Sastala se dva drugara,

a pre svega prijatelja

ni mlada, ni stara,

Poče priča gde i kada,

od studentskih posnih dana,

preko mosta,

barikada,

od uspona

do padova

Gledaju se preko stola,

nazdravljaju,

pa rukuju

Jedan drugom čestitaju

na sećanju,

poverenju,

na shvatanju

Nekad bili,

a sad kažu

ostarili

Al im srca uzburkana,

teče vino,

ko sećanja,

pa se srca podmladila

Poče jedan

stihove da niže,

a drugi ga dočekao

i kroz oko Starog Vujadina

odgovara u

desetercima

„Gde ja stadoh, ti produži...“

Dan je bio

Za vremena potamnio

Veče siđe u cipele,

otežale

Teško breme spuštalo se

Znaš li onog...

Znaš li ono...

Sećaš li se...

I sve tako

Ubio se, umro,

živi tamo

i polako

od Kosovske bitke,

mira i ratova,

prođe cela srpska,

crnogorska

i ljudska istorija

Od gadova, politike i novina

do svog doma

kao priča iz gusala

što se peva kraj ognjišta

„Od kolevke pa do groba...“,

ko trenutak primirja

istaknuta bela zastavica

da predahnu,

od života

Gledali ih konobari

mladi, stari,

tuđih su se priča naslušali

Al ova je za pamćenje

Sve i svakog

vreme promenilo

njih dvojicu,

prijatelje,

vreme potpisalo!

U službi napretka i novog poretka

Svetu su potrebni takvi kao ti

Ustvari, Vi ste u većini

Predani radnici

samo na sebi

Domet interesovanja

samo zarada i karijera

Dušu gajite

samo u novčaniku,

lepotu u nadmetanju

Sve vrednosti imaju cenu!

Sve se može kupiti

Pa i Vi!

Što nije razlog za sramotu

Što ste suroviji,

to ste uspešniji

U svom poslu!

Vrata i prozori

su vam uvek zatvoreni,

ko vaši okamenjeni pogledi

Smejete se samo

kad neko plače,

živite samo

ako neko nestane,

hranite se

tuđim nesrećama,

ko slavskim trpezama

Takvi kao Vi

su uspešni

i uvek u pravu

Vaše je carstvo na Zemlji!

Vi  Nebo nemate!

Zbog toga-ne brinete!

Tamo ste- gde i pripadate

Za Vas je ovaj pakao-raj!

Ovakvi kao mi,

su grešnici,

na Vas osuđeni!

Teško breme

Teško breme nosiš dušo!

Nije lako!

Kao dete vide orla,

zavedete ta visina

i bez straha od letenja

svom si snagom pokušao

uzleteo

/i nisi uspeo!/

A kad dođe ono vreme

za voljenje,

ljubio si, ljubljen bio,

jednom, dvaput...

pokušao

/i nisi uspeo!/

Onda dođe zlatno doba

ruke su ti zlatne bile

od siline razum pomutile

od sveg zlata što je bilo

ostalo ti napuklo korito

Sad zlurado,u starosti,

gledaš orla kako leti,

namćorasto, gledaš zaljubljene,

prebrojavaš sitne pare

ko i dane

Teško breme nosiš dušo!

Za sve dane što ti fale

i

zavidiš meni,

na hrabrosti,

na ljubavi

Ma koliko da sam pala,

ja sam opet pokušala

i

uspela

da poletim i da volim

i dobijem u ljubavi

sva bogatstva bogom dana!

Ptica

Zabranjujem ti

da mi zaviruješ u srce

to nije prizor za tebe

Naći ćeš budj

proteklih godina

i ustajale mirise besa

Zabranjujem ti

da ulaziš u hodnike

moje prošlosti

Tamo nema blaga

Zvekeću samo okovi

zverinjaka koje čuva

slika Dorjana Greja

Zabranjujem ti

da se moliš za mene

Leprozna je moja kletva

za mene majka

ne radja heroja

Istina je suviše jednostavna

za tvoja krhka ramena

ti si suviše nežan

da bi bio vitez

I suviše pošten

da bi varao

Ovde ne pomaže

ljubav i molitva

za mene nema pomilovanja

Jer ja sam

samo jedna

od hiljadu ptica

u imenu Prometeja

Pegaz

Noćas sam te sanjala

kako pružaš ruke

da se ugreješ toplinom

moga tela

Nežno da me ne probudiš

spuštaš poljupce

na moja usnula ramena

Postelja mi postaje

igra leptira

dodiruju se krila

i zvezde postaju purpurne

kao moje usne

Piješ sa tog izvora

sve nežne reči sveta

i rastu tvoja krila

do sazveždja Pegaza

Padaju zastori  mlečnog puta

raspliće kosu usnula  Zvezda

Mesec odlazi  Danici

A jutro širi

svoju lepezu zaborava

Uzalud mu truda

ja i dalje sanjam budna