Ivan Ćorović

Иван Ћоровић је рођен у Београду 14. Маја 1990. године, основну школу и гимназију је завршио у Козарској Дубици у Републици Српској, студира право на Правном факултету Универзитета у Београду. Освојио је прву награду на поетском помену „Доња Градина 2007“, а 2008. године песме су му први пут објављене у збирци Народне библиотеке „Иво Андрић“ из Вишеграда.

 

 

О Буђењу

Јутра у мени,
У зениту Сунца, свету,
Без игде репићка облачка,
Уморног тела и утрнулих прстију
Бројим, као туђе, своје кораке,
Згрчених очију певушим
Неке старе песме
Устима жељних слаткога,
Док се кроз капке
Промаљају михољски зраци.


О Рђи


Рђа нам издисаје удише.
Све тише чујемо
Стегу дана,
Док нам рђе сјај
Прекрива уснуле душе.
Сваке кишне ноћи
Ми лежемо наги
У постељу лудила,
Јер ја сам твој вук,
А ти си моја вучица.
О Стаблу

Живот нам је
Дубоко у облацима,
Као кашика у тегли
Меда горког багрема,
Ал' каткад тешње,
Попут мокрог врха
Секире у чвору дрвета
Што је, уистину,
Нашег тела
И времена стабло.


О Смоли

Секо сам те громом
Из корења удова,
Уснама по твом
Чврстом челу,
Секо сам те
Силом трбуха
По плодној линији
Твог меког постанка,
Секо сам те,
Смоло чвора могa!


О Шуми

Детиње ћутање
Свакоме ко путује,
Чије стопе жању
Путева прашину,
Тихи уздах
Свима радим
Починка по најдаљим
Брдима, у шумама
Из којих им извиру
И утичу им душе.


О Плавом


Куда кад само видим
Глинене калупе
Претходних корака,
Куда и каквим линијама
Када је нећутање
Само гомила речи,
Куда сада?
Плавим коритима,
Тамо куд је
Светлост хтела.


О Клисури

Гледао сам
У процеп на зиду
Са кога се шумом
Осипао осушени креч
И како му је светлост
Лампе осликавала
Постојани облик.
Осетио сам се
Небеским сводовима
Тој клисури ближе.


О Двојству

Два лица имамо,
У два света истопљени
Одгоревамо своја јутра,
Кројимо нити између
Жеља и истине
Што пуцају, лажемо,
Љубимо друге
Целивајући им тела
У ноћи...Љубимо
Себе.


О Писму

Отргнем ли ти се
Из наручја долине,
Одем ли исувише
Далеко да ти памтим
Скривене кутке лица –
Ти не веруј лажима,
Нег' поверуј птицама
Да се писма, док редови
Низ хартију цуре, из далека
И с муком пишу.


О Јастуку


У руци, другови, којом
Наздрављам овој вечери,
Знајте - мене више нема.
Друмом, и телом
И умом, већ сам
Бог зна куд отпловио;
Далеком неком спокоју.
У џепу капута
Што ми прсте греје
Моја је здравица
Мекоти јастука.

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com