ILI VOLIM ILI JE SAMO PESMA

Možda

samo htela sam reći,

one dve reči

htela a nehtela

počela  nezavršila

možda samo sam htela reći one čarobne reči

(ali nisam pogled opomenu).

Ne moj,

ne meni,

ne isti,

ne ne i ne ....

(ostadoše reči dve neme na usnama nikad izgovorene).

Peku,

teške su preteške,

na usnama vrisak zamire

volim te !

(po prvi put u pesmi),

rekoh li.

Ne, ne brini nije ljubavna,

samo je pesma,

ostala suza u kocki leda za sutra,

ne nemogu prići,

ne nemogu otići,

u beskraju međuprostora stoje,

peku,

bole reči dve neme na usnama

volim te dođavola !

(opsovah li u pesmi),

nemari,

bezbolno je

samo drugi oblik je to,

modifikovan u vatri nastao,

od vatre postao,

plamen plamenu u vatri izgara,

zato je đavolasta

(po prvi put pesma đavolasta), nije li ?

SUSRET

Ja sam tu !

I ja sam !

Angel nije došla,

došla je ona

neka druga ja,

iznenađena pogleda,

dobrodošla osmeha

kratak pogled samo

hej pa mi se znamo,

znamo se odavno

sreli smo se ranije

zapamtili poglede

sačuvali osmehe.

Dva sveta !

Dva veka !

Tako isti a tako različiti

pogled pita

osmeh odgovara

i ćutanje razgovara

odgovore daje

bez pitanja

sreli smo se i ranije.

Moj svet !

Tvoj svet !

Dva oka jedna zenica

dva putnika ista stanica

dve knjige jedna stranica

kad i ćutanje razgovara

sreli smo se i ranije.

Da li je !

Jeste !

Nikada se videli nisu

a sreli su se ranije

ruka u pokretu

lagano spušta dole

kao reći je htela

a prećutala

zna ruka da sreli su se ranije.

Ko si ti !

Ko sam ja !

Ne priča,  "priča" negovori

ćutanje kazuje mimo redova

knjiga otvorena, nije kopija

čita između redova,

tek pitanje poneko onako

ovlaš čini se samo

ma nema potrebe

kad ionako odavno se znamo

a sreli se nismo nikada ranije.

PESMA JE “ZAKON”

Sede tri lika,

tri oblika,

zakon i predstavnici zakona,

pesme.

Jedan glavni oblik najstroži lik,

drugi njegov prvi poslušnik,

i on je lik,

priča za sebe,

a treći,

ma šta reći treći lik pesmu peva.

Glavni lik zakona,

pesme piše,

od oka onako kako kome deli,

po pravdi zakona pesme,

u ime naroda,

živela sloboda,

govora.

Demokratija je,

može pevati ko šta želi,

al' glavni pravdu deli.

Onaj drugi njemu do ramena,

e on je priča posebna,

kako kome,

nekad i po svome, pesmu peva.

U ime zakona,

po propisu slova,

pesme piše, nekad briše,

izvinite, greška,

ne mari, vi se smejete.

Treći lik, ma on je tek oblik,

laik, najgori od svih,

slova slaže,

po redu i zakonu, svakom deli,

slovo, po jedno ali vredno,

zna lik pesme napamet,

ne treba mu predstavnik,

ume on sam za sebe, demokratija je.

Pesma je zakon,

trojica pišu,

jedan, on samo peva svoju pesmu,

laik je,

ali peva najbolje  po zakonu pesme,

niko mu reći ne sme, ne može tako,

jer on zna sva slova zakona,

pesme.

I na kraju behu četvorica, predstavnici,

ZAKONA PESME, PISANE REČI, LAICI.

NE MOGU NEMOGUĆE

Ne mogu nemoguće

niti pokidati

Ni ti niti

nitala

ni ti tebe

pitala

ni ti niti

nizala

ni ti pesmu

pevala

ni ti suze

suzila

ni ti zaborav

zaboravila

ni ti tugu

tugovala

ni ti osmeh

poklonila

ni ti tebe

gledala

ni ti niti

kidaš

ni ti mene

ne pitaš

ni ti nikud

ne ideš

ni ti nikad

ne govoriš

ni ti niko

nisi

ni ti meni

sve si

ni ti ćutim

ćutanjem

ni ti niti

ne kidam

niti ti 

niti ja

niti

neraskidive

vežu nas

ni ti niti ja

ćutimo

oboje

niti su

neraskidive

niti tvoje

ni ti moje

niti naše

nespojive

niti ti

niti ja

ćutimo

oboje.

GAME S’ OVER