Bojan Marjanović

Rođen sam u Užicu, gde sam završio Gimnaziju u kojoj imam privilegiju da već pet godina pratim književne susrete Na pola puta. Sad studiram novinarstvo na FPN-u u Beogradu. Objavljivao sam uglavnom na internetu, gde je svakako najznačajnije objavljivanje na E-novinama, ali i na  nekim drugim stranicama (knjizevnost.org, prozaonline, kisobranblog,) zatim u zborniku Rukopisi 32 u izdanju Doma omladine u Pančevu, zborniku Književnog kluba Rujno iz Užica, kao i u časopisu The Split Mind iz Splita i Avangrad iz Sombora, kao i u online časopisima Nezavisni prostor i Sveske. Dobio treću nagradu na 49. Festivalu kulture mladih Srbije u Knjaževcu za pesmu Q&A i prvu nagradu na festivalu West Herzegowina Fest za kratku priču Deconstructing Božidar. Uređivao sam godinu dana radio-emisiju koja se zvala Centrifuga i emitovala se na užičkom radiju Luna. Takođe sam svirao u više bendova koji se bave rokenrolom i pankom na razne načine. Citao sam i na Pesničenju, pesničkim večerima u organizaciji beogradskog Rex-a. Ostalo, manje-više, nije bitno. :)

 

 

BREHTOV ZAVET

 

Dva rova,

daleko od neba,

daleko od mora.

Pucnjevi hitaju

poljem,

otkinute ruke

cvetaju,

krvave glave

na sve strane.

Samo smrt

i tek poneka psovka što cigara nema.

 

Bog te jebo,

ču se glas,

 

kako je, ko na filmu.

 

Samo što niko nije Rambo,

ču se i drugi,

 

svi smo vijetnamski statisti.

Pa, opet pucnjevi,

opet se rosa

okrvi u u travi,

smrde govna i

ulepljene gaće.

 

Barem rat meni tako izgleda,

pesniku iz čistog toaleta,

pesniku moćnog laptopa,

pesniku koji rat zamišlja

glavama producenata

holivudskih spektakla.

 

Onda, najednom,

poljem se prošetaše

goli momak i cura.

Neko uzviknu,

kolika mu je kura,

neko reče, jebote,

Adam i Eva,

neko se upita,

da li će biti ševa,

neko se seti

života u čistim gaćama.

Devojka i momak su dugo stajali i

gledali ih.

U rovovima,

probudiše se silovatelji,

probudiše se pesnici.

Neko pomisli kako bi on

lepše pored cure izgledao.

Neko pomisli kako bi on

lepše pored momka izgledao,

ali ti to ne rekoše,

ipak su bili okruženi

nervoznim puškama.

Momak i cura nestadoše,

a osta tišina.

Sve su dalje od rova,

na putu do neba,

na putu do mora.

 

Barem meni tako izgleda rešenje,

pesniku koji je bio dete za vreme rata,

jednog, drugog, trećeg,

pesniku koji bi trebalo da bude odrastao

u zemlji u kojoj je nasilje stvar kućnog vaspitanja,

pesniku koji bi da bude pesnik

u zemlji gde su knjige često sinonim za Hepo kocke,

pesniku koji je vaspitan

da sluša rokenrol i ne veruje TV dnevniku,

pesniku koji se zatvara u mali krug ljudi

sa kojima pije vino i priča o Džarmušu,

a zaboravlja da bi neko od njegovih komšija,

juče ili sutra,

snajperom ubio i devojku i momka.

 

Pesnik neće komšiji reći da je ubica,

rećiće mu dobar dan,

ući u svoj stan,

uključiti laptop,

popiti sok,

proveriti mail,

utonuti u san.

 

Pesnik voli da živi

bez modrice ispod oka.

Pesnik je pička.

 

Pesnik, ipak, ustaje iz kreveta,

otvara MS Word i piše ovo.

 

Pesnik ipak više voli da živi

bez modrice na savesti.

 

 

TAJNA JE U DOBROJ ISHRANI

 

Severina je jako lepa.

Božanski se osmehuje

dok tananim nožicama

hoda stejdžom.

Svaka od njenih sedamnaest

kreacija je izgledala fantastično,

a Brega je samo začinio

koncert svojom pojavom,

taj stari lisac.

Petnaest hiljada devojčica

je razmazalo svoju jeftinu šminku plačući

i jedva uspevši u naletu emocija

da izusti kroz usne da

muškarcu treba samo kurva.

Petnaest hiljada devojčica je

mahalo svojim salom

i sudaralo se debelim guzicama

uz zvuke Breginih trubača.

Koncert se završio,

a zamrznuta slika osmehnute Severine

je stajala na mom TV ekranu.

Ta savršena žena,

pokupila je sve najbolje,

od anđela i porno-zvezde,

udara mi čežnju

dok jedem sendvič sa šunkom

i ne izgledam baš najbolje.

 

Ispod mog prozora

kisne starac.

On večeras

izgleda kao govno.

 

Nemoguće je u kontenjeru

naći i sendvič sa šunkom,

a kamoli pržene pirane,

kavijar i francusko vino iz bekstejdža.

 

 

Q&A

Jebao bi me?

Oh, draga, kako zvuči grubo

to postavljeno pitanje.

Uskočio bih u tvoja dva jezera

ispod čela,

veslajući trepavicama,

a onda kada bih se domogao kopna,

peo bih se na tvoje jagodice

kao vođa ekspedicije koji će

usnama postaviti zastavu

na tvoja dva brda ispod očiju.

Posle bih proučavao geometrijske mogućnosti

preklapanja naših usana.

Ja se, inače, jako zanimam za takve stvari,

kao i za to koliko se naši jezici mogu dodirivati,

a da se taj čin ne pretvori u

jezično istraživanje krajnika.

Onda bih se bacio na vrat,

označavao bih svoju teritoriju usnama,

a posle toga bih se sa osmehom

setio kako su jagodice bile, zbilja,

mačiji kašalj prema planinama koje me očekuju.

Tu u pomoć usnama dozivam i prste kojima,

kao što reče pisac koga smo zajedno slušali,

uvrćem ti bradavice kao da tražim stanicu na radiju.

Onda bih morao da se spustim do pupka,

opšteg mesta devojačke lepote,

koji u tvom slučaju dokazuje

da opšta mesta mogu ponekad biti opravdana.

Morao bih i jedan poljubac podariti

onome što ljudi nazivaju

Venerin breg,

iako je on više dolina

u poređenju sa planinama tvojim

koje sam već osvojio.

Poljupcima bih napredovao niz tvoje noge,

dok naposletku ne dođem

do deset veselih patuljaka,

sa kojima se moram sa svakim ponaosob izljubiti,

jer takav je red.

Tek onda bi kolenom

dodirnula jednog mog

dugogodišnjeg prijatelja,

koji bi, svečano obučen,

krenuo na sastanak sa

tvojom prijateljicom,

koji smo im ugovorili

gledajući se čežnjivo onog leta,

sluteći da su nam prijatelji sličnog

senzibiliteta.

Vidiš, draga, odgovor na pitanje

koje si mi postavila,

mnogo je složeniji nego što si

možda očekivala,

ali ako si umorna,

ako nisi raspoložena da ti crtam algoritam

ovog komplikovanog psiho-fizičkog procesa,

onda, da, draga,

jebao bih te.

 

 

UČIONICE, FABRIKE MRŽNJE

 

Deci treba puštati filmove

u kojima svi kolju Srbe.

 

Treba im dati injekciju mržnje

dok drže olovke.

 

Stajaće mirno kad budu

držali puške.

 

Pucaće u koga god im mudre glave

kažu da treba da mrze.

 

Jebeš lepotu, domovina se brani mržnjom.

 

 

SUSRET

 

Imaju tako ti ljudi

koje znam ceo život

ili mi se bar čini da je to

ceo život

i za koje znam

da kliču da

Srebrenica neće proći,

da bi zaklali sve Hrvate,

za koje znam da im je

Pravni fakultet

sjebao ono malo mozga

što su imali,

pa sad, je li,

nisu nacionalisti,

samo barataju

istorijskim podacima.

 

Sretnemo se katkad na ulici.

Gde si, brate,

šta ima, komšija,

jesi dobro, matori,

kad ćemo na pivo,

oćemo na kafu,

kako ti je devojka,

pozdravi matore.

Na prvi pogled,

običan susret.

 

Moj bol u stomaku

znam samo ja.

Bolni osmeh da se ispričaš

sa nekim

po kome bih se najrađe israo,

samo da imam srca

ili muda.

 

Običan susret.

Osvedočenog fašiste i

prikrivene pičke.

 

 

KRIK

 

Bradati, hvala na naslovu.

 

Video sam najbolje umove svoje generacije,

kako rade sezonske poslove,

beru maline, rade na gradilištima,

kako pešače sat i po vremena posle izlaska

da bi spavali kod tetke u predgrađu,

jer nisu imali novca da plaćaju

stan u gradu,

video sam ih kako seku drva u šumi da bi zaradili za školarinu,

video sam ih kako ne govore sa ocem godinama,

video sam ih kako oca nikad nisu ni upoznali,

kako celu noć ostaju budni da bi slikali,

kako piju vinjak zato što je to najeftinije piće,

video sam ih kako se gađaju svojim kompleksima

zato što su u prvom razredu prvi put videli

šta je to benzinska pumpa,

video sam kako čekaju jutarnji prevoz

dok naduvana elita se vozi svojim kolima,

video sam ih kako pristojno žive,

video sam ih kako jedu krompir čorbu u menzi,

video sam ih kako peru sudove

mrežicom koja liči na bradu

Alan Ginzberga,

kako čiste sudoperu

zapušenu od ostataka povrća

koje liči na perle

indijanskog šamana,

video sam ljude koji

nikad nisu mogli

da vrište

Oče, želim da te ubijem,

Majko, želim da te karam,

jer uspomene na detinjstvo

i osećaj za estetiku im to nisu dali,

video sam sve te briljantne umove

kako se bore

da učine boljim svet u kome žive.

Video sam ih kako piju rakiju i puše džointe,

ali i kako ujutru odlaze na posao.

Video sam ih kako izgaraju,

video sam ih kako dobijaju batine,

video sam ih da vole,

video sam ih da žive.

 

Naravno, Ginzbergu bi se dopalo

da kažem da sam video ljude

na heroinu kako se vuku mračnim ulicama,

padajaći na asfalt umornog oka i detinjeg pogleda.

 

Da,

video sam i te idiote,

ali oni nisu najbolji umovi moje generacije.

 

 

AUTOBUS, UDŽBENIK IZ SOCIOLOGIJE

 

Autobus kreće

od Vukovog spomenika.

U njega tiho

ulazi jedna

sredovečna gospođa.

U ruci steže ceger,

u cegeru zelena salata,

novine, cigarete,

mleveno meso,

nova Gloria

i dva hleba.

 

Kupila je sve ono

što će joj pomoći

da današnje popodne

ne provede u razmišljanju

zašto joj ćerka izlazi sa

deset godina starijim tipom

koji prilično bezobrazno zuri u nju,

njenu majku,

kada ih sretne

na ulici.

 

Gloria i uređenje stana

Nataše Bekvalac

pomoćiće da danas

ne razmišlja o tome

zašto joj je sin uhapšen

zbog posedovanja marihuane.

 

Pomoćiće joj intervju

sa Ivanom Bosiljčićem

da ne misli zašto njen muž

sa više strasti gleda Čelsi

nego nju.

 

Krst joj se nalazi tek malo

iznad oznojenih sisa,

on će joj pomoći ne samo da zaboravi,

nego da poveruje da život čak i ima smisla.

 

Pored nje u busu

stoji jedan muškarac.

Epski model života

njemu omogućuje

zaborav sa lakšom kesom.

Gospođa mora da nosi

povrće, meso, cigarete, hleb, novine.

Muškarcu je dovoljna samo

 

flaša vinjaka. 



http://cms.novapoetika.webnode.com