Branka Selaković - Srbija

Рођена 4.2.1985. године у Ужицу.

Аутор је два романа: „Нарциси бојени црно“ (2006), „Капија“ (2009). Трећи роман је у припреми.

Пише песме, кратке приче, есеје, драме.

Објављује у књижевним часописима, антологијама кратких прича, песама, зборницима као што су: „Руј 1, 2, 3“, „Рујеве лати“, „Дозив жубора“, „Анђео име пламен“, „Родољубље Србије“, „Гарави сокак“, „Реч у простору“...

Објављује и на књижевним сајтовима који објављују поезију и прозу, као што су:www.prozaonline.comwww.ubalkanskezore.comwww.kisobranblog.comwww.barikada.com,www.trablmejker.comwww.poezin.netwww.poezija6forum.infowww.poeta.com,www.tvoracgrada.comwww.knjizevnost.org.

На основу њених кратких прича и делова романа настало је неколико кратких поетских филмова.

Превођена је на пољски, енглески и шпански језик.

Члан је Књижевног клуба „Рујно“, чији је и пословни секретар и креативни сарадник, Српског дома „Деспот Стефан Лазаревић“.

У периоду 2004-2010. године добила је награде, захвалнице и похвале на конкурсима који су се одржавали на нивоу Града Ужица, Републике Србије, али и шире.

2001. године са још двоје људи покреће часопис „Здравац“, где је била један од уредника, као и новинар. Тада је имала прилику да упозна неке од значајних људи из света књижевности, глуме, режије. Неки од њених интервјуа су били са: Сергејем Трифуновићем, Слободаном Бештићем, Добрицом Ћосићем, Добринком Ћоровић, Валентином Златановић Марковић, Владетом Јеротићем...

На основу кратких прича и делова из прва два романа снима се неколико кратких филмова који су у плану да се прикажу почетком 2011. године.

Учествује и организује велики број књижевних вечери, предства, перформанса, фестивала поезије и прозе. Учествује у хуманитарним књижевним вечерима  у организацији Савеза слепих и Удружења за церебралну парализу. Сама организује неколико хуманитарних књижевних вечери за помоћ најугроженијој деци.   

 

 

Ноћ растанка

 

Сећаш ли се отровних делова иглица наше љубави које смо бацали у бескрај загљаја искричавих?

Заврши се и то чудо! А ја без отрова твога умирем, монотонија забрињава дланове у грчеве скупљене као нерв на слепоочници.

Хоћу жуч да заболи и покида да знам да сам жива после тебе. Да осећам.

Нека боли!

Викни да знам имам ли те, удари у зид,

плачи кукавице који си спреман да заборавиш крв на уснама пољубаца

и јад,

срећу,

усплахиреност,

бол.

Кукавице што подмећеш илузије у срцашца девичанска и газиш их?

А ја са тобом ни слатко нисам требала, ни мед, ни јабуке,

јер заборавиш испљувке прошлости и желиш да га не пушташ, да трајете.

А заборавила сам себе.

Врати ми мој свет љубави чисте!

Дао си ми реч да бићеш ми снага када паднем.

Зло је веровати некоме ко није песник и не зна шта је љубав!

 

Мој грех је љубав, јер те сањам.

Ниси ти више мој јер немаш бомбона у џеповима, само муљ.

Шеширџија из парка ми се смеје и показује дрво где си водио љубав.

Где сам била ја гусенице?

Наша клупа јеца због беле хаљине и лаког јесењег загрљаја,

смеха када ти трчим у сусрет

и стидљиво ти пустим руку када угледам шетаче.

Због пољубаца, алигатора,

лопте кроз кош,

до додира на води, таласима ситним упљускани...

Моја клупа јеца,

моје лето пати,

јесен се успавала дрхтава,

а зима на вратима чека нови удар беса у мишићима.

Украо си ми годину,

казаљке намештене у време мог рођења померио,

купио батерију за стари сат.

Како ми није постао бистар ум да схватим да тако почиње крај?

 

Сваки дан са тобом знам напамет.

Уџбеник пишем за нове генерације.

Пишем - бришем меморије. Нови век сећања.

Хибридни сатови куцају у алвеолома и не могу дах задржати у кошари ребара,

пуцају отрови коштане сржи.

Само ноћ да прође!

Да сам у песму увијена од суза би мастило са рубова хаљине обојило пут од  врата ка грудима и не би се видела она линија реза када ми ишчупа срце.

Хируршки да не виде комшије.

Троглави пас, лозинка твог ега, вреће бува, га једе.

Више намам срца, нека цео град зна.

И шта ће момци сад? Лепо си то смислио!

 

Једва си клештима извадио речи из гласница, да те ВОЛИМ.

И нисам се могла зауставити, покварена плоча, грамофонџијина удавача.

Нека те угуше речи које си толико чекао.

Гадна навика љубави да вичем ЉУБАВ!

Силно сам се везала за тебе, иако једеш срнетину у ловачком лонцу.

Молила сам те да престанеш, јер сам срна.

Иако са мањком фонда опсервационих,

илузионистичких,

научних,

песничких,

рефлектујућих плаво-крвних технологија,

потпуно непојмљив сфери мог интелекта,

смејах се само твојим кованицама.

Смех очију, усана - лепа тачка два погледа.

Безразложан смех - гадна навика љубави.

Недам да ме свариш! Терам на мучнину.

Повраћај све дане, срну, осећаје које ми одузе,

лизалице, шницле, питу, колаче, загрљаје, додире.

Повраћај време!

Нећеш се извући тако лако!

Добродошао!

Добродошли у хаварију!

Вриштим док делим труле колаче наше љубави и моје тело на визит картама,

да ми неко пошаље одговор има ли ковача моје среће?

Ко жели да се овако роди, као магнет за невоље?

 

Гњила осећања износиш на моје палубе.

Смрде.

Почисти!

Уради!

Реци шта хоћеш?

Одлази!

Иза угла чека ме нова невоља.

Немам времена за тебе више.

 

Доста више!

Овај пут хоћу освету!                                                                        

Дан за кајање

 

Опет је успела љубав да ме разочара.

Лоше дете у углу кивних родитеља

ти и ја

дисали заједно.

Угао гуши, мрви.

Кажњава.

Плашим се ловачких рогова са зидова.

Недостаје ми мој сан и кревет.

Када те постеља изда остаје несаница да влада.

Зомбији у погледу на парк и први снег на крагнама.

Хтела сам да овај први снег први пут гледамо заједно.

Сада шта год да измислим да нас оправдам бесмислено је,

као хаварија авионских колутова за доручак,

нема хранљиви ефекат

за желудац, ни чула.

Ипак си ти крив.

Превара се не опрашта, ни мисао о њој.

Шта је горе у избору овом?

Чему онда правдање тебе у мислима

и тражење кривице у мојим корацима?

Ја певам и даље теби,

све речи тихе, гласне, сузне...

Не дам да те кују у окове тамне,

само ја имам право да те чувам, кунем и дајем.

Само ја могу да замислим бол.

Драги мој!

Има још наде да желиш ме још,

срце кад стане, ниси ти лош.

Да орден ти дам што спасе ме ишчекивања

и рече као гром да је крај?

Да орден ти дам што истином зароби дан?

Звер твога имена за петама режи

А ја би се у босиљак претворила смирајем да убедим све

да је међу нама мирно море.

Још једном да у лаж поверујем.

 

 

Дивљи на рубу усана

 

Како сам волела да ти упадам у стан, постељу,

трчим дрвеним степеницама на спрат.

Чекаш на врху уздаха, осмехнут на моја колена,

гњавим те пољубцима!

Као луда смејала се образима,

ивицама усана гризла папирне уздахе

уплетене у моја певушења хитова.

Господари кратких верзија

поздрављања и виђања

све у минут

спремни експлозијом да се сакријемо

да нас не виде странци

и утонемо у јастуке цели дан.

Љубавници у фосилу светлости свитања сачувани!

 

Дивља деца у ватри настала,

ватром изгорела стан, кућу, кревет.

Дивља деца једу плодове као сирене што једу морнаре,

са страшћу, радошћу,

магијом, музиком,

чаробним прахом,

потребом,

завођењем,

злобом,

похлепом.

Дивља деца се несебично воле.

Да ли неко од нас двоје не мисли тако?

 

Чувари памћења

наша постеља и јастучница,

зној на бедрима

и танка линија леђа и кукова,

клупа крај старог алигатора,

пингвински пољубац,

љуљашка

и мрак стазе на почетку брда,

пукнута чарапа,

лака игрица,

миг за корак у загрљај.

 

Трајање нашег погледа, моја црквица у зелени,

прозор за вечност да постанемо.

Када би само хтео.

                                                                                                        

 

Не плачи за моје илузије

 

Оставила бих за собом облаке

што плутају речима дарованим осмеху

на твом рамену,

и мој дах,

створен дан,

 благ као реч вољеног у ваздуху

у том облаку

по којим бих да пишем.

 

Свет је препун страха због кајања

зато

не плачи када нема свитања

за наше дланове, твоје кораке, моје осмехе...

 

Свет је препун болова

 када нема отрова усана румених, ватрених,

цветова ношених у реверима,

крај погледа док ти прилазим, да кажем вечно ћемо трајати.

Не плачи...

Свет је велики пенушави балон из играчке детета коју смо изгубили јурећи велике снове измишљених бића.

Свет је лаж што смо умели пожелети другима,

 јер смо себични у даривању онога што сами требамо.

Не плачи...

Јутра су свежа када талас удари о стену камену коју сам подигла, штитила се, а илузија ме савладала у бајци прозорских возова.

Не плачи...

Талас ће порушити камен ко твоја пут тмину.

И онај воз који те осликава стаће,

заувек склупчан у зеницу моју

И опет ће облак извезти сан над нама

и мој дах

покриће страх

 који осећам када требам рећи...

волим...

Не плачи...

Знаш да волим слике у фрагментима светлосне брзине,

лица одлазећих

 и оних који чекају.

Волим птицу што ти у слух улеће када зацвркућем поруку

и со после таласа,

 на бедрима...

   Не плачи...                                                          

  

Јер скупићу дах као ордење,

сваки уздах као знамење,

за музеје љубавне,

за нас прављене.

Не плачи...

 Никада не плачи...

За моје илузије,

за мене су кројене,

теби дароване.

Јер илузијом

 могу рећи истину праву

колико те требам,

колико волим...

Не плачи...

 

 

Остајемо у прошлости

 

На та твоја тела о којима говориш ја ћу ставити кап крви

а ту крв ћу испити са неких туђих усана

неког ђавола који тамо чека

и синоћ ми је рекао

да не може волети мене, ја сам имагинација прошлости

да не може волети њу, она је фатаморгана будућности

може волети само садашњост.

Али садашњост је мртва!

Викнем ја!

А он ми каже да је садашњост на небу.

А шта је на небу? Смрт!

А шта је на небу? Живот!

А шта ћу када ти си живот мој?

Колико уздаха морам просути само да бих чула те твоје кораке

који газе по прашини која је отров?

Отров из твог спрженог погледа за моја гола рамена и ону крв

крв која је остала на твом телу.

И опет причаш о телима која ће прекрити рузмарин

док ће две сузе бити довољне да потопе птице у лету

јер тај последњи откуцај срца покренуће реке.

 

А ја упорно браним моју прошлост, твоју садашњост!

Браним себе од изелица времена

за туђе дане заштитница!

 

И рекла сам свим оним скитницама што су ме чекале ноћима пред прагом

пред твојим уздахом

и сломљеним осмехом ње, садашњости коју тражиш

која је плакала када сам ја пала

и ње која је плакала када сам ја устала,

а ја сам устајала сваки пут када си ти лагао

којој си долазио

и којој си одлазио!

И ја сам тај рузмарин, та смрт коју чекаш!

Зар јасно ти није да умиреш годинама за нашом прошлошћу

мојом будућношћу

твојом садашњошћу?

Умрећеш једног дана са мојим именом на уснама

и капи крви коју сам ставила на твоје тело

узету од тамо неког ђавола у теби који је рекао да нисам његова

да сам имагинација прошлости.

И жалићеш јер небо ће ти рећи

да сам живот

извор који тражиш.

Тај живот сада је само мој.

Мој живот нећеш живети ти.

Остајем у прошлости твоја

садашњости своја

а будућност

будућност нека остане фантазија уздаха свемира.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com