Marina Mitrović - Srbija

Marina Mitrović, rođena je u Beogradu 9. novembra 1981. godine. Završila je srednju Ekonomsku školu u Sopotu, a po zanimanju je Diplomirani industrijski menadžer. Univerzitet ,,UNION’’ u Beogradu, fakultet za industrijski menadžment – u Kruševcu.
Poeziju piše od 2003 godine. Objavljivala u ,,Književnoj reči’’ (Beograd), i književnim novinama ,,Svitak’’ (Požega), takođe u nekoliko zbornika poezije. Učesnik na konkursu – Konkurs Ivanjičkog radija – za najlepšu ljubavnu pesmu 2004.g – i njena pesma ,,Volim noć’’ u zbirci ŽUBORI SA MORAVICE. 
Pored pisanja poezije, piše aforizme (sentence), kratke priče, i radi na započetom romanu s namerom da ga piše nakoliko godina. 
Dva puta je bivala samostalni privatni preduzetnik u Mladenovcu.
Izuzetno voli književnost, vedar duh, stvaralaštvo u svim sferama umetnosti i kako često kaže za sebe: ,,Bez poezije ne bih mogla živeti!’’ Prava njena pesma, napisana, juna 2003. godine ,,Živote umetnosti’’ i sigurno da nije slučajno pod tim naslovom jer, nakon toliko godina pisanja, sve više zaključuje da je život kao život vrsta umetnosti, a pesnicima dat dar od Boga, za koji smatra da su dužni po njihovoj volji, taj veliki dar umnožavati i raditi na njemu. 
Trenutno se bavi isključivo i samo pisanjem, kao nastavak svog rada i stvaralaštva, do uskoro i prve zbirke, za koju smatra da je odavno trebala ugledati svetlost dana!

BAŠ SAD

Dođi da te zagrlim
da ćutimo
i neka smo po hiljadu puta
ludi kao nekad...
ma i neka grešimo,
....samo dođi,
milo me onako pogledaj,
zagrli i kaži ono tvoje
vražje, dečije, neljudski...
....bilo šta, samo dođi,
da se gledamo.
I neka mesec glupi gleda
ma neka se i ponosi,
s' nama
samo, ne ostavljaj me nikad
....ovako samu,
dok pišem
baš sad
o nama.

NAJMILIJA

Maločas smo se poljubili
dugo je trajao naš poljubac mesečevih ljubavnika
kojima je bolno bilo
da se rastanu...
Pogled stopljen u jedno
veliko ogledalo
koje zatvaranjem trepavica
razbi na komade.
Ali, dug je taj poljubac naš
od svega nekoliko sekundi
u našoj zajedničkoj večnosti
ja tvoja i ti moj.
Оd leptira si onih kojima cveće
ne predstavlja ništa
jer ću zauvek ostati...
i jesam,
tvoja najmilija ruža
čiji ubod s ponosom nosiš!

MISLI

Utegnuta misao smišlja i laže
da voli mesec
da, niko nije rođen da,
živi za dane

već trenutke bezgranične sreće
koji se moraju platiti većem
u odsustvu lažnog stiha
kao gitare bez žica

....da niko nije rođen
da živi za sate i minute
oni odmiču, a mi smo tu u senci,
ili sunca odsjaju, gde je radost pa trenutni krik

gde trenutak jedan uzima i daje
u isti mah na vagu meri
lica radosti i ustreptale prolaznosti
nevidljivo merenje reči i zamisli

....da li u trenutku,
misli koja podlo škrtari
ili će čuti svoju muziku
dodirom žice na gitari.

NENAPISANA PESMA

Stih po celom telu šeta,
kao početak ranog proleća,
miluje i štipa,
pijano trezna čistim ga iz glave, sa tela.

A on me, zove, doziva, miluje i gleda,
ponekad vrišti, moli, čudno gleda,
stih od milion poruka,
u glavi mi luta,
skupljen na mom srcu kao gusenica

Koja čeka da se na papiru raširi
i gmiže polako i slobodno; zove,
ne misleći o trenutku
ne misleći na sutra;
gmiže mi u glavi, po telu, viče...

Kao svila od kreveta grudi miluje
miluje kosu plavu
i nogavice od sto milja
stihu - gmizavče sa papira,
pesmo, nedokučiva,
tek, razbuktalog početka,
kao buđenje ranog proleća.

NESTAJANJE

Niko te nije video u vremenu
Da je bilo naše sastajanje
U vremenu, kada se zvezde nasmeju,
Našoj igri u predvečerju.

Po slutnjama mi smo znali
šta se u koj’ glavi zbiva, 
nema reči, koje bi se izreći mogle,
ono što je nama, vazduh dozivao.

Mi smo kao pukotina u vremenu,
Gde se usne u mašti, potope od žeđi, 
I počinje sve, tako da nas guši,
Niko, to, nije video u vremenu…

Možda smo grešni što
nam pomisli bejahu takve, 
i mutna voda bistrom izgleda
kada nam srca lupaju jače I jače.