Pod pseudonimom Nik De Monte piše pisac Nikola Čelebić, koji živi i stvara u Beogradu.

Po profesiji diplomirani inženjer elektrotehnike, pisanjem je počeo da se bavi iz ljubavi prema magiji koju poseduju knjige. One umeju da omađijaju čitaoca, nateraju na razmišljanje, promene život, izmame suze, izvuku osmeh...Želeći da oživi tu uzbudljivu i dragocenu magiju pisanja, pokrenuo je svoju maštu. Tako je nastala njegova prva knjiga Šapat suza.

Šapat suza je roman inspirisan dogadjajima koji su se odigrali na administritivnoj granici izmedju Srbije i Kosova krajem 20 veka. Želja da se deo istine o tim tragičnim dogadjajima prikaže kroz knjigu u vidu ljubavi izmedju kanadske novinarke i srpskog policajaca,  protkana je uzbudljivom i romantičnom pričom koja čitaoca ostavlja bez daha.

Nikola voli da kaže: „Iako sam tek odnedavno postao pisac, moram reći da je pisanje neverovatno iskusto i privilegija koja vam omogućuje da iskažete svu svoju kreativnost i maštu. Sloboda izražavanja misli i osećanja stvaranjem likova davajući im karakterne osobine je zadovoljstvo ali i odgovornost prema čitaocima koji su jedini i istinski sud i koji će nepogrešivo proceniti kvalitet pisanja. To je jedina porota na svetu gde nema privilegija, zato se kaže da je književnost čista kao suza.“

Priprema i drugu knjigu kao i zbirku pesama za decu.

Roman ŠAPAT SUZA možete naručiti klikom na sliku. Potrebno je upisati ime i prezime, svoj E-mail, kontakt telefon i tačnu adresu. U rubrici Poruka upisati: "naručujem knjigu ŠAPAT SUZA". Kupovinu knjige, po promotivnoj ceni od 450 dinara možete realizovati na ovaj način. Troškovi poštarine, za Republiku Srbiju, su uračunati u cenu.

Fragment iz romana:

"Tog dana Kejt se uspavala. Lenjo se promeškoljila, rešena da još malo uživa u toplom krevetu. Pogled na sat učinio je da skoči kao oparena. „Jao, zakasniću!“, uzviknula je glasno i pojurila u kupatilo. Na brzinu je spremila doručak usput se doterujući i već koji minut kasnije sedela je za volanom svog automobila i jurila prema majčinoj kući. Tamo se zadržala kratko, samo da je vidi i poljubi. Iako je žurila, ipak je zakasnila na posao.

„Kejt, odmah se javi šefu, već je dvaput pitao za tebe“, dočekala ju je sekretarica.

Utrčala je u kancelariju, bacila tašnu na stolicu i požurila prema šefovoj kancelariji, pitajući se, šta li je to toliko važno da hoće da je vidi tako rano. Pokucala je na vrata i sačekavši odgovor odlučno ušla. Šef je sedeo u fotelji i pričao sa dvojicom civila u napadnim skupim sivim odelima sa jarko crvenim kravatama, sveže obrijani i uredno podšišani. Čim je ušla, razgovor je prekinut.

„Izvoli, Kejt sedi”, rekao je šef, a da pri tom nije našao za shodno da predstavi goste. Kejt to nije promaklo, ali se pretvarala kao da to nije primetila.

„Slušaj, ti znaš da je na Balkanu … u Evropi izbio sukob, jer jedna pokrajina želi da se odvoji od svoje matice. Reč je o Srbiji i Kosovu“, šef je zastao na trenutak, očekujući njenu reakciju.

„Nešto sam načula, ali nedovoljno“, oprezno izusti Kejt.

„Dobro, to i nije tako važno, jer ćeš imati prilike da se upoznaš na licu mesta!”

„Molim?”, htela je nešto da pita, ali šef joj nije dao mogućnost.

„Vidiš, kako da kažem ...”, počeo je da muca…

„Prepustite to meni”, prekinuo ga je arogantno jedan od one dvojice.

 „Dozvolite da se predstavimo. Mi smo iz Ministarstva spoljnih poslova.“ Zastao je da ostavi utisak važnosti, a onda nastavio: „Iz Srbije, odnosno sa Kosova, dolaze protivrečni izveštaji o ubijanju, etničkom čišćenju i svemu što jedan rat sobom nosi, a to i jeste rat, samo ne na onaj konvencionalan način. Naša zemlja je poznata po tome da je uvek bila neutralna i tražila da se svi sukobi rešavaju na miran način. Pri tome je uvek pomagala slabijoj strani, pre svega nudeći humanitarnu pomoć. Eto, vidite gospođice, da bi naša vlada bila u stanju da donese pravilnu odluku, mora imati objektivne i tačne izveštaje sa lica mesta. Potreban nam je neko u koga imamo poverenja, a da je pri tom stručan i pouzdan.“ Tu je zastao, značajno je pogledao i nastavio: „Izbor je pao na vas. Kako? Zašto? U to mi ne ulazimo. Mi samo izvršavamo naređenje. A naše naređenje jeste da vam predočimo ozbiljnost i odgovornost vašeg zadatka i da vas upozorimo, da je vreme da svi, neko više a neko manje, vrate dug svojoj domovini. Nadam se da sam bio jasan?!“ Kejt nije mogla da veruje u ono što je upravo čula.

„Na koliko se ide?”, promrmljala je jedva čujno.

„Na šest meseci”, odgovorio je istim osornim glasom.

„Šest meseci?!?”, ponovila je Kejt. Onda je progovorila odlučno.

„Žao mi je, ali ja imam privatnih obaveza, majka mi je jako bolesna, ja se staram o njoj i ne mogu je ostaviti ni na jedan dan, a kamoli na šest meseci. Zaista mi je žao, hvala vam na ukazanom poverenju, ali ne mogu to da prihvatim.“ Za Kejt je razgovor bio završen i ustala je sa namerom da krene prema vratima.

„Polako, devojko”, oglasio se onaj drugi.

„Još nismo završili razgovor.“ Stavio joj je ruku na rame, ne dajući joj da ustane.

Kejt je uhvatio bes. Pogledala je šefa, a on je skrenuo pogled i delovao nezainteresovano.

„Kako se usuđujete!“, uzviknula je ljutito.

„Samo polako, ako neko treba da povisi ton, onda smo to mi. Vi još ne razumete da to naša zemlja traži od vas. Potrošili smo mnogo vremena da bismo baš vama pružili tu čast, a vi? Kako se vi ponašate? Ne kažem da nije lepo brinuti se o roditelju, ali to ne mora biti prepreka. Ima načina da se pobrinemo za vašu majku, možda bolje nego vi. Prema tome, to ne može biti izgovor kada je ovako važna misija u pitanju“, govorio je nadmeno i Kejt je prvi put osetila da može nekoga mrzeti.

„Ne, vi to ne razumete”, bila je još odlučnija. „Nije da ne mogu ostaviti majku. Ja neću! Da li vi mene razumete? Nisam ja nezamenljiva, postoje na hiljade i hiljade novinara, koji bi mogli taj zadatak uraditi mnogo bolje od mene. I otkud to da baš mene izaberete? Pa ja sam potpuno nepoznata!” Glas joj je drhtao od uzbuđenja.

Ona dvojica su je ćutke posmatrala neko vreme. U kancelariji se osećala neka preteća i zlokobna tišina. Onda je prvi ustao i uneo joj se u lice. „Ovo ću vam reći samo jednom. Ovo je poverljiva misija. Tajna! Razumete? Niste slučajno izabrani. Ako vi niste poznati, vaš otac je bio. To nam je bila dovoljna garancija.“ Onda se ispravio i pogledao sa visine.

„Dobro razmislite. Imate vremena do petka. Nadam se da ste čuli za crnu listu. Ako jednom dođete na nju, sva vrata će vam biti zatvorena, kako u Kanadi, tako i u Americi. Niko vas neće zaposliti. I ne samo to, mogu vas proglasiti ‘personom non grata’. Valjda vam je jasno šta to znači i kakve bi bile posledice?!?“, pogledao ju je prezrivo. „Lično, razočaran sam vama. Mislim da su napravili loš izbor, ali ja se za to ne pitam.”

 Šef je i dalje gledao negde u stranu.

„Do petka… “, nije se potrudio ni da je pogleda, a onda se obratio šefu i pružio mu tašnu.

„Ovde su sva potrebna uputstva. Žao mi je što sam vas upoznao.”

Izašli su iz kancelarije ostavivši vrata otvorena."

Klikom na strelicu naruči knjigu: