Jelena - još pesama...

38

Tridesetosam kamenih blokova

Samo je prvi plač i pesma moje majke:

Nisi me bolela.

Tridesetosam kamenih blokova

Isklesanih pisaljkom

bojom

Prinose mi propolis

Znaju

Koristan je za mumifikaciju

Isparavam kroz smeh

(agregatno stanje)

Jer odavno sam u za(grobnom) životu

Tridesetosam kamenih blokova

Zidina crnila

Tridesetosam

Zakucanih vrata

Prozora

Tridesetosam

Načina ispravanja

Tridesetosam

Agregatnih stanja

Ništavila

.....................................

ČITAJ MI BOLJI SVET

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica

i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu

ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma

svako svoju tišinu nosi sa sobom,

donekle

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti

oni u kojima namesto srca zjapi šupljina

odaju počast vojskovođama

dok nebo urla nedužnu krv

i grize usne nemoći

iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih

kroz vekove

kroz vek

zapitkuju

želudac zla slasno se svojom osom okreće,

gotovo pleše

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte

mrtva me deca, garava

iz garavih polja

dozivaju:

Sanjaj nam čerge, muziku,

sanjaj nam

al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše

Lorka mi pruža peteljku olovke

dok pada u zadnji pogled

čitam mu sa raskrvavljenih leđa

s’ košulje nekad bele:

Čitaj mi bolji svet

uzimam peteljku i pišem

al’ ne znam kako da mu načitam laž

mrtva me deca iz gasnih komora

pitaju za majku, oca, sestru, brata.

Sanjaj mi nove igračke,

kažu, i ja im sanjam

i pokušavam da im dosanjam majku, oca...

ali ne uspevam

legnem kraj njih košmare da im umirim

nebo još vrišti dim nevinih

stravično ozbiljne uzvišene,

nemani, odaju počast zlim hordama

zar niko nedužan pao vam nije

zar niko neba onakva video nije

zar ništa...

ta će šupljina

roditi nove

nedužne grobove

kroz vekove, kroz vek

kroz dan

kroz čas

kroz tren

Ana me grli svojim dnevnikom

boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose

boli me tuđa kosa, Ana

Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu

....

Ana,

imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala

čisto nevino zvedano nebo

onda su mi

za početak, oteli terasu

krtice zla izrovarile su moju zemlju

bacili novo mlado meso u grotla vatrena

bacili su sela i gradove

reke su se u krvavim očima ogledale

novi bezimeni i imeni

nevini

počeli su mi se javljati:

Sanjaj nam život do kraja,

lepši

u svoj svojoj punoći

sanjaj nam polja radosti

pšenicu, dvorišta, domove, kuće

sanjaj nam ptičji pev

i ja im sanjam

sanjam

al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije

nove ljubavi

školske drugove

kako da im dosanjam sve

u svoj svojoj punoći od mira

gde niko nukud rasuo se nije

sa ove i one strane vidljivog

....

Godina moja

a tvojih godina, Hana

godina moja mlada srećna što gleda zamkove, plesne dvorane

srećna što vidi nove predele

godina moja

a tvojih godina

stala je

vozovi pruga

natpis Auschwitz-Birkenau

stala je

u reskom zvuku rizle pod koracima

dok pucala je tišina pakla

tuđe me cipele zabolele

tuđi mi životi spakovani u kofere

zajecali na uho

čičak se o nepce uma zapleo

mladi mozak u grču presvlači sluzokožu

tu sam njemu lično

šapatom postavljala pitanja -

ćutao je

ako u svakom od nas postoje mali bogovi

i njih sam pitala -

ćutali su

u restauriranoj gasnoj komori

prevodilac je objašnjavao, opisivao

kroz rupe na plafonu

pokušavala sam da odsanjam

da ciklon B nikad izmišljen nije

vazduha da im dodišem

kakve su ovo nemani

Ana gde si?

sapun od ljudi

kosa, kosa prepune sobe

odeća, obuća

četkice za zube

sobe

sobe

prepune sobe

geto i metež

(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude

peći za ljude

dimnjak

fotografije

tetovirani brojevi

fotografije

u grču mozak

još jednom presvlači sluzokožu

zanemela sam

pet vekova trebalo je krvotok da odledim

pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren

Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima

s’ ove strane večnosti

tu mi se srce u srce i u srce presvuklo

zaklelo u mastilo ljubavi

Hana, ja zlato ne volim

klonim ga se

do mene da ne dopre

nečiji istopljen svećnjak

nečija burma

verenički prsten

i zub

zlatan istopljen ljudski

Hana, ja zlato ne nosim

ne bežim od tih slika pakla

ne brišem ih iz kostiju

ne brišen neba što vrište

strgla sam bodljikave žice sa lica

iščupala ih iz usta

svako svoju tišinu nosi sa sobom

donekle

koja je devojčica u ručici

nosila onu zgaženu lutku smrskane glave

čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova

iščupala sam pijavice iz usta

pišem joj život

(bez žute trake)

pravim joj kuće za lutke

šijem joj topliji kaput

bojim joj najlepše mašne

češljam je najnežnije

živim joj mladost

nosim je

i ipak tražim s’ ove strane svetlosti

ne dam je

dok živim živa je

oči joj prekrijem

kad nebo nanovo zarije nokte u lice

i sanjam

sanjam im

domaštavam

.....

al’ kome pišem ovo

u istom ruhu

pred istim znamenjem

nemani se klanjaju svetom zlu

(Da li je ikada rođen čovek!?)

nanovo i nanovo

zaklanjam oči nevinim

bezimenim i imenim

sanjam im sve što mogu

...

ponekad sebi dosanjam kroz vekove

da neba nisu nikad zavrištala

dok me sa mojih svetih slika

gledaju znakovi srca

modre im suze iz komora

pišu

pišu

i sama sebe ponekad lepše dokuckaju

ponekad sebi dosanjam čoveka

dok padam u poslednji pogled:

Čitaj mi

čitaj mi bolji svet!

......................................

UKOTVLJENE DUŠE

Darivao me nekim linijama
zagledala sam u njihove kosine, oblike, dužinu
ispitivala

do večeri bi iz linija propupilo bestelesno bilje
uranjala sam u vodena snoviđenja
namah se okretala
posmatrala im nove oblike
uživajući u tragovima
zeleno i plavo
prozirno poput tila
u zamahu pokreta

vidra

kažem, vodena snoviđenja
u stvari ne znam da li je baš tako
možda nešto poput porinuća u čarobne bele svetove paperja
kažem
nešto poput porinuća u čarobne bele svetove
možda
nešto poput šetnje po zelenim beskrajima
kad korak sklizne u bezbolne dubine
ni ogrebotine nema da je telo za korakom poletelo

možda je sve to zajedno

ko je još preveo snove na glasovne putanje
ko je još stvarnost optočio opisom sna
kad preklope se bujanja bilja
…
darivao me punim slovima
budila sam se u haljini kakvu niko nema
katkad sam sebi ličila na divlji žbun
bogato oslikan cvetovima
koji šeta i peva

katkad sam bila svilenkasto nebo
bogato akvarel nežnjikavo
..
tako sam rasla živela sa njima
ogledala se u vodenim ogledalima

ukotvljene duše
odraz su njihovih treperenja.