Leonardo Škorić
Rođen 23.01.1986 u Novom Sadu. Odrastao u Novom Sadu, Veterniku, Čurugu, Bečeju, skoro svugde po Srbiji, do opraštanja od nje i pozdrava s Nemačkom. Momentalno radi i ide u školu. Boravi od 2001 u Nemačkoj u Badenwürttemberg-u u gradu Ludwigsburg-u. Piše od 2007. poeziju i kratke priče. Nema skoro uopšte iskustva sa javnošću po pitanju lirike, osim što je objavljivao neke svoje pesme i priče na poznatim sajtovima kao što su Facebook i YouTube. Namerava... ili u stvari na putu je sa ozbiljnijim radom na nekim njegovim pesmama za objavljivanje na YouTube-u. Dobar broj njegovih radova se može naći na Facebook-u u grupi pod imenom "Lirika" kojoj je on sam autor. Sporedno, ali vrlo slabo, interesuje se za slikarstvo i druge raznorazne umetnosti. Bogat srpski rečnik pokušava da stekne čitanjem nekih knjiga i komuniciranjem sa ljudima koji dele isti jezik, srpskohrvatski. Greške u gramatici srpskog jezika, ispravlja njegova verenica i buduća žena, Tamara Bojin, koja mu je dobrovoljni savetnik i kritičar. Veliki interes ima za ratnu(vojnu) a manji interes za političku istorije. Malo više se interesuje za političku sadašnjost i budućnost Balkana a i sveta. Tokom 3 i po godine pisao je sa kratkim pauzama, tako da je svaka pauza bila i završetak jedne male zbirke. Jedna od njih je "Kada misli guše", ta veoma mala zbirka sadrži i jednu pesmu pod istim nazivom.
Statua
Prošao sam pored nje, a i večeras bih ponovo, najrađe.
Ona tako vitka, tako lepa, a tako daleko od mene.
Nedodirljiva, onako stoji na stubu kao i drugi slavni heroji.
Njeno nevino svilom prekriveno telo, slikaju slikari.
Da bio sam ponovo, prošao na momenat i zastao, a kako ne bih.
Njen nevin stalno isti pogled, isti ali ne ponovljiv, vredi primiti.
Kako ne bih zastao, kad i ptice na tren stanu i kao da se nešto pitaju.
Sigurno, pitam se i ja, zašto te čuvaju ta oštra koplja kao ograda?
Na vetru
Da bilo je to nevreme, s jedne strane mrak
Na drugoj sijalo je sunce...
Vetar duvao je jako, ona se oslonila na njega
Tako smelo i ludo od nje, a on je držao...
Bila je tako opuštena, kao da je vetar obećao
Obećao njoj da će da je drži, kao majka dete
Tako obećana, od mrkih, niskih, gadnih oblaka
Kiša nije padala, ni kapi zemlja nije primila
Stojala je visoko na zidu i samo držao je vetar
Opustila se skroz, uživala, sklopila oči i zaspala
Sanjala je da leti, da leti preko dragog grada svog
Ona sanjala nije dugo, otvorila je oči na kratko
Vetar je nije više držao, osećala se čudno
Kao da ne stoji na nogama svojim, tako...
Ugledala kratko, onu sunčanu stranu sveta
Kap je prva kišna na njeno čelo kanula
Ta kap nju nije razbudila, nije mogla
Od tada, još jednom je poletela
Odletela sa dva mala anđela
Usudi se
Dođi približi se, dođi ako smeš
Gurni me na granicu, na bodljikavu žicu
Daj ako smeš, stavi mi žilet u šaku
Sklopi je za mene i stisni je, pokaži mi bes
Reci mi da ne voliš, da prezireš sve
Priznaj da mrziš ovaj svet
Priznaj, ne koristiš priliku da boriš se
Jer on nije kao tvoj voljeni cvet
Sakupi snage i reci joj, volim te!!!
Hej, i ako su je bole sve one tvoje ruže
Ona oprostiće sve, iskreno, ona tužna je
Voli te i nezaboravlja vaše zajedničke sne
Reci mi da nisam u pravu, kukavice
Reci mi priznaj mi sve, ti bojiš se
Zar ne znaš da pokažeš ljubav, baš oholo
Ako stvarno voliš je, priznaj, odluči se
Probaj ostati
ćuti i slušaj
šta imam da ti kazem
ja imam
nešto kao san, nešto da ti dam
da ti kažem
ćuti, nemoj birati
ti reci tiho kad te pitam
to što želim...
meni
sećanja su tu
budi tiha, tiša
nemoj da te primetim
budi tiha, tiša
jer sećanja će nestati
budi tu
nemoj dati da te primetim
kada budeš otišla
a sada dok si tu
nemoj birati
budi tiha, tiša
probaj ostati
budi tu
tebi ništa ne fali
a kada krišom kreneš
budi tiha, tiša, nestani
Zajedno srećni
Zar ne primećuješ kako vetar širi naše reči?
I kako smo sada stariji i dosta veći.
I kako nas već ceo grad, ceo svet, prepoznaje.
Sad sva ona lica znaju, da smo ponosni.
I da smo srećni.
A zašto nismo večni
Pa da tako ne živimo za svetlucave trenutke.
Za trenutke kao u svačioj priči, punoj mržnje, ljubavi.
Baš svaka od tih se završi kad i srce stane.
A ono često staje.
Srce ostari i postane zavisno od drugog, ili.
Ono ostane nekad samo, tako kao reč u pustoj priči.
Čak i kad priča više na grubost liči.
Na grubost i ako su stalni pokušaji, u nebesa se diči.
Reci, da li bi ti htela bas tamo samnom ići?
Vatra
Pođi sa mnom do tamo, do one plodne zemlje
Pa da se zakopamo do kolena, da sačekamo proleće
Pa da procvetamo zajedno i uživamo sunčane zrake
Pa letnju sušu da prebrodimo, al' da ne zaboravljamo korenje
U jesen da se opustimo, na zemlju lišće da spustimo
Pred zimu da se ugasimo, kao vatra koja znači život
U proleće, da se iskopamo, da ne bude ponovo sve isto
Al' da ne zaboravljamo korenje, da se ne prekine prošlost
Kao vatra koja znači život?
Cvet
Uberi me, da još živim bar kratko u vazi i ovako će me deca zgaziti.
Oženi me, da ti živim bar u kavezu iako živim već u zlatnom.
Siluj me i ovako će me silovati život ovaj s tobom.
Tuci me, jer i ovako ću ožiljke pamtiti od najdražih.
Posle smrti spali me, iako ću trunuti u kovčegu.
San
Kažem možda jer ne znam, mogla je to učiniti dok sam ceo dan sedeo na nečijem velikom, lepom grobu kao uspavan, a nisam spavao, tek kad je došla noc. Grob je bio od debelog mermera koji je zagrejan od sunca, tako da sam dosta lako zaspao i lepo spavao sa nimalo usamljenim osećajem. Zaista sam i ja znao da nisam sam, to nije samo moj osećaj, bila je tu ta lepa, velika vrana. Mislim da je i ona uživala neusamljenost tog groblja, uživala slavu anđela koji se nisu videli, a igrali su u kolu! Vrana je bila mirna, izdržljiva na svome mestu, kao neki gardista u crnom odelu, gardista poput onih kraljevskih. Izdržljiva i mirna. Možda samo zbog tog dela koje se odigravalo tu, nije smeo da se čuje ni pisak, to bi samo rasteralo te plašljive senke nevidljivih anđela. A ona bi odletela zbog potpune samoće koju ne podnosi, pa ni moje disanje u smirenom ritmu ne bi moglo da je zadrži, ni da joj oduzme osećaj usamljenosti. Čak i kada su nestale senke nevidljivih razloga za njih i dalje usamljen spavao sam ja. Vrana, ona je već u toku noći odletela, kada je slava prošla i kada se osećala usamljenom, odletela je svojim malim brigama.
Snove uopšte nisam imao te noći, čudno! Toga jutra probudila me jedna kap rose. Kap koja je kanula sa jednog lista, jedne suve, crvene ruže, koja je bilia poklonjena tom grobu, ne od mene! Kap mi je pravila sliku te noći, bilo je magle, koja je izazvala rosu na travi, na lišću cveća i drveća. Sam mermer, na kome sam ležao, bio je malo mokar i dosta frišak. Tako da sam se probudio sav hladan, sa utrnulim rukama i nogama. Bez kontrole nad njima, kao da nisu bile deo mene, kao da i sam tako hladan nisam bio deo svega.
Ono najmlađe jutarnje sunce se probijalo među stabla visokih drveća do mene, zagrejalo me kao majka svoje dete u krilu, najtoplijem. Sunce je bilo dosta veliko i čudno, varala me okolina, to onda nisam znao. Bilo je narandžasto, skoro crveno, kao one rane, koje sam rado gulio dok sam bio dete. A mamu je bolelo.
