Slobodan Stefanović - Srbija
Slobodan M. Stefanović,
Rođen u Beogradu 1948. godine
Diplomirani istoričar umetnosti
Član je: - Udruženja književnika Srbije (UKS)
- Udruženja novinara Srbije (UNS) i
- Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS)
E-mail: knjigass@EUnet.yu
Od društvenih priznanja dobio je:
- 1996. Zahvalnica povodom 100 godišnjice Pedagoškog muzeja za umetnicki doprinos
- 2005. Plaketa ULUPUDS za 2005.
- 2007. Srebrna plaketa Udreuženja beograđana za kulturu
- 2007. Zlatna značka kulturno prosvetne zajednice Srbije
- 2007. Plaketa ULUPUDS za 2007.
Objavio je knjige:
- “Žali se Marksu”, Beograd, 1989, Književne novine
( koautor sa Milutinom Alempijevićem i Draškom Antovom)
- "Satanski aforizmi", podlistak, Beograd, 1991. Privredni pregled
- “IN VINO VERITAS”, Beograd, 1992, Solid
- “Stepenice koje nikud ne vode”, (beogradske priče), Beograd, 1998, GEA
- “Beograd u Beogradu” (beogradske priče 2), Beograd, 2002 Singidunum
Knjiga je dobila nagradu “6. April” za knjigu godine o Beogradu za 2002. godinu
- "Libero aforizmi", Beograd, 2007. Grafički atelje "AS"
U pripremi dva projekta za stampu
Slobodan M. Stefanović je dobitnik više nagrada:
- nagrada “6. April” za knjigu godine o Beogradu za 2002. godinu
- Dve ravnopravne I nagrade za satiru Sima Lukin Lazić (1994), Republika Srpska
- I nagrada za pripovetku Književne radionice u Frankfurtu na Majni (2007) Nemacka
- I nagrada čitalaca za pripovetku na internet adresi www.Zemun.co.yu (2000.)
- I nagrada za aforizme Književne radionice u Frankfurtu na Majni (1991) Nemacka
- II nagrada književnog casopisa Ulaznica za priču (1997)
- II nagrada za pripovetku "Zapisovi lirski krugovi" (2006.)
- II nagrada za aforizme Književne radionice u Frankfurtu na Majni (1988) Nemacka
- II nagrada Politikinog zabavnika (1984)
- III nagrada Laza K. Lazarević za pripovetku (1993)
- III nagrada Radoje Domanović (1988.) Velika Plana, za satiricnu pricu
- III nagrada književnog drustva Zora (1998), Melburn, Australija
- III nagrada “Zlatni pesnički prsten”, Subotica (2002).
- Diploma Oto zabavnika (1968) - prvo priznanje
- Veliki broj otkupnih nagrada za satirične priče i pripovetke,
- Ušao je i u nekoliko antologija za prozu i aforizme
- Učesnik je u TV seriji RTS-a “Priča za laku noć” (2002.)
PESMA NAD PESMAMA
Drhtim iznad provalije,
fitilj dogoreva.
Neće vaskrsnuti kula Vavilonska.
Ućutala je Panova svirala
i prestala Božanska muzika.
Progutaće me talas
u vihoru života
ako ne ostavim pesmu.
Izgubiću metaforu
dok sakupljam prah
na mlečnom putu.
Potrošiću sve vreme
dok zavirujem u lude godine
za nama.
Napregnuću srce
da iznedrim pesmu.
U kapi sreće
nalazim svoje tragove.
U zraku sunca
vidim budućnost.
Otvoriće se nebesa
kad pronađem istinu života
i podariće mi besmrtnost
kad zapišem pesmu.
UZALUDNA PESMA
U duši ožiljak, preboli izdaju!
Zaboravi na amanet i
odustani od traženja kostiju predaka.
Počisti prah koji su vekovi
besomučno naneli.
Ako te označi zrak, ne odbacuj svetlost.
Otpočni molitvu!
Vrata Vaseljene su otvorena
dok čeka tvoj prah,
danak, za besmrtnost, da primi.
Crno krilo, zaklanja glas.
Gomila mrtvih reči vaskrsava.
O, Bože, usliši molitvu!
Znak svoj pokaži, ostavi trag.
Nova će misao doneti seme.
Tražeći nebeske vrtove,
zaboravili smo na zvuke novog jutra.
Izmislili smo uzaludne pesme
da ispod zgarišta svetlost proriču,
a u životu je pesma.
BEOGRAD PRIPADA UMETNICIMA
Ako krenete unakrst
od Dorćola do Čubure
od Crvenog krsta do Topčidera
i prođete svih sedam
beogradskih brda,
izlazeći na reke
i tumarajući po pravom kamenolomu
na Tašmajdanu,
opet ćete ostati bez odgovora
kao da ste zavirili
u nemirno more bez dna.
Zato boemi obilaze musave krčme
i lomeći se pijani po kaldrmi
Skadarlijskoj
zapisuju najlepše niske stihova.
O, muzo poezije,
kćeri Zevsa i Mnemosine
kako ti nežno pomažeš
tim besmrtnicima
da pretoče slova u pesmu.
A slikari,
slikari prenose na platna
protekle dane i godine beogradske.
Vekovi ne mogu da im pobegnu
i pretvaraju ih u najlepšu pesmu.
Govor ptica je nestvaran
naspram mašte ostarelog slikara
sa, na desno dlakavo uvo
navučenom beretkom.
Dok slika peva,
grlice su podvukle glavu pod krilo
i svojom belinom
ne daju umetniku da završi sliku.
Potrajaće to,
ne može se lepota brzo naslikati.
BELI ANĐEO
Prilazim portalu,
starog manastira.
Beli anđeo,
opuštenih krila
na kamenu sedi.
Stražari!
Priđem bliže,
ničeg nema,
samo kamen.
Uđem u manastir,
Beli anđeo,
me sa zida posmatra.
Znam, tu je,
vekovima gleda.
.
KRAJ JEZERA
Sedim kraj jezera
dok igraš čardaš.
Vrtiš se kao čigra
a sunce, mazi tvoje bele butine.
Haljina poput lepeze
uvija se oko tvog tankog struka.
Lepe su tvoje plave kovrxe
koje dodiruješ prstima
u zanosu igre.
Sedim kraj jezera
dok igraš čardaš.
Svuda osećam miris ljubavi
i tražim reči da završim pesmu.
Otvaraš kapiju moje duše
i osvajaš bedem oko mog srca.
Otupilo je moje oružje
i ne mogu se odbraniti od tebe,
milo moje!
BOEMI TRNSKE ULICE
Kad izađete iz kafane Tabor
ili Kalenić
i krenete niz ulicu, Trnsku
doći ćete do stepenica,
koje nikud ne vode.
Tu ćete naći boeme s Čubure
okružene Muzama
kako govore stihove,
dečacima iz Trnske ulice.
Libero izgovara niske boemskih bisera
ne otvarajući novu knjigu
koja viri iz omota, od “Politike”.
Slava Bogojević doliva na vatru
zvuke iz mund harmonike
i gura rukom dečaka,
da bi seo na drugi stepenik.
Ulicom dolazi Carevac,
s uzdignutom kragnom sakoa,
ide u Mlatišuminu ulicu.
Pred stepenicama, koje nikud ne vode
vadi violinu ispod miške
i gudalo krenu da klizi niz žice.
Libero, onako grdan,
ushićeno otpočinje da peva.
Živopisac bi doživeo neviđenu sreću
da vidi ove žive Bogove
i naslika njihove likove
na prazan zid iznad tih stepenica,
koje nikud ne vode.
Samo baba Maca može da naruši ovu lepotu,
satkanu od muzike, stihova i snova
ako prospe vodu iz bokala s natpisom:
“Uspomena iz Vrnjačke banje”.
Čujemo kako otvara svoj razbijeni prozor
ali samo da čuje boeme s Čubure
pre nego što ode na počinak.
IN VINO VERITAS
Kako je u vinu istina, kad nema sudije?
Ne treba nam ni Irida, kao glasnik bogova.
Nama je dovoljna musava čaša,
Rasklimatan sto u birtiji kraj puta
I oslobodiće se buica reči s jednom istinom.
A ta istina, zalivena vinom,
Isključuje prisutne i treba da pogodi one
Koje sede na nekom drugom mestu.
Ti okrivljeni, ne piju vino i neće čuti,
[ta govore sudije za jedan dan
U mračnoj kafani punoj dima
Gde se ne vide oči i duša ničija.
[ta ćeš reči u tom času,
Dok trošiš ubogo vreme i piješ vino?
Spremajte lance za okrivljene ljude
I bacite ih u duboke jame.
Kakav si ti sudija kad s okraćalim rukavom
Brišeš slinu s požutelih brkova.
Moraćeš priznati, da nisi pravi sudija,
Jer sve je počelo sa: In Vino Veritas.
KNJAZU PALETE
Posvećeno Miliću od Mačve
Pretražuje carstva kroz vekove,
utvrđuje zidine u Sava mali,
zaviruje u vrtove predaka
i traži ko uporno maršira
kraj Čukur česme.
Ko to budi usnule ptice
sa kule Milića od Mačve
i razvejava vreme
kraj sata na Pozorišnom Trgu?
Ko drži mrtvu stražu
i čeka Knjaza?
Otvorih knjigu,
gde vreme stade.
Spazih Knjaza na konju
rukom nam Srbiju blagosilja
i zemlju u amanet ostavlja.
M O Z A I K
Pomislih da znam,
a ne znam!
Oči sebi ne veruju.
Prebiram stranice,
sričem slova.
Boga molim
da pretočim slova u reči
i omeđim stranicu
govorom.
Anđeli me kroz vazduh okupaše.
U hramu Božijem
primih naforu i ispih vino.
Raščinih maglu
kad mi se svetlost javi.
Ne čitam - pevam!
Lepotu
na papir prenosim.
Život beležim.
LJubav oslikavam
i u predele besmrtnosti
mozaik ugrađujem.
PESNIK NADE
Ne bih bio pesnik
da ponekad ne pomislim
da nisam ovde,
nego negde tamo,
na stazama sna,
u prašumi Amazona
ili na nekoj plavoj planeti
u Vaseljeni.
Ne bih bio pesnik
da ponekad ne osvane
prazan list papira
koji na kraju zgužvam
jer ne znam,
šta ću s njim.
Ne bih bio pesnik
da ponekad, na njemu,
ipak, naslikam ljubav
koja će obići svet
i usrećiti sva srca
koja sanjaju sreću.
Sada mi je i ona rekla,
da treba, da ostanem pesnik
da bih nesrećnim ljudima
vratio nadu,
s kojom će odbraniti ljubav
i dodirnuti večnost.
