Duška Vrhovac - još pesama...

***

AKO UMREŠ U SUMRAK

Ako umreš u sumrak

nad gradom neće padati crni sneg.

Jedno srce upaliće nisku zvezda

nad tvojim poslednjim rečima

i oterati noć sa tvojih usnulih prstiju.

Ako umreš u sumrak

vraćajući se iz bioskopa

deca iz predgrađa

nabraće bukete poljskog cveća

u koje ćeš uroniti svoj odlazeći lik

i poželeti da se smeješ

kada se iz daljine pojavi voz.

Ako umreš u sumrak

neće biti neprimetno.

Znaće to svi koje si voleo

slučajno ili neizbežno

dugo i  bolno

ili samo na tren, na jedan pogled.

Ako umreš u sumrak

ja ću te sačekati te noći

u gradu u kojem nismo bili,

povešću te u vrt

procvetalih narandži

da posmatramo more

kao da je predstava

koju smo sami režirali

i koja obećava katarsu.

Ako umreš u sumrak

zaploviću s tobom lako

kao put detinjstva

i bićemo dva sjajna srebrna oblaka,

dva akorda nežne sonate

za božansku harfu skladana

i nikada odsvirana.

Ako umreš u sumrak

prevarićeš sve druge

i slediti samo moj glas,

baš onaj što ti je jedne noći

u  drevnom Smederevu

obećao neizostavni sastanak

misleći na ovaj, ovdašnji život

a ti si kazao: možda,

u nekom drugom životu.

Ako umreš u sumrak

sve će se dogoditi kako ja budem htela

i ti nećeš imati nikakvog izbora.

Volećeš me snagom svih svojih bivših ljubavi

žarom mladosti koja je umakla naglo

i poezije u kojoj si jedva našao spas.

Pa sada, posle ove pesme, kako hoćeš.

Moja senka još stoji na vratima

i maše nevinom osmehu nekadašnjeg dečaka

koji je izgubio trag i zaboravio čarobnu reč.

***

KONTRAPUNKT

To su te urođene slike, dakle.

Jednu po jednu stavljala si na hartiju,

rečima ih oblikovala,

senčila, podvlačila,

a jednako si mogla ugljem,

kistom, prstom, u mokru glinu

ili u pesak,da ih utisneš.

Tvojoj radosti nema kraja.

Pesma je danas, konačno,

postala totalna umetnost.

Možeš izaći pred svoje čitaoce,

pred radoznalu i uvežbanu publiku,

sa pratnjom po želji,

muzičar ili možda dobar glumac,

i proizvoditi zvuke, mahati rukama,

igrati se prvorazredne pantomime,

plakati, vikati, smejati se,

očajavati, pretiti,zaklinjati se

ili preklinjati, gromove dozivati,

i sve to bez ijedne jedine reči.

Ili možeš jednostavno spelovati,

slovo po slovo, neku reč

u koju si naumila sve da smestiš

iako ona još ne postoji i ti joj,

prirodno, ne znaš sva značenja.

U tome i jeste vrhunac svega.

Ti ćeš je stvoriti

pa ćeš onda svima zainteresovanima

objasniti na zanimljiv način

šta je to pisac hteo važno da kaže.

Tumači savremenih umetničkih kretanja,

pesničkih posebno,

već su rekli da je pesma sve,

performans, igra radi igre,

multimedijalnost veoma poželjna.

Pesma je već i sam pokušaj

da čovek o kome je već sve rečeno

i sam nešto kaže, o sebi, naravno.

Ovo je idealno vreme za poeziju, zar ne?

Sve lako možeš preneti na CD,

turiti na internet,

obratiti se globalnom čitaocu,

mnoštvu koje svoje postojanje

vrednuje upražnjavanjem,

uzimanjem učešća;

i stručnoj javnosti,

ogrezloj u udobnoj površnosti,

i san o idealnom vremenu

i totalnoj umetnosti ostvaruje se.

Nemušti jezik, stvaralac i publika jedno,

sva izražajna sredstva prevaziđena,

tumač i prevodilac suvišni,

autor se gubi, prelazi u anonimnost,

konzument postaje stvaralac.

I onako je sve u njegovim rukama.

Odbir i konačna ocena.

Ako i bude bilo neke rasprave,

ili dileme, u međuvremenu,

klasični književni kritičari

reći će da je to eksperiment,

manje ili više uspeo,

ili manje ili više neuspeo,

ili neće reći ništa.

Prijatelj iz detinjstva,

jedini koji ti je preostao,

kazaće da si i dalje super,

prvi među prvima,

takav si i kao mali bio,

sušti talenat.

A tvoj sin, najmlađi,

proglasiće tvoj trud

prilično neuspelom vežbom

iz uključivanja u globalnu komunikaciju,

kojoj zaista uskoro neće biti potrebni

nikakvi tumači ni prevodioci.

Cela planeta govoriće

engleski za početnike, koji nije težak

i ne prevazilazi prvo lice jednine,

prezent i infinitive,

i svi će se odlično razumeti.

Nijanse ionako odavno nisu važne.

Nijanse komplikuju stvari.

Onda ćeš ti ponovo sesti u svoju sobu

i budući da si svoju staru pisaću mašinu,

“Oliveti”, onu za fini “ručni rad”,

već arhivirao, poklonio zavičajnom muzeju,

kao istorijski važnu, ali suvišnu stvar,

latićeš se olovke, koju je neko od dece

srećom, tu zaboravio,

i kao prvi čovek u Altamirskoj pećini,

zapisaćeš ono što ti se upravo sada javlja

kao božanska, čista inspiracija.

Svet se ne menja, menjaš se ti,

postao si ono što nikada nisi nameravao,

i tvoje pesme ništa o tebi neće dokazati.

U ovako glupom vremenu i to je nešto.

***

PESNICI

Pesnici su banda,

umišljene lutalice,

nepouzdani tumači

svakodnevice i večnosti,

uzaludni tragači,

neumereni ljubavnici,

lovci na zagubljene reči

i uhode puteva i mora.

Pesnici su nadmeni baštovani

zaraslih kraljevskih vrtova,

prethodnici zvezdanih iskliznuća,

glasnici potonulih brodova,

skrnavitelji tajnih staza,

remont-majstori

Velikih i Malih kola,

skupljači kumove slame.

Pesnici su kradljivci iluzija,

pronalazači odbačenih utopija,

obmanitelji svake vrste,

degustatori otrovnih jela,

bludni sinovi i zavodnici od zanata,

vitezovi koji dobrovoljno

stavljaju glavu na giljotinu

na kojoj su i egzekutori.

Pesnici su krunisani

čuvari bića jezika,

ljubitelji nerešivih misterija,

opsenitelji i podvodači.

Oni su miljenici bogova,

kušači čarobnih napitaka

i zaludni rasipnici

sopstvenih života.

Pesnici su poslednji izdanci

najtananije vrste svemirskih bića,

uzgajivači belih cvetova duše

i nepouzdani tvorci neodrživih svetova.

Pesnici su tumači izgubljenih znakova,

donosioci važnih poruka

i opomena da je život beskrajan,

a svemir nedovršeni projekat.

Pesnici su svici na bunjištu kosmosa,

osvajači zlatnog pojasa duginih boja

i izvođači svete muzike

vaseljenskog rađanja.

Pesnici su nevidljivi sagovornici

u ćutanju o smislu i besmislu

svega vidljivog i nevidljivog.

Pesnici su moja jedina istinska braća.

***

DA NAĐEM SVOJU REČ

Bezbroj pesnika pevalo je već

kako u zrnu peska vide čitav svet,

na dlanu beskraj, u oku nebeski svod,

i da jedan dan može biti cela večnost.

Koliko ih je slavilo ljubav,

Proklinjalo patnju, tugu i bol,

Opisivalo smrt, pakao, raj i srećan dom,

Prizivalo neprolaz delu i imenu svom.

Sve je rečeno, viđeno,

naslućeno, opevano sve,

i nema ničega što nije bilo.

Pa što ja onda ovde stojim,

kao prva žena i prvi čovek,

kao da sam Bog.

Da kažem kazano?

Da opišem opisano?

Da nađem svoju reč.

                        © DUŠKA VRHOVAC