Duško Domanović

 Rođen u Kraljevu 1979, apsolvirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005). 

Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, Povelja, Avangrad, na portalima Književnost.org, prozaonline, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...). 
U pripremi zbirka kratkih priča Minut do sutra, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine. 
Trenutno živi u Kraljevu, radi kao slobodan novinar.

e-mail: duskodomanovic@gmail.com

Etida

Ili kičma il’ guzica
Nešto se podmetnuti mora
Od glave odavno ’leba nema
To već znaju i vrapci na grani
A i da ne znaju – boli ih kurac
Oni se ne bave genetičkim inženjeringom
Ukrštanjem ideja
I preimenovanjem stvari
I sasvim im je dovoljno
Da zobaju svoje mrve
Svoje crve
Il’ šta već
I da povremeno zaskoče
Svoju vrabicu
Il’ tuđu
I za to im se jebe
Ko što im se jebe uglavnom za sve
I za mene naravno
I za to što već šestu noć zaredom
Glođem nožne prste
Jer nemam za pivo
Dok gledam filmove o američkim pesnicima
Koji po ceo dan jebu i piju viski
I kojima se
Kao i vrapcima
Jebe za sve ostalo
I za sve ostale
Za milione onih
Koji bi noćas da vrište
Sklupčani u smotuljke straha
Iza prozora koji ne dihtuju
Ali se boje da ne probude komšiluk
Pa onda razrogačenih očiju
U tišini gutaju
Sve svoje buduće užase
Sve tuđe buduće užase
Nadajući se da će jednom
Na sve to oguglati
Ali se to ne dešava
Jer oni jednostavno nisu
Američki pesnici
Koji tuguju uz viski
U pauzi između dva snošaja
Dok im se kita ne digne
I dok opet ne zaborave
Na one koji će ustati
Ujutro u šest
Da nahrane mir u svetu
Svojim prljavim rukama
I da se vrate pred mrak
Da vole svoje znojave lepotice
Na jeziku Holivuda
Koji je Gilgameša proglasio za idiota
Svakako
Ja nisam genije
Niti se time zanosim
Pametan sam tek toliko
Da znam da nisam prepametan
I ima mnogo stvari koje ne razumem
Ne razumem zašto reke uopšte teku
Ako su već toliko vodoravne
Ne razumem boje na zastavama
Ne razumem ćoškove na logičkom kvadratu
I ne umem da zamislim
Kvadratni koren iz minus jedan
Ne razumem pse koji se vraćaju kući
Ni ljude koji piju malo pivo
I ne razumem još mnogo toga
Sebe ponajmanje
A od onoga što razumem
Ne mogu ni poparu skuvati
Tek pregršt presnih pitanja
Na koja ne umem da odgovorim
I opet sve u krug
A nisam neki namćor
Ni baš toliko blesav
Da povremeno ne poželim
Sve to što ne razumem
Da katkad recimo izađem
Na naslovnoj strani
Da vozim bicikl s kočnicama
Da imam kuću s dvorištem
I dvorište sa kerom
I kera sa sjajnom dlakom
I neko klempavo derle
Da mu pričam kako je sve sranje
Dok mu se toliko ne smučim
Da pobegne od mene
I da razume sve ono
Što ja nikada nisam
Da usput recimo sanjam
Nešto sasvim malecno
Farmu šumskih kornjača
Ili plantažu hrizantema
Ili buđenje uz šuštanje mora
Kraj kakve žene koja drži do sebe
Katkad se bavim pitanjima
I to ode predaleko
A vozovi mi pod prozorom prolaze
Pravi vozovi
Pod pravim prozorom
Kao u kakvoj jeftinoj pesmi
Ja želim da pišem pesme
Ali ne i da ih živim
I u tome je sav nesporazum
Pesme o prevarenoj deci
Što se sa iglom u ruci
Kotrljaju po železničkim stanicama
I umiru u tridesetoj
Uz šaku lepljivih suza
No sve to nema smisla
Na mojim belim zidovima
Umesto iscrtanih mapa
Stare rupe od rajsnadli
Jedu zalutale komarce
U susednoj sobi
Uspavljuje se majka
Sa proširenim venama
I istopljenom kičmom
Dok otac gleda Trenutak istine
Žaleći što nikada nije prevario ženu
Ja sam tu tek
Da mi ne bude jasno
I s tim sam se nekako pomirio
Mada me povremeno izudara
Kakav bahati vozač
Il’ borci za ljudska prava
Il’ nezavisni novinari
Il’ američki pesnici
Lovci na jelene
Uzgajivači činčila
Ćelavi PR-ovi
Koji jebu u čarapama
Ljudi koji su me zaboravili
Žene koje me nisu zapamtile
Deca koja jedu lepak umesto sladoleda
TV koji dodeljuje Nobelovu nagradu
Nekom ko nema pojma da ja postojim
Feministkinje koje ni pičku ne bi počešale
Zbog moje prve komšinice
Koju je muž upravo odvalio od batina
A koja ne govori četiri jezika
I koja posve izdresirano kroz smeh kaže
„Sigurna kuća?
Nek drže jezik za zubima!“
A onda pokušava da zaspi
Uz hrkanje svog majmuna
Dok joj pod prozorom ne zacvrkuću
Prvi bezbrižni vrapci
Koji uglavnom znaju sve
A i da ne znaju – boli ih kurac
Oni se ne bave stvarima
Od kojih boli glava


Fusnota

Nije to tako jednostavno
Kako se može učiniti
Jednostavne se stvari
Jednostavnima događaju
A ja sam previše zamršen
Da bih se pojednostavio
I previše poseban
Da bih o sebi mogao govoriti uopšteno
Ti verovatno misliš
Da sam suviše mali
Za sve te velike reči
Za zvezde i za nebesa
Za okeane prašine
Što mi se nozdrvama valjaju
A eto
Ja ipak pričam
Ako ni o čemu drugom
Ono bar o tišini
I rekoh nije to tako jednostavno
Ko što ti može izgledati
To što me nešto vodi
A ne znam šta me vodi
Niti kuda me vodi
Znaš
Ja mogu danima i večnostima
Brbljati o dugama i vulkanima
I o jalovoj slobodi
Koju su nam za zenice prišili
Da nam zaklanja Sunce
Mogu tupiti o travama
Mogu guditi o vetrovima
O Amsterdamu i o Parizu
I o svim drugim svetovima
Koji jednako ne postoje
I isto mogu ćutati
O svemu što me ne čuje
O peračima prozora
O beračima duvana
O keš kreditima
O fabrikama oružja
O kovačnicama metalnog novca
O livnicama metalnih kovčega
O
O
O
O svačemu
O ničemu
Nekad sam uistinu znao
Reč da te njome rodim
I znao ćutanje
Da te u ništa pretvorim
Danas sam tek siromašno sveden
Na ovih nekoliko čvorova
U koje sam se vezao
Pripitomljen
Čist
Sterilisan
Tih kao fabrika u pauzi za doručak
Vrištanje u snu se ne računa
Uostalom
Sve ono što se ne čuje broji se u tišinu
Ili se nigde ne broji
Istina
Katkad još sanjam
Sanjam Bajrona i Grke
Sanjam zore na pučini
I kamene staze koje nekuda vode
I sanjam zapuštena groblja
Zarasla u maslačak
Vetar je moj putokaz
Patuljci neustrašiva družina
Imamo duge brade
U pletenicama za pojas zadenute
Stružemo žuljeve s dlanova
Da od njih krčme zidamo
Uveče grlimo raštimane harfe
Promuklo pevamo
I nazdravljamo bučno
Onda zaspimo na gomili
Razdrljenih košulja
No budim se uglavnom sam
Da doručkujem žilave iznutrice
Svojih ostarelih proleća
Imaju kiseo ukus hrastovine
Natopljene rakijom
Znaš
Ja sam sve svoje najlepše uspomene
Tek tako iz dosade izmislio
Da ih cedim ko masne čirove
Po tepisima promašenih godina
Jedino sam za tebe
Želeo da postojiš
Onako stvarno postojiš
Kako već i postoje
Stvari koje postoje
Kao nuklearne bombe
Kao naduveni stomaci
Kao polja crvenih makova
Ponekad sebe kupujem
Ponekad pevam uspavanke
Treba čekati kažem
Preknoć se mora ne isušuju
Mnoge su lomače gorele
Da bi se Zemlja zavrtela
Ali ni to ne vredi
Čekanje je za dokone
Od mene galaksije žive
Svaki put kad zatvorim oči
Jedno nebo ostane gladno
I zato moram da pričam
Ako ni o čemu drugom
Ono bar o tišini
I nije to tako jednostavno
Ko što se može učiniti
Jer nije mala stvar
Vremenu obale crtati
Ni progovoriti vriskom
Koji se ćutanjem brani

 

 

Antipesma

Zakoljite harmonike
Raštimujte klavire
Siročad govnima nahranite
Mrtve pesnike u logore proterajte
Streljajte travu i opalo lišće
I mladim šumama zelenim
Amputirajte gnezda
Neka se glave kotrljaju
Niz korita laserskih reka
Nek kučke postanu muze
Neka se majke prokurvaju
Spalite Majakovskog
Osedlajte Crnjanskog
I proglasite Kurac
Za gospodara pesnika
U borbi protiv Meseca
Zagorelog i kilavog
Što prska belu svetlost
Po dupetima feminista
Postavite nagazne mine
Pred zadimljenim kafanama
Što ispljuvavaju pijance
U sveže pročišćen vazduh
Da ne zapovraćaju vetar
Da ne zapišaju nebo
Po kome hrabro onanišu
Zaštićeni svedoci
Tako se piše pesma
Tako se postaje besmrtan
Ponekad mi se čini
Da je smrt najzad pobeđena
Bože, koliko onih
Koji nikad ne umiru!
A ja bih ipak hteo
Da bar još noćas otplačem
Nad kakvom posve jeftinom
Reklamom za deterdžent
Nad korom bajatog hleba
Kojom sam beton nahranio
(A za koju će tiho
Usta neka daleka
Već pomodrela i suva
Zauvek ostati gladna)
Da skinem kapu zvezdama
I da usnule jablanove
U smrznuta čela poljubim
Da neku nikome poznatu
Molitvu vetru otpevam
Za sve kuštrave dečake
I zaklane uspavanke
Za izvađene materice
Za ugašene vulkane
Za brata Jonu Potapova
I ono njegovo kljuse
Za Jesenjina
Za Čehova
Za sve nerođene planete
Za moje neizlizane đonove
Što nepoljubljene drumove vrište
Da sanjam okeane
Da sanjam plave cvetove
Da sanjam plave svetove
I plave snegove
I plave oblake
I plave bogove
I plave drugove
Da ispod rasklimanih stolova
Krvavih očiju bauljam
Da trčim
Da pevam
Da urlam
Pa makar nikad i nikad
Nijedan stih ne nažvrljao
Kome još treba besmrtnost?
Samo su pokojni spokojni
I evo opet čeprkam
Po davno umrlim danima
I evo opet se bojim
A ne smem da se bojim
Vučem na grbavim leđima
Potrošene živote
Ubeđujući sebe
Da ih još uvek živim
I onda opet ćutim
Imitirajući reči
Iako znam da su reči tu
Tek da obesmisle neizrecivo
Još samo psi u prazno laju
Karavani su već odavno prošli

 

100%

Jebe se meni
Za metafizički bol
Veltšmerc-rikverc
I ostala govna
Nije to nikakva metafizika
Već fizika par ekselans
Hemija ponekad dobro dođe
Matematika ne dolazi u obzir
Matematikom se uglavnom bave pesnici
Kad sriču kliču i nariču
A zapravo računaju
Koliko smeju da potroše
I kome treba da popuše
Da večni život prištede
Za neke bolje dane
Pa žive po trista godina
Pevajući o smrti
Veltšmercujući i švercujući
Nabodem ih osedele
Na mladost moju promašenu
A ja još skupljam
Prašinu sa đonova
Da pred fukarom
Zametnem tragove
Izmišljajući uzaludno
Nove galaksije i gradove
Iscentrifugiranog mozga
U mrtvom uglu beskraja
Dok točak istorije tandrče
U kablu kablovske televizije
I kažem opet blesavo
Nije to nikakva metafizika
Već fizika par ekselans
To kad me noć
Ko kurva
Raspali flašom po glavi
Pa mi iz otvorenih očiju
Krv presoljena pokulja
Jer jednom
Kad zagrizeš nebo
I zube o njega polomiš
Znaćeš kako je nestvarno
Stvarnije od svih stvarnosti
Svetovi se dodiruju
U onom nedodirljivom
Dani se mere vekovima
Mrak kroz mrakove urla
Deca prose po ćoškovima
Žene se prodaju na rate
Dok se anarhisti nadvlače
Antiglobalisti umrežavaju
Jedući toplu supu
U gaćama 100% pamučnim

 



http://cms.novapoetika.webnode.com