Slavica Mijatović - Srbija

 Za fleepbook prelistavanje - OVDE

Slavica Mijatović - Princ spoznaje.pdf (691092)

Fragment romana PRINC SPOZNAJE:

Крушевац, 1390. година.

 "...Гледам свој одраз у огледалу. Ко си ти, дечаче од тринаест лета? Коса ти је као поцрвенели бакар, очи превелике, плаве као ведро небо, лице бело. Личиш на њу. На своју свету преткињу Магдалену, а и бреме које носиш на души огромно је. И она је тако живела, са бременом. Ко си, старац или дете? У последњих годину дана очи ти тужне, а не плачу, глас ти је тих, али не и збуњен. Детињство прекинуто  трагедијом, а ти не жалиш за безбрижним данима, јер ти је познато због чега си рођен.

 Предосећам, видим много тога...

Гледао сам сестру како одлази као невеста Бајазитова. Сви из породице били су тужни, сестре  уплакане, мајка чврста као стена, али у дубокој жалости, народ захвалан. Бацали су пред младенце цвеће, јер се знало да Оливера одлази њему, да би  му срце омекашала и затражила милост. Само ја нисам одавао  емоције. Чак ми се у једном тренутку смешак појавио на уснама. Мајка ме је погледала са страхом. То се често дешава, признала ми је да се плаши свога детета.

 “Мајко, опет си ме погледала као да те је страх.”

 “Страх ме је. Твоје очи говоре нешто што ја не знам да прочитам. Зашто се смејеш? Стефане, Оливера се удаје на силу, није срећна.”

 “Али ја видим што други не виде. Њена судбина је он, не само жртвовање.”

 На ту моју тврдњу мајка је остала нема и уплашена.

Ни моја Оливера није била свесна чега ја јесам.

И док сам гледао свој лик у огледалу, видим и лик Оливерин, али њен нови лик. Када смо је први пут посетили, схватио сам колико ме унутрашње око није варало. Била је испијена од других брига. Није била тужна, већ  забринута. Поглед јој је сијао, као да јој се душа осветлила, а бледо лице добило је руменило какво никада није имала. Била је још лепша. Појавила се пред нама у једној од својих омиљених хаљина, црвено-зелене боје, на глави није носила мараму, а око врата је и даље носила крст.

Вук је још био дете, није осећао никакве емоције осим страха и збуњености. Мајка је реаговала очекивано. Њена туга прерасла је у понос.

’’ Зар ти он допушта да будеш одевена као да си на нашем двору? Ни крст ниси скинула.“

’’ Нећу га ни скидати. Мој муж је опседнут освајањем света, мој изглед га не занима.“

Лагала је. Ја сам знао, мати је претпостављала. Када је дошао час растанка, Оливера ме зауставила. Био је то очајнички стисак за руку.

’’ Желим остати сама са Стефаном. Само тренутак.“

’’ Не може, он је дете. Њему се нећеш поверавати, већ мени! “

’’ Мајко! Оливера жели причати са мном.“ - рекао сам на онај свој посебан начин, када желим утицати на људе. Милица је осетила страх.

’’Боже ме сачувај! Рођеног детета се уплашим. Само Бог зна шта у теби лежи. “

Када смо остали сами у њеним одајама, сестра ме загрила и плакала од мешавине осећања у збуњеној и напаћеној души.

’’ Знам шта ти је. Видео сам оног дана када си одлазила, да је он твоја судбина.“

’’ Знала сам да ме ти читаш, и да си то могао видети пре него што сам схватила. Дошла сам овамо да умилостивим највећег крвника, а види шта ми се десило! Остали смо сами, дуго смо причали, није ме ни дотакао, још увек не! Видела сам пред собом човека, само Бајазита. Не војника и освајача, већ само човека. Збуњен је и он, каже да га љубав преплавила, а збуњени су сви у харему. Не могу да разумеју мој утицај на њега и моју слободу. Рекао ми је да ћу остати у својој одећи и својој вери.“

 ’’Волиш га. То је твоја срећа у несрећи. А ја сам и поносан, и срећан брат.“

 ’’ Која срећа? Хоће ли ме отац мртав проклињати?“

 ’’Оливера, туго моја, зар си заборавила чему су нас учили? И отац, и сви наши учитељи. Љубав није од овога света, она је одозго, и нема везе са ратовима и законима. Чиме би ти могла њега да умилостивиш, ако не љубављу? Љубав побеђује све, а теби ће помоћи. Искористи ту љубав да помогнеш народу, да мање пати. Немој да те то унесрећује.“

 ’’Али тај човек ... Зар је он душа душе моје? Он?“

 ’’Ако си га препознала, немој да бежиш од тога.“

 ’’Боже, Стефане, како утичеш на мене! Нека ми овај спокој  остане. Жао ми је што не могу и даље да живим са тобом, да уживам у твом присуству. Како ћу поднети да те виђам само једном у години? Мој посебни, златни брат.“

Плакао сам и ја. Имала је само седамнаест година, а бреме судбине претешко.

 ’’Такав је закон њихов. Једном годишње долазићу са властелом и Вуком, да се поклонимо султану. Видим да ће доћи време када ћемо се чешће виђати. Ти си део мог живота и пута.”

   Загледао сам се у крст око њеног врата. Волео сам да гледам како јој пристоји, јер то није обичан крст. Његови крајеви били су  у облику љиљана.

  ’’Три латице, три лозе настале од Магдалениних потомака. Не заборави учење. Одржаће те. Љубав није грех.“

   Подсетио сам је на оно најлепше што чувамо у себи. Да не заборави. Слушали смо и причали о томе још од раног детињства...

   ’’Планету и људска бића створили су Ел и Асерат, Бог и Богиња, наши родитељи на небу. У небеском дому постојале су душе које су имале мушко и женско лице, тако их родитељи створише. Али, план за људске душе био је да живе на планети Земљи, да добију физичко тело.

 Када је Бог рекао: “Хајде да их начинимо по нашем обличју, мушко и женско да буду“, обраћао се својој другој половини, Богињи. Свака душа растављена је на два дела, јер је два лица и имала. Тако су добиле тела и посебну мисију за овоземаљски живот. Да свако живи племенито и успешно тако што ће користити стваралачки дар дат од небеских родитеља, а тиме ићи путем светлости и духовности. Крајњи циљ таквог пута је срести своју душу близнакињу, поново се спојити са њом, како духовно тако и физички. Онај део душе од којег сте растављени поново када сретнете, радост ће бити неизречива. И тако из живота у живот, са посебним задацима и мисијама. Али ми у овим телима никада нећемо моћи да схватимо и разумемо шта се догодило. Да ли људска злоба или утицај злих сила из других светова? Шта је допринело томе да се мали број душа сретне и живи заједно у благостању? Једна душа а два тела, то су душе близнакиње, када се у овоземаљском животу споје.  Али човек је пао, прогнао сам себе из раја који носи у себи, и сада се мучи из живота у живот, плаћа дугове и настоји да се врати кући. На почетку ове ере, пар близанаца, посебно напредних душа, пар Изабраних, учило је људе како да се врате својим коренима. Исус и Магдалена, а и многи други са њима.“

  Опоменуо сам Оливеру да се сети ове истине, јер ако је видела у очима човека да је део њене душе, да су се заједно родили у освит зоре стварања, од те љубави побећи не може. Ако га је препознала и он њу, ту нема греха, нити места за овоземаљске приче. Јер ово време ће проћи и када се некада поново роде, опет ће се срести и волети, као што су се волели и пре овог живота...

  Гледао сам свој лик у огледалу. Много сам видео у сопственим очима, страх ме обузео. Био сам дечак, знао сам да се неће вратити срећни дани. Не само да их нисам могао вратити, него је на мени било да створим боље дане за свој народ, на себе да не мислим.

  Ушао сам у собу за молитве и понео две свеће, црвену и белу. Тако се молимо Магдалени. Соба је и даље одисала свежином, могао сам осетити радост прошлих дана. Затекао сам мајку како стоји пред иконама и немо их гледа. Одувек сам сматрао да је она најлепша жена, дуге тамно црвене косе и плавих очију, млађа од својих година, достојанствена у својој жалости. Стао сам иза ње и држао свеће на овалу, док су гореле. Гледао сам у ликове испред нас. Магдалена у зеленој хаљини и црвеном огртачу, исијава из ње љубав, понос и туга... Мајка и ја личимо на њу. Исус у белој хаљини и црвеном огртачу, порука да су га и Назарени и Есени ишчекивали и признали за спаситеља. У руци је држао црвену књигу, своје јеванђеље, које је нестало у времену. Трећа слика, Свети Петар са петлом у руци, и поред њега Свети Вид.

  ”Стефане, разговарајмо…“ - рекла ми је мајка, а знао сам шта жели знати.

  ’’Знам, твоје питање лебди у ваздуху.“

  ’’Онда ми реци. Опрости што ти кварим молитву. Лепо је што си донео свеће. Ја одавно нисам имала снаге да их палим.“

  ’’Тебе интересује Оливера.“

  ’’Да ли воли оног човека? Шта би друго теби у потаји рекла?“

  Није ми било лако да одговорим, осетио сам узнемиреност у њеном гласу.

  “Мајко, чуј ме... Оливери је љубав постала терет на савести. Морао сам да је подсетим на учење. Ако је он њен други део, мора да буде срећна.“

  ’’Значи, у праву сам. Због тога није ни хаљине променила, ни крст скинула! Изгледа другачије.“

  ’’Нека ти је лакше због тога. Чудно јесте, али ко ће знати путеве душа које се укрштају? Мене више Вук брине.“

   Милица се збунила, јер је схватила да од мене не може ништа сакрити. Погледали смо кроз прозор Вука, шетао се по башти, дете, као и свако друго.

   ’’Зашто он да ме брине? Мало је непослушан, несрећан је због губитка оца.“

   ’’Рекао ми је да сам јеретик и отпадник јер волим  звезде и симболе змаја. Био сам благ према њему, али он пада под утицај свештеника који не подносе наше веровање. Више пута сам видео како му нешто говоре у потаји. Мораш утицати на њега да ми не постане непријатељ.“

   ’’Не говори то! Неће те он мрзети, само је дете које не зна шта прича. Знам да су му говорили глупости, али нама и народу црква је ослонац. Имамо једни друге, нико нас не сме раставити и завадити.“

  ’’Знам, само сам забринут, осећам да нешто није у реду. Знам да се исто дешава код Вука и Маре, прочитао сам писмо.“

  Она се у чуду нашла и прекрстила се.

  ’’Господе, сачувај ме да не полудим! Покушавам да те заштитим од таквих глупости, јер си и ти још дете, да се не оптерећујеш.“

  ’’Нисам дете, данас сам то схватио! Огледао сам се, дуго... Ова душа је много стара. Понекад помислим да ја нисам ја. Свестан сам да сам послат међу вас. Али вас и волим највише у животу. Мораш утицати на Вука. И Мара ти је на то указала, нису глупости.“

  ’’Како си нашао писмо?!“

  ’’Привукло ме нешто твојој соби, као магнет. Погледао сам испод твог јастука. Тамо си сакрила писмо. Прочитао сам, и нисам се изненадио. Моја сестра је паметна и не скрива ништа.“

  Моја сестра Мара. Висока, лепа, црноока, косе боје кестена, баш као наш отац. Мислила је на нас, исто као и на своја три сина која је гајила са Вуком. Њено писмо било је узнемирујуће.

  ’’Драга мајко,

Стално сте ми у мислима и молитвама. Моја сте брига и љубав. Покажи ово писмо Стефану, и разговарај са њим. Да ли се код вас нешто чудно дешава са Вуком? Окрећу ли га против брата? Ми имамо проблем са Ђурађем и неким свештеницима. Дечаци су били са оцем на служби, а испред цркве, када их је гужва раздвојила, један свештеник је пришао Ђурађу, и свашта му говорио. Како је Стефан јеретик и на Бога хули, те да се морају оградити од њега и од такве отпадничке вере. Неко од народа је то слушао и рекао Вуку. А знаш какав је мој Вук, никоме не остаје дужан. Рекао је: “Оче, уз дужно поштовање, не трујте ми сина. Не узимајте у уста свето Стефаново име.У Крушевцу је златно дете за које Бог има посебне планове.“

  ’’А што се свашта прича? Окупљате јеретике, они што кажу да знају да читају звезде, ти врачари су вам пријатељи.“

  ’’Не изговарајте такве грехе! Нису врачари, него научници. Не окрећите брата против брата!“

  Када су дошли кући, окупили смо се сви петоро, а наш Ђурађ као да је био неко други! Поверовао је у причу како је његов брат Стефан богохулник! Сваки дан морамо да издвојимо посебно време за њега, како би му изнова причали истину. Не знам да ли нас разуме јер ћути, много ћути! Вук се плаши да ће и на вашем двору покушати да унесу мржњу међу браћом.

  Та трагедија се мора избећи....“

’’Ти њој ниси ништа одговорила.  Желиш  све да решиш сама.“

 ’’Намеравала сам да јој одговорим, само не знам шта бих јој написала. Да је и Вук ћутљив, да га посећују свештеници, а тебе не.’’

 ’’Мене не воле, а ја ћу увек бити у миру са њима. Ипак ми је брат много важнији. Он не сме да ме мрзи.“

 ’’Неће док сам ја жива. Понекад помислим како нећу моћи да издржим, да ћу умрети од брига и жалости. За коју годину, када преузмеш власт, можда се замонашим. Хоћу то да знаш унапред.“

 ’’Мене то неће изненадити. Иди, сигурно си жељна мира. Жудиш за слободом, да покидаш ланце које вучеш за собом.“

 Опет ме је погледала са страхом. Понекад сам осећао сажаљење. Као да је патила што нисам обично дете.

 ’’Молим те, немој више тако да ме гледаш. Нисам ја странац.“

 ’’Богами, понекад помислим да јеси. У твом погледу као да видим несагледиве даљине. Док сам те носила у утроби, размишљала сам како ли су се осећале мајке Изабраних. Питала сам се да ли је душа овог детета старија и напредија од мене, толико да ће он мене учити, а не ја њега?“

  ’’Како је отац размишљао?’’

  ’’Био је пресрећан. Као да је из њега исијавала светлост када би ме погледао. А када те је први пут узео у наручје, запевао је молитву захвалницу. Плакао је од среће, и говорио ми: ’’Погледај, црвенокос је! Твоја црвена коса. И плавоок је на тебе!’’ И док сам се топила од радости, питала сам се колико си моје дете, колико  ћу  ти бити потребна?“

  ’’И зато ћеш ме оставити?“

  ’’Оставићу двор, тебе нећу. Има још времена до тога.“

  Осетио сам тугу, осетио сам се као дете које и други родитељ оставља. Отац је у смрт отишао свесно, а и мајка ће нас свесно оставити.

  Наш разговор је прекинуо долазак драгих гостију. Моја три најдража учитеља, тајни припадници тајног реда јеретика.

  ’’Учитељу, добро ми дошли!“ - узвикнуо сам и загрлио најстаријег. Био је један од звездара који су моје рођење прочитали у звездама.

  ’’Владару наш, тужан си. Поново туга и јаке емоције. Дошли смо да вам бар мало улепшамо дан.’’

  ’’Дошли сте у правом тренутку. Немојте ме никада оставити...“

  Рекао сам то из срца. Хтео сам да се мајка предомисли, али већ сам је видео као монахињу за неколико година. Учио сам себе да преобразим тугу у озбиљност, да непрестано себе подсећам ко сам, и зашто сам овде.

 Уздићи себе изнад бола можда је највећа човекова победа. Игнорисати патњу, отерати је као паразита који лута од једне до друге жртве. Много се може видети са те духовне висине. Нови свет, друга димензија, све ново и лепо. Уздићи себе, прећи степенице, и попети се на врх са којег се не пада, стопити се са светлом и постати надчовек.

  Имао сам још једну лепу годину током свог дечаштва, иако сам већ три године био кнез. Током 1392. године боравили смо на двору код Вука и Маре. Лепи дани за нас, живели смо као једна велика породица. Моји рођаци су ме волели, а мој брат Вук је престао са својим чудним понашањем. Толико се радовао што смо сви  заједно, да сам после дугог времена поново видео њега срећног и насмејаног.

  Двор у Приштини одисао је топлом породичном атмосфером, иако је та година била почетак пада великог Вука Бранковића. Био је господар Срба и Подунавља, али је те године изгубио Скопље и постао отомански вазал. Осећао сам велику тегобу због тога, а знао сам да ме иста судбина чека. Био је мој идол, мој омиљени витез Змаја, мој учитељ и други отац. Издвајао ме је од осталих момака, и сваког дана ме водио у врт да вежбамо ратничке вештине.

  ’’Кнеже, идемо! Обећао сам ти да ћеш бити Змај, а видим да си већ надарен.“

  ’’Никада нећу бити као ти.’’

  ’’И не смеш бити као ја. Ти си рођен да ствараш мир, и само ћеш због тога држати мач у руци. Ја сам ратник, мени је судбина зла...“

  ’’Зашто им се и даље одупиреш? Постао си вазал, а и ја ћу једног дана. Мораћемо, да бисмо очували народ.“

  ’’Тешко је то објаснити, Стефане. На онај дан моји војници су уништили велики део њихове војске. Од тада ја чувам Косово, не желим да га дотакну. Шта ћемо од ових светиња? На сваком зиду постоји симбол вере и порука за будуће генеарције. Зар то предати Турцима? Мој народ очекује да га браним до краја, и тако ће бити. Када погинем, теби поверавам породицу. Моји синови су вешти, и учим их праведности, али ти си златно дете.’’

   ’’Не говори тако, молим те.“- једва сам успео да изговорим, јер су сузе кренуле. Гледао сам у оштрицу мача, и мач ми се одједном згадио. Бацио сам га на земљу, и гневно погледао Вука. Стајао је поносно, какав је увек био. На сунцу се пресијавала његова коса црна као ноћ, и очи као угарак. Био је тако висок и леп, моћан.

   ’’Ти си непобедив!“

   ’’Покушаћу да будем.’’- рекао је искрено, али више није веровао у своју победу.

Сетио сам се колико ми је значило његово присуство оног тешког дана када су мошти мога оца пренете из Приштине у манастир Раваницу. Вук је стајао уз мене, и подсећао ме на моју улогу.

    ’’Запамти Стефане, твоја судбина неће бити оваква. Ми који смо изабрали да страдамо, да ти не будемо узор. Куда ти прођеш, осећа се мир, па тим путем и пођи.“

Нисам могао да сакријем тугу када смо се вратили на двор. Гледао сам Мару, личила је на свог мужа. Били су као одраз у огледалу једно другом, били су једна душа, а два тела.

Осетила је да сам потиштен, и повела ме за руку низ ходник.

   ’’О чему мислиш? Што си тужан?“

   ’’Вук не извршава своје вазалне обавезе. И намерава да настави са борбом.“

    Тужно се осмехнула, и пољубила ме у образ.

   ’’Ја ту ништа не могу, то је његов живот. Од оног дана покушавам да га преобразим, али сам схватила да ћу га тако отерати од себе. И ја се плашим да ћу га изгубити, у души ми је пакао. Он је зацртао да сачува земљу, а почео је да губи.’’

   ’’Докле ће тако?“

   ’’Немој Стефане, молим те. Плашим се да причам о томе.“

   ’’Опрости. Знаш колико га волим.“

   ’’Како не бих знала? И он тебе много воли. Размишља о твојој судбини колико и о својој деци. Хајдемо, ручак је постављен.“

   ’’Маро, хвала за ове дане. Никада вам нећу заборавити.’’

   ’’Не губимо наду да ће их бити још.“

   Насмешио сам се ради ње, али сам знао да више неће бити оваквих дана. Због тога сам желео да време стане, или да смо сви заједно у неком другом свету где је све лепо, и туге нема.

   Убрзо је дошло време да преузмем терет на себе, и почнем испуњавати своју мисију. Седамнаест лета, горак укус живота, страх од самог себе, да не поклекнем, да не оставим све. Брига о народу, брига о млађем брату, који се све више удаљавао од мене. Схватио сам да нико од племића и учитеља не може вратити Вука мени, а ни ја сам. Јер ја сам сам био узрок. Није ме гледао као брата, а ја сам  покушавао да га придобијем. То је трајало цео његов живот.

  У једном смо се слагали-није требала да нас остави. Изгубили смо породицу. Имао сам осећај да он криви мене и мој пут.

  Повео сам га да посетимо мајку. Повукла се у своју задужбину Љубистиње. Морао сам да је видим, и причам са њом. Дешавања нису била добра. Вук и ја смо са још петорицом коњаника стигли пред капију манастира, када нас је угледала једна од монахиња које су распремале двориште.

  ’’Сестро Евгенија, изађи! Кнез је стигао!“

  Мислим да њеној радости није било краја. Питао сам се зашто је отишла када јој недостајемо? Погледао сам брата. Тужан дванаестогодишњак сјахао је са свог коња, и потрчао мајци у загрљај. Задржао сам сузе. Откада сам напунио седамнаест и постао владар, плакао сам само у својим одајама, када ме нико не гледа. Моји најближи сарадници уз помоћ којих сам владао нису желели да виде моју слабу страну, јер је њима требао јак владар, у којег ће се уздати.

  Престао сам да гледам у мајку и брата, поздравио сам монахиње док им је моја пратња уручивала поклоне које смо донели са двора. Поздравио сам се са мајком, и оставио је са Вуком. Разумела је шта желим, да одвоји што више времена за њега. Провели смо сате са њима, у миру и блаженству, у њиховом свету где је све спокојно. Морао сам пред одлазак да разговарам са мајком. Први тешки догађаји пали су, а да сам као владар имао везе са тим.

  ’’Знаш ли шта се догађа у Бугарској, и шта се десило са земљом нашег зета Јована? Бајазит је уништио Трнову Бугарску, а многи људи је напуштају и траже уточиште у хришћанским земљама. Многе сам већ примио.“

  ’’Обавештена сам о свему. Примај људе, спаси  им животе. Само ништа о Драгани нисам чула. Како ли ће живети у ропству?“

  ’’Надајмо се да ће живети мирно. Уздам се у Оливеру, да ће молити мужа колико је у њеној моћи. Позван сам код Бајазита, на састанак у Сер. Потајно се надам да ће и она бити тамо. Пожелео сам је.“

  ’’Какав је твој и Вуков однос?“

  ’’Удаљио се од мене, не могу те лагати. Моја власт је претешко бреме које носим, а за брата мало времена имам.

   Улажем у његово образовање највише што могу. Наши учитељи уједно су наша породица.’’

   Нисам хтео да изазовем тугу у њој. Видео сам да није срећна што причам о брату као да је сироче које нема ни оца ни мајку. Погледао сам у монахиње и у прелепу башту око манастира.

   ’’Једно је сигурно. Док сам владар, борићу се да се светло и нада не угасе. Макар се и побратимио са Турцима,  заштитићу земљу и оваква рајска места. Волео бих да дођем код вас, и да останем овде. Али,  морам даље. Да урадим све што је у мојој људској моћи.’’

  ’’Драго ми је што то чујем. Прича се да те народ воли. Многи путници овамо свраћају, мене и не препознају. О теби лепе приче круже. Остани такав, а мени често долази.“

  ’’Мораћу. Твој савет ми је увек потребан. Остани у миру.“

  Хтео сам да јој кажем: “Барем једном признај зашто ниси остала са нама. Јесам ли ја разлог? Ниси могла да подносиш моју мисију, и све што ћу урадити. Мој живот је и твоја тегоба.“

  Уместо тога загрлио сам је, и извукао прамичак њене косе испод плашта.

  ’’Још ти је коса црвена. Чини ми се да си млађа, и још лепша.“

  ’’Пусти мене, нека си ти леп и снажан.“ -изговорила је кроз сузе. Морао сам се удаљити. Дану се ближио крај. А ја сам био на почетку свега..."