Teodora Budimir

Teodora Budimir rođena je 1990. godine u Beogradu.  Studira dramaturgiju na FDU. Objavljena joj je zbirka pesama ,,Dotrajavanje’’ kao prva nagrada na Limskim večerima poezije. Otad je dekadentna sa pokrićem. Nije što voli nego ne zna drugačije...

 

DA JE FRIDA IMALA BRKOVE

 

da je Frida imala Dalijeve brkove

kao tog jutra u tvojoj sobi

kad sam se probudila lepša i bogatija

za jedan san

da je neko uspeo da me nauči da budem strpljiva

i mirna

da li bih bila ovde sa tobom sada

ili s njim čitala novine uz jutarnju kafu

da je neko

samo uspeo

da me nauči da budem dobra

ja nikada ne bih bila ovde sada

a ti koji misliš da možeš

da mi ljubiš jagodice

samo zato što su moje

kako se samo varaš!

Jagodice

to se ne ljubi, to se ne dira prstima

to se sakriva

od tuđih pogleda

i misliš li da si mi samo bio lep onda kada si

recitovao o svojoj dragoj Bezimenoj bilo kojoj

misliš li

kako sam se

strašno

dosađivala?

E pa nisam!

Slušala sam upijala sam svaku reč i rekla

JA NIKADA

NIKADA

NEĆU BITI TVOJA DRAGA

jer to je možda mogla svaka druga

a ja, ja ću biti

tvoja Frida

sa Dalijevim brkovima

ona tvoja o kojoj si mislio

kako je samo nedoljivo ružna a nisi znao da se čuvaš

i mislio si ljubav je to

kad se vodi ljubav

a meni je bilo tako svejedno

tako, tako svejedno

ćutala sam, nasmešeno ćutala

i živela sam svoj život na terasi

razmišljajući

kako izgledam dok spavam,

u tvojim očima?

Kakva glupost

što čovek nikada neće videti sebe

kad je najranjiviji

i najlepši

kad mu se odmotavaju sva ta klupka u glavi

i kad se procede sve te špagate koje cure noću iz ušiju i beže

ko zna  gde

i ko zna kome

a ujutru se osećaš lakši

za hiljadu krovova koji su se juče urušili u tebe

slikaj me molim te dok spavam

ako ikada ponovo budem spavala kraj tebe

slikaj me zatvorenih očiju

i nacrtaj mi

Dalijeve brkove

 

ĆUTANJE RAĐA DEMONE

 

preslikava se tvoja obrva na moju
obrisi lica ocrtavaju se po tavanici
razgoreli na zidovima
kao pobesneli psi
jer ćutanje rađa demone

prišunjava se tvoja kosa do mene
umota mi se oko ruke
a ja ne smem ništa da kažem
zarobljena
krijem se od mraka tvojih usana
kad ćutanje rađa demone

prelazi jedno moje oko preko tvog čela
i zauvek ostavlja trag
ti zaprepašćen brišeš krv rukavom
i misliš
dobro je da žmurim na drugo
u ovom ćutanju koje rađa demone

ulazi jedno moje pitanje u tebe
okačeno unutra visi
grebe ti nepce grebe grlo
a ti se zagrcnut gušiš
uplašen previše da bi prekinuo
to ćutanje koje rađa demone

 

TEŠKOM SE MUKOM RAĐAJU SAPUTNICI

 

Teškom se mukom rađaju saputnici

Prostranstva bude nešto čudno u ljudima

Nikad ne znaš na koju će stranu

Najbolje je možda pratiti vetar

Od sve te sile što postoji u čoveku

Moj se vetar i tvoj vetar

Odmetnuli u stihiju

Za sobom vuku plamene pse

Bacaju se goli na stene

Rasipaju u biserne kapljice.

Pa se smiri sve.

Utihne.

Saputniče! dozivam a nema te.

 

Pesnik je demon koga svi slave

 

Progovorio je đavo u meni
Znam ga prljavštinu malu
Dođe mi po mraku
Uhvati me za kosu vuče me grebe
A ja odmah počnem da ujedam
I sebe
I tebe
Oprosti nisam kriva
Sto je on više moj nego ti nego bilo ko
Mogu da mu opsujem mater da ga proklinjem
Ništa to ne vredi
Tera me
Govori mi
što nisam želela da saznam
Nikada
Najčešće laže
Molim te ne veruj
Poezija je jedna velika laž
Da nije
Verovatno bi nekome pomogla
Ali uspela je samo da ubije ne i da oživi
Zato ne veruj
Ne veruj poganštini maloj
Hoće da poruši sve lepo
Hoće da me natera da samoj sebi ruke pojedem
Cela da se pojedem
Kaže mi
Ti si budala ti si u zabludi gde ti živiš
U svetu iluzija
Ja ga opet oteram
Skupim jedva snage da ga lupim preko usta
Viknem mu: ućuti!
I nema ga
Da vidiš
Čitav jedan dan
Drugi, treći
Al tad se već vrati
Kučka
I još me ubedi da mi je nedostajao
Jos me ubedi da smo u ljubavi
Nas dvoje
Zao ali kako se smeje
Da ga čuješ
Razumeo bi me
Ljubio bi me kao da sam pod temperaturom
Kao da gorim već u vatrama pakla koje čekaju negde da ih potpale za mene
Malodušnu
Da ga čuješ samo
Shvatio bi
Nemoguće je odupreti se
Nečasnom zavođenju i tim
Prstima njegovim lopovskim
Kojim mi krade svaku divnu mladu misao
I proždire je na moje oči
Pa se obliže
Ma da mogu da ti ga pozajmim na jedan dan
Žalio bi me
Možda bi mi pomogao da ga bacim
U more u reku u bunar
Uh
Da ga zakopam u kovčegu sa sedam katanaca
Izmigoljio bi se
Takav je to mali đavo

Znam
Ti misliš da pričam o sebi

 

SLUČAJ JEDNE RADNE ŽENE

 

Ustajem u pola 7
Zvoni, zvoni
u glavi

Lorazepam, Ativan ®

to je samo budilnik

Tuširanje, umivanje, puder, maskara
Lagan doručak,
Kafa
I samo jedna cigareta
Slims

Komplet-šešir-rukavice-osmeh
Izlazim u pola 8
Štiklicama lup, lup
Odzvanja u mojoj glavi
Pokušavam nečeg da se setim
Ali sve sam već zaboravila

Ulica prva, druga, tramvaj
Četiri stanice sedmicom
Zvoni, zvoni u glavi
Ili su to samo šine
Dok su šine sve je u redu

Radna sam žena
Nosim radno odelo
Sedam za mašinu
Papučicu pritiskam nogom,
tup, tup
A igla radi cap, cap
Celo jutro
Bruji mi u glavi

Ništa, ništa
To je samo igla

Moja prijateljica sedi pored mene
Kad bude 12 otići ćemo na pauzu
Pojesti kiflu,
Popušiti cigaretu

Slims

Ispričala mi je kako je juče izašla sa nekim muškarcem
Zavukao joj je ruku ispod suknje
I njoj je to prijalo

I ja sam nekad imala muškarca
Koji je stavljao ruke pod suknju
Ali, ne samo meni...
Zvr, zvr
Zvoni, zvoni

Klonazepam, Rivotril ®

Kraj pauze.

Zaboravila sam šta sam htela da kažem.
To zvonce zvoni
To cipele lupaju
Igla ide gore-dole
Sve je u redu.

Završavam u 5
Onda odem prošetam
Kupim sladoled na uglu
Novine
Pročitam sedeći na klupi
Tu ih i ostavim
Možda se neko pokrije njima

U parku viču deca
Smeju se tako zvonko
Da mi se uvek uspuže neka zmija uz kičmu
I moram da okrenem glavu na drugu stranu

Smeju, smeju,
plaču

Deca...

Alprazolam, Xanax ®

Zaboravila sam,
Nije ni bitno.

Ima dobrih filmova u bioskopima
Volim da pogledam uveče neki
Da zamišljam sebe u njemu
Sve te tragične lepotice
I hrabri momci
Sve te čudesne stvari

Nekad, bilo ih je...
Ah, nije važno.

Završio se film
Francuski film
Pun francuskih poljubaca
Tužna sam jer je kraj
Ali i dalje osećam kako su mi vlažna usta, topao jezik

Sa tom mišlju poći ću na spavanje

Triazolam, Halcion ®

I sanjaću,
Sanjaću...

Ali neću se sećati ujutru.

 

UBIJ SVOJE VREME ŠTO BOLJE

za Nelu.

pa da
drugo ti i ne preostaje
budi hrabar da postaneš besmrtan
i piši, piši, piši, da nikad ne budeš sam
voli život svoj takvog kakav jeste
iako su govnarije u njemu česte -
rek'o je i borhes i kipling i neki drugi
a opet bodler, bukovski i neki mnogi
kažu uživaj u piću uživaj u drogi
svet je ionako sluđen dosta
svakog dana neko skoči s mosta
a da ne pričamo o gladnoj deci
ili onoj što pojedu ih meci
dok u gradu žurka za žurkom sledi
na dobrom koksu nema pomisli o bedi
bolje se živi kad isključiš neke stvari
ne trebaju meni realnosti šamari
pre bih da se prepustim nekoj dobroj knjizi

ili kari

 

PISMA ELEKTRI

Zapamti, Elektra:

Iako ti priliči crnina,

ti si rođena za velika dela,

ti nisi ćerka već sin,

i osvrni se oko sebe ponekad,

da vidiš koliko je ulica zapravo široka

jer postoji i iza i ispred i levo i desno

i sve ono između,

i kuda god da kreneš - sve čeka na tebe.

***

Zapamti, Elektra:

svaki put kada voliš - voliš po prvi i jedini put,

ali idi kada dođe vreme da odeš,

i nikad se ne osvrći za sobom.

Uvek sačuvaj ruke iz kojih si istrgnuta,

zakopčaj ih pod košulju

trebaće ti, u hladnim danima,

da te opet ugreju.

 

 

CVETANJE VODE

 

budi mi mesec dragi,

čuvaj me da ne poplavim

jer strašan je taj huk vode

u mojoj glavi

 

kad me dugo ostavljaš samu

prete mi vodopadi

što umesto da ruše sve pred sobom

uruše se u mene u bezdane moje

...

ne smem ni da pogledam dole

 

ne daj mi dragi da se pretvorim u vir

kad mogla bih i izvor da ti budem

 

okreni me povremeno naopačke

da se dobro isplačem i osušim

skupi svu moju vodu u dlanove

nek ti procvetaju najlepši lokvanji

 

ne daj duši da poplavi

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com