Ko si, bre, ti?

Ko si, bre, ti da me pljačkaš?

Ko si, bre, ti da uzimaš ono što nisi sadio i da rušiš ono što nisi gradio? Ko si, bre, ti da jedeš moje zelene masline i da bereš moje crvene grozdove, i da ih gaziš svojim nezgrapnim čizmama? 

Ko si, bre, ti, da režeš moje grane i da mi kažeš dokle mogu i smem?

Ko si, bre, ti da mi prodaješ šarene laže? 

Ko si, bre, ti da paraš moju venčanicu, da cepaš moju čipku, da grabiš moj svadbeni veo svojim prljavim rukama, i vučeš me nazad?

Ko si,bre, ti da oreš moju obećanu zemlju i da seješ svoje pogano seme u brazde zaorane Njegovim plugom?

Jel, ti, znaš, bre ko sam ja?

Jel ti vidiš, bre, ove bisere oko mog vrata? Jel ti stvarno misliš da ću ih baciti tek tako?

Jel ti vidiš, bre, ove krvave dukate i jel razumeš, bre, koliko sam plaćena? 

Jel ti znaš, bre čija sam ja? jel ti znaš, bre, na šta si se namerio?

jel ti znaš, bre, da kad takneš moje srce, diraš u zenicu Njegovog oka?

Jer ti znaš, bre, da ću ja ustati ponovo? Jel ti znaš, bre, da ću se ja smejati ponovo?

Jel ti znas, bre, da cu ja jahati ponovo?

Jel ti znaš, bre, kako se Milost slatko smeje, i kako se uvek poslednja smeje,

i jel znaš koliko su skupe ove suze koje za inat neću da isplačem pred tobom? J

er ti znaš, bre, ko je moj Tata? Jel ti, znaš, bre ko je moj Brat?

Jel ti znaš bre kako ćeš skupo da platiš sve što si mi oteo,

i da ja imam obećanje da ću dobiti trostruko od svega što si mi ukrao?

Jel ti, znaš, bre, kolko sam ja jaka kada sam slaba, mudra kada sam luda,

naoružana do zuba kada izgleda da nemam ništa,

kada stojim goloruka i raskriljena,  i koliko je On silan u meni, 

I koliko brzo mogu da stignem od Krsta do Trona, koliko brzo da padnem na kolena

I da se vinem do zvezda, koliko munjevito mogu da stresem prašinu sa sebe, 

I da se preobučem u novu slavu?

Jel ti znaš, bre, da čak i rane koje mi zadaješ isceljuju druge, jer Njegova krv struji mojim žilama?

Jel ti vidi[, bre, ove vojničke cokule ispod belog satena,? 

Jer ti znaš, bre, da je sutra Novi Dan, Novi Dan Njegove Milosti, Novi Dan Njegovog Osmeha, Novi Dan Njegove Poebede?

Jer ti znaš, bre, da sam ja Radost Njegovog Oka I Čežnja Njegovog srca? 

Jel ti stvarno misliš da bi me On pustio tek tako, na milost i nemilost tebi? 

Jel ti čuješ, bre, ova koplja koja se lome oko mene, zbog mene, ove strele koje fijuču,

jer ti čuješ, bre, riku Lava sa Siona koji će te oduvati svojim dahom i zgaziti svojim nogama?

Jer ti znaš, bre, da me ništa ne može istrgnuti iz Njegove ruke i da je Njegova ljubav - nebobediva??? 

Jel ti znaš, bre, da ja vaskrsavam iz pepela, iznova i iznova, jer sam Njegovog kova, jer sam prikovana sa Njim, zakopana sa Njim, vaskrsla sa Njim, sjedinjena s Njim?...

Jer ti znas, bre, da ti nemaš toliko oružja ni lukavstava koliko On ima milosrđa i načina da me izbavi iznova?

Jer ti, znaš, bre da je ovaj rat odavno dobijen, da ova borba nije fer, i da ja ne mogu da izgubim,

Sve dok sam s Njim?

Put svile

Ti si put svile koji spaja svetove

Ja sam kuća čaja na tvom putu

Ti, i Konjanik koji putuje tvojom kaldrmom

Jedno ste

Ja sam drevna vrata koja se otvaraju

Da propuste Konjanika

Konjanik, i Radosna Vest koju nosi

Jedno su

Ja sam dlan na koji će Radosna Vest

Spustiti svoj svitak

Svitak i svila glasova koje sadrži
Jedno su

Ja sam kutak u kojem će svileni glasovi

Sviti svoje gnezdo

Ti si lasta-povratnica u gnjezdu moga srca

Ja, i eho tvoje pesme u čajanki

Hodočasnika, na putu svile

 - jedno smo

Šumska pesma za Jelenu

Mi ulazimo u šumu

Ali da li će nas šuma primiti kao svoje

Ili će zaključati svoje tajne za nas

Došljake

Koji donosimo svoje tamne vilajete

U njenu prozračnu radost?

Postoji tajno saglasje

Nepojmljivi dosluh

Između tišine i glasova

Dok hodamo njenim stazama

Šuma nas ispituje

Drveće nas posmatra

Negde na pola puta

Izuvamo cipele i obuvamo kopita

Srna i jelena

U povratku

Ptice odlučuju da nam otkriju svoje prisustvo

Da zašušte nad nama

Potrebna je mudrost

Da bi se razumelo da je prizor - dar

Neponovljivi trenutak otkrivanja

Neuhvatljivog

Retke ptice

Koja je otresla svoje boje

Baš iznad nas

I ispustila biser koji je držala u kljunu

Baš u našem oku

Potrebno je vreme

Da bi se uho naviklo na tišinu

Da bismo razaznali glasove

Da bi glasovi postali jezici

I još toliko vremena

I još toliko strpljenja

Da bi jezici postali -

Kada se šuma seli

Podigne svoju vižljastu nogu u vis

I čeka da vreme stane da načini sledeći korak

Povlači ranjenike u sredinu

Decu stavlja u prve redove

(jer se brani nevinošću

I zaposeda nežnošću

Najslabijih izdanaka...)

Pošalje svoje bršljene kao izvidnicu

Da pripreme teren

I poseju svoje nezajažljivo seme

Na novom tlu

Sakrije se u cvrkute ptica

U jesenju izmaglicu

U slepilo srca koje prolazi kraj nje

Kao da se njeno postojanje

Podrazumeva

I lagano klizi kroz nevidljivi prolaz

Između dva sveta

Spajajući se sa onostranim šumama

Bez početka i kraja

Jedan proplanak izranja iz dubine čestara

Iz guštara vasione

U kojima se rađaju nova postanja

I prostranstva

I priprema svoje srce da primi

Odbeglu šumu

Na svim mojim slikama

Na svim mojim slikama, Ti se smeješ

Povučem pogrešan potez četkicom

Ti se smeješ

Prelijem vodu po svežem platnu

Ti se smeješ

Nacrtam pticu bez krila i sunce bez osmeha

Ti se smeješ

Plačem od muke što ne umem da crtam

Ti se smeješ

Cičim od radosti kad nacrtam drvo što raste

U mojoj glavi

Ti se smeješ

Pokazujem Ti svoj crtež svojim umrljanim prstima

Ti se smeješ

Na svim mojim slikama, Ti imaš širok osmeh

I sunce iza temena

Moja duša je isceljena

Moje boje su jasne

Umačem kičicu u svoje srce i slikam Te

Čisto kao dete

I prosto ko naivac što slika ravnicu

Iz koje je izrastao

Bodlerov albatros

Da se stisnem

Da stanem u vašu kutiju 

Ne ide - široka mi bedra!

Da se rastegnem

Da se pružim u vašem šatoru

Ne ide - nemam od čega 

Da se naduvam od vaših uzdaha

Divljenja il da me oduva poruga - 

Malo mi treba

A kad raširim svoja gorostasna krila

I zamahnem njima

Ne treba mi ni vaš šator

Ni vaša kutija 

Ni aplauz

Ni prezir

Za vetar u jedrima

Pa letim, tako, i zacenim se

Od smeha albatrosa 

Nad vodama

I čudim se da sam do malo pre bila 

Tako nezgrapna i tako mala

I tako gmizava

U svojim očima

PESMA BRATA MESECA

Slušam tebe

Kao da slušam sebe

Govorim tebi

Kao da govorim sebi

Zveket tvojih okova je zveket

Mojih okova

Pogledaj

Mesečina prolazi kroz rešetke

Tvoje ćelije

Večeras

Tečno srebro otapa zarđalo gvožđe

Kao od šale

Izađi

Govorim tebi

I govorim sebi

Vrata zatvora su otvorena večeras

Za tebe I mene

Brat Mesec plete večeras

Uže od srebra

Za tebe I mene

Neko je razvalio ovu tamnicu

Pre mnogo vremena

Neko je platio otkup za tebe

Pre tvog rođenja

Noćas je moguće proći kroz zidove

Moja srebrna sestro

Pomoli se nogama

I otpevaj svoju prvu pesmu

Na slobodi

Klikni za dalje