Darko Burmudžija - Srbija
ДАРКО БУРМУЏИЈА рођен 1976. године у Новом Саду. Дипломирао филозофију на Филозофском факултету. Пише песме и приче. Објављивао у часописима и зборницима Ерато над Куцуром, Лептирица у ћилибару, Од приче до приче, Куће у ваздуху и др. Објавио збирку поезије: ,,Ноћ тамних манира“. Живи у Новом Саду.
ПОЗДРАВ
Гледала је право
У мој глас
Изгубљен
На згаришту вечности
Дубоко увучене
У ноздрве
Пуне дима
Гаси се њен лик
Моји прсти
Простор нестаје
У поздраву
Само докони траже
Моје изгубљене крике
Можда
Нађем пролаз
За своје мисли
У некој црвоточини
Отвореној
У великој пожуди
За спас васељене
Ако тако могу
Да назовем
Поновни сусрет
Наших збуњених
Тела
Гледаш ме
Са истом жељом
Са свим мојим делима
Љубав је
Пред тобом
Перверзна
Без пољупца
И сада
И некада
Ван времена
Са све мање
Енергије
И нестаје
На трагу
Сагоревајућег космоса
НАСУКАНИ ОДИСЕЈ
Вода је преплавила
наша чула
кад сам мислио
о стенама
међу ножним
прстима
и сањао руке
које нису нашле место
под облацима
и тамом која је падала
на плажу,
што за сунцем чезне.
Деца су чекала
да одрасту,
у одећи старијих
исказивала су своје
склоности
са прашином у ушима.
Хормонске таблете
ускладиле су њене
циклусе,
тело учиниле
спремним
за тајне дуж обала
Сендимаунта.
Сад је то свет,
за који кажу
да је убица
једне димензије
или да је сам
убијен у свом
повоју,
али је трајао
довољно дуго
да се погледи
разведу,
постану смрт
у којој је љубав
бачена у блато
сажаљења,
опроста неколико
живота
за које нема
будућности.
Слова су не битна.
Замотаћемо их
у новински папир
и допустити води
да их однесе.
Имао сам
жену
у вечност,
на плажи,
далеког Даблина.
ДУШЕК У ЦВЕЋУ
Настрани
Настрани
Ево ти јоги душек
Настрани
Само лези
Гледај у цвеће
У њено лице
Сисе...
Лези
Настрани
Покушај да не мастурбираш
Настрани
ИЗГУБЉЕН
Твоје тело препуштено себи,
отворило је границе безбрижности,
своје бедеме младости.
пријатељи,
што су властите жеље потискивали
у друштву глупих рецитала,
бацају копља узалудности
пред ноге погрбљених надничара.
У изнајмљеној соби
није остало ништа вредно пажње
нових станара.
Ти који не знаш за мир,
није ни чудо да незаборављаш
ситнице из неког места на мору.
Само године остављају траг,
на рукама,
на жени, што није чула
вести о изгубљеном љубимцу
невешто поклоњеном
минутама невидљивог постојања,
човека, олако спремног на своју
глупост.
Колико времена је довољно
за мир тешко стечен
на властитој грбачи?
Говорили су ти о нади,
сада, кад сам истрајаваш
у својој причи,
мукотрпно бранећи част баљезгарије,
нада изгледа смешно,
као твој говор пред зидом,
бледим лицем
остављеним у једној мрачној соби,
у којој опет ништа није заборављено.
Постао си одан нечем већем,
више ниси битан,
нема те на списку уважених.
Претворио си очи у вребање
прилика, увек неухватљивим,
и кад ти образ није нападнут
сваку увреду лично примаш.
Где је почео тај тупи осмех?
Где је креатура видљива за све,
осмех отимања
што више никог не оставља
