Aleksandar Alek Zekić - Crna Gora

Rođen 24.03.1986.godine u Bijeljini,BIH(tadašnjoj SFRJ)

1994. godine odlazi u Beograd,gde živi do 2000.godine, potom se vraca U BIH, gde završava srednju školu i upisuje fakultet (studira informatiku u Bijeljini, BIH).

Od 2009.godini živi u Budvi, Crnoj Gori.

Obrazovanje: Jedva završio srednju mašinsko tehnicku školu, nikada nije imao 2 iz srpskog jezika i književnosti(izvlačio se uvek na popravnom). Zbog svog buntovničkog stava i alternativnog, modernog razmišljanja, viđenja stvari i sveta na svoj način

uvek je se izdvajao od okoline.Prvo je u očima drugih bio sektaš, potom narkoman, kasnije i jedno i drugo.

Nerazumevanje okoline i lični bunt otvorio mu je široke poglede na svet.

Sa 18 godina počinje da piše poeziju, zatvoren u svojoj mračnoj sobi, sa olovkom u ruci i svojim mislima. Čita Nietzsche-a, Frojd-a, Dostojevskog vrlo rano i kroz njihovu literaturu traži sebe. Budi se.

Trenutno živi u Budvi, gde piše, stvara i još uvek traži sebe.

Bavi se grafičkim dizajnom, web dizajnom, informatikom, interaktivnim dizajnom... radi povremeno kao DJ.

Veoma zainteresovan za modernu umetnost (concept, abstract, pop art...).Osim pisanja voli i slikanje, muziku, avangardu...

Ima veoma nizak stepen tolerancije prema idiotima i osobama koje ne razmišljaju svojom glavom.

Veroispovest: pingvin

Poezija:

Do sada ima preko 250 ličnih pesama, koje je pisao u periodu od 2004. godine do danas. Nikada nije objavljivao svoje radove u štampanom obliku. Osim na internetu,grupama,i nekim sajtovima.U planu mu je izdavanje zbirke poezije.

Voli (uzori):

Branko Miljkovic, Slobodan Tišma, Breton, Nikola Vranjkovic,Tarkovsky, Oscar Wild,Tom Waits...

Slusa: Alternative, low rock, goth rock, Jazz, minimal techno.

Kontakt:

www.facebook.com/alek.zekic

 

http://www.wix.com/alastorzekic/personal 

 

 

To SAM SAMO JA

 

 

To sam samo ja

I moram živeti sa sobom

Čudno

Jebena svest guta

Nesvest se tetura

A u pozadini škripe vrata

Imaginarna predstava

Optička iluzija

Udobno je u ovom redu

Nema ljudi, nema ni mene

Prazno je

Ali, udobno

Možda baš zato

Volimo stvari koje su prazne

Daleke, neuhvatljive

Neopipljive, ali postoje

Kao ljubav, kao vetar

Kao strah, kao glas

Ali i bole kada se pretvore

U reči u slova

Nagnuta, ispravna

Dosadna

Ali, to sam samo ja

I moram živeti sa sobom

To je samo svet

U kome koračam

Naopako, ali svesno

Samo za sebe

Vertikalno

Nit' se spustam nit' se dižem

A ni u mestu ne stojim

Razmišljam

Priviđa mi se

Crtež, pesak, voda

i ispod beton

Tišina, galama

Ništa se ne čuje

Tišina jaka

uši probija

To sam samo ja

I neću da se menjam

Kralj, pas, ludak, gospodar

Čudno je kada znaš

Strašno je kada razmišljaš

Glasno je kada ćutiš

I ponavljaš

u nedogled,

u nedogled

realnosti, mašte

I živiš i umireš

I voliš i strahuješ

I živiš i koračaš

Po pesku, vodi, mašti, snovima

Uvek ideš, uvek sam

u svojim mislima

U svojoj slobodi

Čudno je

 

 

GLAS

 

Nervira

Smara

Ubija

I ovo malo što nas je ostalo

Ne želim, ne želim!

Ćutim, gledam

Popizdeo sam

Pucam u glupost

Više je nema

Tišina, mirno je

Čudno je

Ne vidim,  ne čujem više

Grizem se

Navikao nisam

Krevet,  zid,  pad

Dole je lepo

Dole je moje

Dole je mrak

Ćutimo

Nokte grickamo

Smišljamo

Zajedno starimo

Bez njega

Bez ikoga

Sjebani

Još više

Realnost steže

Lomi kosti

Grli nas

Umirem a dišem

Ćutim

Nisam više

 

 

STREPNJA

 

Pogled na život, pogled na smrt

Udisem mrak i čuvam u sebi

I svaki put drugačije vidim

I svaki put sve manje znam

Istina i laz oko mene leti

Ponos ili kraj u bedi sada strepi

 

Ožiljak na zidu u srcu kamen

Odraz u ogledalu kao plač iz tame

Sto više znam to više patim

Beznačajne snove ne želim da shvatim

Poslednju misao čuvaću u sebi

Da tišina u grobu zavladala ne bi

 

Gladna je zemlja u kojoj sam rođen

Guta nas redom proždire svesno

Sa maskom na licu, verom u srcu

obrazu čistom, spokoju u duši

Krademo ponos iz ljudske bede sada

Strepimo iz tame čekajući kraj.

 

 

Potajno

 

Ponoć, mrak

Ljubav, san

I u njemu glas

Kida tišinu

Lomi plač

Potajno

Strepim, čekam

Svestan sam

Više nego ikad

A tek sam počeo

Da gledam

Stvaram, slušam

Boje mešam

Boje prazne

Skupljam

Pa ih na zid bacam

Neka budu deo mene

Neka budu osmeh moj

Emocija, život

Prati, razara

Dobar dan, ovo je moja senka

Ono moje Ja je  ostalo iza

Da plače, da se grize

Snage nema da ti priđe

I pokloni osmeh

I pokloni srce

Koje, čini mi se prestaje da kuca

 

 

PESMA MRTVOM PESNIKU

 

O jednoj ženi pevao si ti

Stihove joj čitao, pesme pisao

Ravnodusan pogled od nje si dobio

Uzalud, sve je bilo uzalud

 

Vatra je buktala, ruka je drhtala

Stihovi su goreli, u pepeo se pretvorili

Koga smo to voleli, za koga smo život dali?

Moje reči a tvoje srce, tvoj bol a moj ponos

 

Iz šešira si izvukao ime, svoje ime a tuđu smrt

Ne, to nisi bio ti, prijatelji nisu bili tvoji

Drugaciji pogled imao si ti

Drugaciju smrt zeleo si, ali uzalud, zbog nje sve je bilo uzalud

 

Sreća, gde je ležala sreća, te noći, te noći

Jezero je gorelo dok si baladu pisao, te noći, te noći

Starci su pevali, pevali pesmu, o najlepšoj, o jedinoj

Samo tebe prijatelju mrtvi, samo tebe nije bilo u njoj

 

Domovina plače, sunce ne sija, posle tebe je nastala tišina

Iznad tebe sada je tišina, čak i jauk majke za tebe je tišina

Uzalud te budi, uzalud doziva

Negde si vatra a negde ništa

 

 

REKA

 

Polje sumnje oko tebe

Prostranstvo je laž

Iz oblaka curi reka

Ispred sebe nosi sve

 

Urlaš, moliš, stenješ, jecaš

Puštaš bradu gubiš čast

Realnost je sad daleko

Džaba lutaš po tom krugu

 

Svako jutro nova nada

Svaku noć isti san

Ti ga voliš, ti ga čuvaš

Živiš samo za njega

 

Mutne reke sve su crnje

Podari im svoju bol

Neka teče svojim tokom

Neka nade novi dom

 

 

ZAKLON

 

Napred, samo napred

Kroz dan, kroz noć

Menjamo se

U zaklon, u zaklon

Čekamo, sanjamo

Nove dane, novu decu

Plač, smeh, strah, glas

Učimo na greškama

Neko odlazi i ne vraća se

Odvedi me, i ne vraćaj me

Visoko, duboko, široko

Oko tebe i u meni

Pronadi me, pronađi se

U zaklonu, gde tišina spava

Sanjamo

Plač, smeh, strah

Čujemo glas

Kako odlazi

I ne vraća se

Odvedi me, i ne vraćaj me

Pokloni me

Pokloni sebi

Umesto cveta

Igraj igru

Voli me, ne voli me

Ne voli me, voli me

 

 

TAKO JE GOVORIO

 

Korak, ritam, tišina i zvuk

Glas je samo reč

Koja cenu nema

Tako je govorio

Strah, strast, ljubav

Ona plače, pod prozorom ruža

Snaga,ti si hrabar ali snažan nisi

Tako je govorio

Jedan glas iz sumnje

Stereotip, način življenja,

nacin gledanja

Pogrešnih stvari na pogrešnom mestu

Greška, ti si propao slučaj

Ne stidi se, tvoja prošlost te saleće

Predaj se

Tako je govorio

Ljubavnik u paukovoj mreži

Njeni ubodi direktno u srce

Ošišaj se, izgledaceš lepše

Svetu

Kom svetu?

Zar on postoji, zar postojim ja?

Ja sam mislio da smo samo senka

Budalaština neka

Tako je govorio

Trezveni pijanac

Ljubavi sit

Ne želi da se seća

Ali i ne zaboravlja

Dan, mrak, sunce, nedostaje mesec

Ah, šta nam sve nedostaje

Nebitna stvar

Tako je govorio

Ispod prozora mladić

Dragoj svojoj

Najvećoj kurvi koji svet poznaje

Ali, bio joj je drag

Jedan cvet znači ljubav

Mislio je mladić mrtvi

Tako je govorio

Jedan princ oca kralja

Iza sedam gora gde nema mora

Ni smrti ni pepela

O svim svojim nevoljama

Već hiljadama godina

Tako je govorio

I ovaj svet ispod prozora

Tako će govoriti za vek vekova

Dok ih niko razumeti neće

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com