Daliborka Kiš Juzbaša

Daliborka Kiš-Juzabaša rođena je u Belom Manastiru, u R. Hrvatskoj, 21.03. 1973. godine. Od 1996. godine živi u Banjaluci, R.S, Bosna i Hercegovina.

Do sada je objavila: roman „Mrtvom žena“, triler (“Oslobođenje”, Banja Luka,2003), „Čuvaj guzu i ne misli na smrt“ autobiografski roman (“Manifesto”, Bijelo Polje, 2006.) i „Lični stav“, knjigu pesama (KZ”Vaso Pelagić”,Banja Luka,2004.).

Iz protesta je 2010. godine javno odbila primiti novčanu nagradu Ministarstva za prosvetu i kulturu Republike Srpske za rukopis “Azilant u crvenim papučama”, zbog diskriminirajućeg Zakona o sticanju statusa samostalnih umetnika.

Redovno piše kolumnu “Banjalučki protest”, koju je posle zatvaranja informativnog gradskog dvonedeljnika “Gradski list”, preselila na blog “Banjalučki protest”.

Živi u Banjaluci.

 


 

U ZEMLJI GDE ŽIVE VUKOVI

 

Malo je ljubavi

 

U zemlji

 

Gde žive vukovi

 

Istupljeni očnjaci

 

Insekti u letu

 

Potopljeni tragovi

 

Ponori

 

Nepoznati putevi

 

Tamo gde žive vukovi

 

Sneg veje

 

Osinjak zaklanja pogled

 

A noć beskrajna

 

Beskrajna ...

 

Reči seku oblake

 

Osmesi glave

 

Ti mene

 

Dok telom izvijam luk

 

Da sagradim most

 

Zubima

 

Tabanima

 

Spojim obale

 

Gromovi lome

 

Jauču smreke

 

 

Vučijom planinom

 

Odzvanja krik

 

AZILANT

Azilant sam
U kazamatu tražim utočište
Jer...

Često zaboravljam imena
I ne znam koji je dan 
Ni godina

Vreme raspoznajem 
Po cvetnim mirisima 
I žutim žvakama

Pamtim nevažne sitnice
Valentinovo
Nogu preko noge
Čokoladne Ferrero kuglice

Od života pravim tajnu
Ne uživam u prevelikoj sreći
Prebrajam usputne stepenice

Bežim od ljudi 
U tamnim kravatama
I belim autima

Ljubitelj sam vina
Zato ga i ne pijem
Uporno se od zubara krijem

Ponekad sam uplašeno derište
Izbegavam snove
Svet mi liči na gubilište

Kad sam sama
Misli mi se uzburkaju
Glasno vrište

Mole za utočište

 

 

VEČNOST TI NUDIM

 

Poželim reći

 

Da klečaću

 

Usnama loviti jauke

 

Da uskoro će svanuti

 

Novi dan

 

I da ću prstima bol

 

S tvog lica brisati

 

Srcem srce

 

Grejati

 

Poželim reći

 

Da stapa se titraj

 

Tvog daha

 

Sa mojim uzdasima

 

I da večnost ti nudim

 

Sadeći cveće

 

Pred tvojim vratima

 

Rekla bih ti

 

Da nisam ćutala

 

 

VRISAK VRISAK

 

Meso mi se s mesa otkida

 

Tražim svoje greške

 

Prebiram

 

Iskopavam

 

Silujem sećanja

 

Tonem bez glasa

 

Bez jauka

 

Izmišljam večnost

 

Druge svetove

 

Neko bolje mesto

 

Ružičaste pašnjake

 

Diverzija misli

 

Da mi je samo zgnječiti tog crva

 

Što mi srcem burgija

 

Beskrvne rane otvara

 

Da mi je nestati

 

Pre što mi skeleta nestane

 

Da mi je...Vrisnuti

 

Pre nego što izmislim

 

  Tebe i Boga

 

I naivno se obradujem

 

Da će sveta nestati

 

U jednoj crnoj rupi

 

I da se neće

 

Ni primetiti

 

Komad mesa

 

S moga mesa

 

Što ostao je pored puta

 

 

MAJKA SPAVA

 

Nije meni do tvog leleka stalo

 

Još osetim miris truleži

 

Srca svoga

 

Kako sam?

 

Dobro dobro

 

Gola kost više crva nema

 

Ponekad me mulj i voda

 

Prekriju

 

Kad naiđu teške kiše

 

I nikuda ne žurim

 

Večnost me zasenila

 

Propadanje lako

 

Bestežinsko

 

Do praha u tmini skrivenog

 

 

INSEKT UMIRE

 

Nisam dobro

 

Nikako

 

Nikako nisam dobro

 

Sedim na klupi

 

Posmatram kukca

 

U suvoj fontani

 

Zamišljam zalazak

 

Svitanje

 

Snove

 

     ( Blede li blede)

 

Reči...

 

      ( Nemoj ih izgovoriti

 

        Neka vise u vazduhu

 

        Proklete giljotine)

 

Prebrajam kukčeve noge

 

Dane deljive sa brojem tri

 

Sitniš u džepu

 

Tvoje rođendane...

 

A ti od svojih

 

Oduzimaš moje

 

Ostatkom me šamaraš

 

U dokolici

 

I kažeš

 

„Dobro sam

 

Približno dobro...“

 

Kada lažeš

 

Gledaš u stranu

 

I znam da nisi dobro

 

Nikako

 ko nisi dobro

 

A glupi se kukac

 

Udavio

 

U zalutaloj kapi vode



http://cms.novapoetika.webnode.com