će mi misli dodirnuti zoru,

I da ću se

Zaslađivati voljenim greškama.

Moja razbojnička duša

Odjednom će postati

Mlitavi ratnik..