Daliborka Kiš Juzbaša

Daliborka Kiš-Juzabaša rođena je u Belom Manastiru, u R. Hrvatskoj, 21.03. 1973. godine. Od 1996. godine živi u Banjaluci, R.S, Bosna i Hercegovina.

Do sada je objavila: roman „Mrtvom žena“, triler (“Oslobođenje”, Banja Luka,2003), „Čuvaj guzu i ne misli na smrt“ autobiografski roman (“Manifesto”, Bijelo Polje, 2006.) i „Lični stav“, knjigu pesama (KZ”Vaso Pelagić”,Banja Luka,2004.).

Iz protesta je 2010. godine javno odbila primiti novčanu nagradu Ministarstva za prosvetu i kulturu Republike Srpske za rukopis “Azilant u crvenim papučama”, zbog diskriminirajućeg Zakona o sticanju statusa samostalnih umetnika.

Redovno piše kolumnu “Banjalučki protest”, koju je posle zatvaranja informativnog gradskog dvonedeljnika “Gradski list”, preselila na blog “Banjalučki protest”.

Živi u Banjaluci.

U ZEMLJI GDE ŽIVE VUKOVI

Malo je ljubavi

U zemlji

Gde žive vukovi

Istupljeni očnjaci

Insekti u letu

Potopljeni tragovi

Ponori

Nepoznati putevi

Tamo gde žive vukovi

Sneg veje

Osinjak zaklanja pogled

A noć beskrajna

Beskrajna ...

Reči seku oblake

Osmesi glave

Ti mene

Dok telom izvijam luk

Da sagradim most

Zubima

Tabanima

Spojim obale

Gromovi lome

Jauču smreke

Vučijom planinom

Odzvanja krik

AZILANT

Azilant sam
U kazamatu tražim utočište
Jer...

Često zaboravljam imena
I ne znam koji je dan 
Ni godina

Vreme raspoznajem 
Po cvetnim mirisima 
I žutim žvakama

Pamtim nevažne sitnice
Valentinovo
Nogu preko noge
Čokoladne Ferrero kuglice

Od života pravim tajnu
Ne uživam u prevelikoj sreći
Prebrajam usputne stepenice

Bežim od ljudi 
U tamnim kravatama
I belim autima

Ljubitelj sam vina
Zato ga i ne pijem
Uporno se od zubara krijem

Ponekad sam uplašeno derište
Izbegavam snove
Svet mi liči na gubilište

Kad sam sama
Misli mi se uzburkaju
Glasno vrište

Mole za utočište

VEČNOST TI NUDIM

Poželim reći

Da klečaću

Usnama loviti jauke

Da uskoro će svanuti

Novi dan

I da ću prstima bol

S tvog lica brisati

Srcem srce

Grejati

Poželim reći

Da stapa se titraj

Tvog daha

Sa mojim uzdasima

I da večnost ti nudim

Sadeći cveće

Pred tvojim vratima

Rekla bih ti

Da nisam ćutala

VRISAK VRISAK

Meso mi se s mesa otkida

Tražim svoje greške

Prebiram

Iskopavam

Silujem sećanja

Tonem bez glasa

Bez jauka

Izmišljam večnost

Druge svetove

Neko bolje mesto

Ružičaste pašnjake

Diverzija misli

Da mi je samo zgnječiti tog crva

Što mi srcem burgija

Beskrvne rane otvara

Da mi je nestati

Pre što mi skeleta nestane

Da mi je...Vrisnuti

Pre nego što izmislim

  Tebe i Boga

I naivno se obradujem

Da će sveta nestati

U jednoj crnoj rupi

I da se neće

Ni primetiti

Komad mesa

S moga mesa

Što ostao je pored puta

MAJKA SPAVA

Nije meni do tvog leleka stalo

Još osetim miris truleži

Srca svoga

Kako sam?

Dobro dobro

Gola kost više crva nema

Ponekad me mulj i voda

Prekriju

Kad naiđu teške kiše

I nikuda ne žurim

Večnost me zasenila

Propadanje lako

Bestežinsko

Do praha u tmini skrivenog

INSEKT UMIRE

Nisam dobro

Nikako

Nikako nisam dobro

Sedim na klupi

Posmatram kukca

U suvoj fontani

Zamišljam zalazak

Svitanje

Snove

     ( Blede li blede)

Reči...

      ( Nemoj ih izgovoriti

        Neka vise u vazduhu

        Proklete giljotine)

Prebrajam kukčeve noge

Dane deljive sa brojem tri

Sitniš u džepu

Tvoje rođendane...

A ti od svojih

Oduzimaš moje

Ostatkom me šamaraš

U dokolici

I kažeš

„Dobro sam

Približno dobro...“

Kada lažeš

Gledaš u stranu

I znam da nisi dobro

Nikako

 ko nisi dobro

A glupi se kukac

Udavio

U zalutaloj kapi vode