Stefan Megić

 Pa kao, ne znam šta reći!!

Zovem se Stefan Megić, srednje ime Febo, ili u nekim jezicima Sekula, studiram opštu književnost ili u narodu bolje poznatu kao (svetsku, ništa nećeš raditi posle nje, književnost.) Između ostalog pišem, piskaram, izbacujem negativnu energiju i onda ta moja zla sila, koja bi možda ubila nekoga, pređe na papir, ili na ekran, ipak smo u 21. veku. Mislim, moja želja je da budem romanopisac, pisac, ali ja to ne definišem kao želju već kao cilj, jer svako može biti pisac ovih dana, a ja želim biti ONAJ pisac, a ne šatro tange-frange, zlikovci i tašte, pisac, to ostavljam drugima.

Rođen u Prokuplju, živim u Beogradu, napisao sam dva romana za koje skupljam sredstva za izdaju...

Da li znaš kuda treba ići

Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Kada te Sunce zaslepljuje svakim pogledom,

Možda bi trebao otići negde,

Gde te niko ne poznaje,

Gde kada koračaš ne broje korake,

Tamo gde te svetlost ne odaje,

I mrak krije.

U beskraj, na putu ka večnosti,

Gužva je, zaobiđi je,

Nemoj ići kao svi oko tebe.

Možda u tom putu pronađeš sebe,

I čak poželiš da se vratiš,

Ali, ti si već krenuo, nema natrag,

Ne postoji šansa.

Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Mogao bi da odeš u Pakao,

Možda te tamo shvate.

Ali pre nego što odlučiš,

Razmisli šta možeš da izgubiš,

Putovanjem tim.

Ali, ti moraš ići negde,

Stajati u mestu, samo je izgovor,

Kreni možda te vatra oplemeni,

Možda nađeš drugu šansu,

Ali, ne zaboravi,

Putovanje je počelo,

A, nazad ne postoji.

Prošlost te navodi da se vratiš,

A, vraćanjem ne rešavaš ništa,

Samo zatvori stranice,

I probaj da pobegneš.

Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Idi u tvoj omiljeni grad,

Tamo gde se osećaš slobodno,

Ako je sloboda još samo jedna reč,

Koja nas tera na menjanje života,

Nemoj je poslušati.

Uđi u prvu poslastičaru,

Uzmi svoj omiljeni kolač,

Ali, nemoj ga jesti,

Samo ga posmatraj.

Savladaj požudu i vrati se,

Ali ne, ti se ne možeš vratiti,

To ostaje samo želja koja te menja,

I koja te tera da zaboraviš zaboravljeno,

I da se prepustiš istini,

Dok istina ne nestane.

Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Idi do Dorćola,

Šetaj se starim ulicama,

Koje čuvaju prošlost u sebi kao i ti.

Pokušaj da se poistovetiš sa fasadom,

Sa životnim ciljem.

Kada naiđeš na putnika,

Koji ovde putuje kao i ti,

Nemoj ga gledati u oči,

Uplašiće se i nestaće,

A, sa njim, nestaješ i ti.

Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Razmisli malo možda ti se jave slike,

I možda ostaneš pri sebi,

Kada se pogledaš i vidiš svoj odraz,

Udari sebi šamar,

Ako pocrveni obraz shvatićeš,

Da si još uvek živ,

I da ne treba ići nigde,

Ne treba zatvoriti sve,

Treba se samo opustiti i prepustiti,

Sve ostalo doći će.

Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Ne znaš!

Nema veze...

Ne znam ni ja.

Putevi tuge

Počeli su da odlaze

Pasošima crvenim oni

U prepunom gradu hodaju

Cirkus je u gradu

Došao je i glavni među njima

Opijen pogledom hodao je

Pokušava da shvati gde je

Izdržaće valjda on

Na ulici hoda gospoda

A sa strane stoje sluge

Gledaju kako ostali

Hodaju putevima tuge

Crvenkapa izgleda naivno

Prolaznike nešto zapitkuje

Niko ne zna ko je ona

Al svi znaju šta je

Evo ga i vuk stade izvoljevati

Ti pripadaš meni zar ne

A sa strane čuju se glasovi

Bolje beži što pre

I jedino što preostaje

Na kraju ove duge

Je crvenkapa koja se kreće

Putevima tuge

Ništa se više ne vidi

Na nebu pustoš prazna je

Čak je i proročica shvatila

Da uskoro pogrešiće

Kao Kain i Avelj

I Zvonar Bogorodične crkve

Ljudi hodaju zaljubljeni

Puno srce, lude glave

Trka će početi uskoro

Dolaze sa one tamo strane druge

Da li je pobednik prvi il poslednji

Na putevima tuge

Ofelija je pored prozora

Plašim se za nju ja

Na njenom dvadeset drugom rodjendanu

Ona je mnogo ostarila

Za nju smrt je romantična

Okovana je sa svih strana

Da li je čuva religija

Ili joj je to mana

Da li će shvatiti jednog dana

Da bi prošetala puteve duge

Umesto toga ona je izabrala

Da hoda putevima tuge

Ajnštajn, prerušen kao Robin Hud

Sa svojih bezbroj lica

Prošao je ovim putem

Kao najveća skitnica

Izgledao je tako uplašen

Dok je pušio cigaretu

Počeo je da se nervozi

I recituje abecedu

Verovatno se ne sećate njega

Pamtite neke druge

On je svirao elektricnu gitaru

Na putevima tuge

Doktor kao i svaki drugi

Čuva ušteđevinu u jednoj posudi

A svi njegovi neprijatelji

Pokušavaju mu to ukrasti

Sestra koja radi sa njim

Ona je zadužena za injekcije i

Licemerno pokazuje karticu

Želim spokoj tvojoj duši

Kada budeš čuo voz

Kako silazi sa pruge

Znaćeš da si krenuo

Putevima tuge

Preko puta stavili su zavese

Pripremaju se za jelo

Fantom iz opere

Samo što je seo

Oni hrane Kazanovu

Da bi se on osetio slobodniji

Pa će da mu sruše samopouzdanje

Da bi ga dokrajčili

A fantom viče mladim devojkama

Bežite što pre

Kazanova upravo biva kaženjen što je hodao

Putevima tuge

Sada će državni ljudi

I plaćenici

Postrojiti sve one

Koji ne razmišljaju kao oni

I onda će ih poslati u fabrike

Gde će im infarkt mašine zalepiti za srce

Pa će stisnuti

Dugme koje odlučuje

Da li ćemo preći preko duge

Ne dozvoljavaju nam da pobegnemo

Sa puteva tuge

Da dobio sam tvoje pismo sinoć

U trenutku sam hteo doć

Kada si me pitala kako se osećam ja

Da li si se malo šalila

Sve ove ljude koje si pomenula

Da znam ih veoma dobro

Imao sam zadatak da ih promenim

I nazovem drugačije

Ne mogu čitati više

Nemoj mi slati više pisma ne

Osim ako ih ne adresiraš

Na puteve tuge

Kvarim priču

Kvarim priču, dok sedim u tami,

Perom dodirujem nebeski svod,

Na kraju ipak završavamo sami,

Utihnuli kao drvenasti rod.

Jednom sam i ja voleo druge,

Okupljao oko sebe svakojake,

Ali kada voz siđe sa pruge,

Život počinju da vode svrake.

Kao u pesmi, tuga me vodi,

Ponekad razmišljam kako bi bilo,

Tada sam slepo išao ka slobodi,

Ali sam na putu slomio krilo.

Niko mi nije dozvolio da kažem,

A falio mi je samo jedan korak,

Sada dok gledam gore, sebe lažem,

Da ovaj život možda i nije gorak.

Dok u tmini ja posmatram sebe,

I dok praštam grehe, nečije davne

Setim se eto ponekad i tebe,

I malo izađem iz tame.

Katkad nešto proviri,

Pomislim da vidim oka dva,

To su samo legionari,

Koji mi ne daju da ja budem ja.

Rešetke se ne pominju u pesmi,

One su tu bez obzira na sve,

Da me podsećaju kako smo mi,

Mogli da budemo bilo gde...

I tako nastavljam kvariti priču,

Iznad pera i nebeskog svoda,

Ponekad čujem, kako ljudi viču,

Da je i ovo možda sloboda...

Kriješ se

Kriješ se, a nestaješ,
Oslepeću, nema me,
U dubokoj jazbini čuvam te,
Daleko od potopa, bezbrižno.
Otišla si i letela.
Po beskrajnim putevima,
Putevima koje jedino znamo ti i ja.

Bogovi su čuli, misli sada moje
I sad bezbrižan lutam. 
Od lutanja ruke se znoje,
Ti i ja, daleko gore.
Svaka čežnja ostaje da traje.,
Dok Boginje ne najave kraj,
Slepi pijanac plaši se, tone,
Još uvek traje vampirski bal.

Ako prestanem da govorim,
Vreme će stati,
Zarobiće se i ona mrvica istine,
Koja vezuje nas dvoje,
Sklop, reči, hladni pakao,
I suze padaju dole,
Okrivljeni ljudi gledaju čamac,
I za oproštaj nekoga mole.

U magli nestaće sve,
Pijanac udaviće se,
Čamac potopiće se,
Bogovi naljutiće se,
I Boginje najaviće kraj,
I letenje naše prestaće,
Kriješ se, a nestaješ.

Svitanje

Beskrajno sećanje,
Traženje sopstvenog bola u drugome bolu,
Pametna glava voli sve manje,
I gde smo mi sad?
Ukrasti bol nekome, 
Zar to ne znači tražiti sebe,
Bol je bol, a u semenu seme,
Živi i čekaj, doći će
Beskrajna tama ponavlja se,
Vidim je i vidi me,
I zašto svojim pipcima ne dotaknemo srž svega,
Da vidimo ko sam ja, a ko si ti
A ja u crnom kaputu,
Gledam krojim, 
Zanemeo stojim,
Pričati priču srcem svojim, 
Gledam te ali se bojim,
Bojim se straha, a strah još uvek leži
I stoji i stajaće i dokle više pitam se,
Kočnica u glavi kao nerodjeno dete
Bez želje za rodjenjem,
Drži se, ne daj se
I ne dam se, a želeo bi da se dam
Da hodam putevima ja, kao ja
A ne ja, kao neko drugi
Ali putanja veže, i postaješ životinja,
A zar to nismo bili pre,
Pitam se, da li vredi biti slobodan,
Ili je to samo iluzija, 
Da sam ptica raširio bih krila i poleteo,
Ali bi pao, a trenutak proveden gore,
Pamtio bi, ko sam ja a ko si ti...
A ti, ti koja gledaš me i znaš me,
A ne znaš me,
Ti koja želiš me, ali ne mene,
Tačka jedna to sam ja, 
Tačka na kraju reda, 
I da li bi volela da ja budem tačka tvog života,
Svitanjem označavam početak,
Prelepi odsjaj zraka, koji kao da želi da ti kaže nešto,
Da te posavetuje, ali na kraju ostaješ sama
I ja sam sam, i ti si sama, a to je tek početak dana,
Svitanje, to prelepo svitanje,
Krišom gledam osvrte,
Tražim beskrajne pokrete,
Hiljade ljudi, hiljade lica, a ti i ja sami smo,
Svitanje, sekundi i minuti prolaze,
I jedino što ostaje,
Su beskrajni zraci, koji dolaze do mene
Kao da im je stalo, i da li sam na kraju sam.
Jesam, a i ti si i ti to dobro znaš,
A kad se završe svi ti dobri dani,
I u krevetu dočekamo sami, 
Preterana čežnja vezuje nas,
Odlazim ja odlaziš ti,
Ali ko smo bili mi, gde smo bili mi,
Zbog čega smo bili mi?
I sve što ostaje posle svega,
I što nas podseća na lepe dane,
Ono što nas budi iz sna,
Svitanje....
A ko sam ja a ko si ti...

Ona je tu!

O kome on govori,

Čemu se nada?

Ko prvi pita,

Taj na dno pada.

Zaslepljenim očima,

Drži se za nju,

Kišne varnice padaju na njih,

Ona je tu...

Kuda on ide,

Da li ide s nekim?

Ako ide recu mu,

Da se vrata lagano zatvaraju.

Ukopan u rupi,

Stajao je u

Izgovarao je njeno ime,

Ona je tu...

Da li je ona njemu,

Kao što on je njoj,

Da li život počinje da se gasi,

Kada zaboraviš na život svoj.

Ostavljen između senke,

Krije se u mraku,

Ugledao je svetlost u njenim očima,

Ona je tu...

 
A, ona ne postoji,

Ona živi u svima nama,

Ona je dobro, ona je zlo

Ona je svetlost i tama.

Ona kad kaže voleću te,

To znači da i ti voliš nju,

I kada nestane, tvoje srce zna,

Da ona je tu...