Ivan Despotović

  Rođen 1978. u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar.

Objavio:

– Zbirku pesama „Ništa nije tako“ (Fond Dejan MančićNiš), kao najbolji rukopis 2007. godine. (Nominovana je za Brankovu nagradu).

– „Bezazlene priče“, u izdanju Branko Miljković, Knjaževac, 2008.

– „O Nataši i Nevenu“, roman, izdavačka kuća Alma, Beograd, 2009.

Pesnikove priče“, Alma, 2010.

Prekoračenja, pesme, Brankovo kolo, 2011.

Autor je kratkometražnih filmova, nastupao na „Beokonovom festivalu“ u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom, slikarstvom i stripom (crteže objavljivao u Avangradu, Sombor, a slike u Književnom pregledu, Alma, Beograd).

Saradnik je sajtova www.knjizevnost.orgwww.kisobranblog.com  i Helly Cherry.

Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Krajegranesije, 2001; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn (Zagreb), 2007; Bal u Elemiru, 2008, Тhe best of the Kisobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književa, 2010.

 (...)

 

Чела, које слави бедра; смртно застиђеног ува...

чувам се крупније, теже ствари што би она хтела:

 

да објавим вечна дела

или је на јави смувам.

 

(...)

 

Гарсоњери мојој првој електричар сат утакну,

гракну да ћу ту плавуше приводити, ко молери.

 

Обљубљено предсказање

престало је да се цери. 

 

 

ЗАВИЧАЈИ

 

Из улица давних, прећутана нас гугутка

уверава да смо отуд породичном граном.

Лутка која гура, сва раздрагана, колица,

у меканом ткиву младих комшиница спава

 

где ти намигује, свим сунцем, родни небодер,

јер не можеш, жељан за судбином својом, лети,

волети то небо, да туђу не заволиш кћер.

 

 

Надахнуће

 

Долина,

што потоцима

свим уступа недра фина,

свако вече

изазива

препотентни горски крај.

 

И гложе се, гле, планине:

Простота!

То свака може.

Тад у себи понављају каменолик

частан сјај.

 

За чари ни не знају

баш голети те

у ствари.

Просто сунце обасјава,

ко празнину

њихов свод.

 

Планете су мртве узор

одрастања и сујете

њима,

које у свемиру воле што су једне од.

 

 

ЖИВОТ

 

1.

 

Један бор

што мирисом

сни дирнути небо чисто

исто ће се преварити, као сваки

редак створ:

 

од младости

он тежиће да се свије

под заласке.

У даске ће претворити

радни људи овај бор.

 

 

2.

 

Смоли слична,

од детињства,

пећина ће

нека задња

хладна лета проводити,

безимена и обична.

 

Док под њеним челом тупо

ко судбина

капље тама,

наћи ће је многи људи.

Откриће да није сама.

 

Направиће они од ње музеј

који шапат чује

и шарена

подна светла

засјаће уз помоћ струје.

 

Гледаће је бучна деца

на планинској

једној коти.

Пећина ће уживати од тада

у тој лепоти.

 

 

ОНО ЧЕГА НЕМА

 

У том мраку бесконачном,

замешаној налик каши,

плаши нас што ни једна ствар

не додирује тле.

 

Галаксије бројне лебде

због повољног свога салда.

Ваљда је то дозвољено.

Неке ствари ипак не.

 

И ништа не омета ово

мртво море сјајно,

јер случајно настало је

на путу без упоришта.

 

Кад порасту у том мраку,

јер их модро време чарне,

тад дозволу добијају да постоје као стварне.

 

Стварност,

лица постиђеног у небића чудној боји,

истину је забранила

толико да не постоји. 

 

То је оно

чега нема,

прогнано од свег што језди.

Ипак, трептај истине је неопходан

једној звезди.

Претња

 

Размажене сунцем хрчу

шуме као крепка деца

(попут нерца у бутику),

иритантно здравим сном.

 

Дотле Месец,

преваспитан,

обавијен строгим мраком,

с лаком се гримасом вајка у њиховом правцу том.

 

Не бди обли речни камен.

Он се травом у сну буса

(још од диносауруса)

– гнуша стења које лебди.

 

Макар био танан,

Месец,

и сводом се мудро пео,

безвредан ће земљи бити тај интелект

и лик бео.

 

Памет лампе,

безопасна,

колико се доле види,

излишна је, кад све лишће

без заслуге чедно бриди.

 

Распући ће се, гле (!)

вођен свом лакомом силом теже;

срушиће се с неба на тло тад камење неко свеже.

 

 

Зебња

 

Племенити смирај

себе

мора да се јарко стиди,

јер љубљену

своју реку

са Месецом новим види.

 

Ту облаци

оргијају

и сваки се с правом

смешка;

прекрили су ниско сунце,

добри смирај беше грешка.

 

Гле,

у помоћ

дошла му је неискусна

једна дуга.

Због дрскога сажаљења

– с њом заједно смакли су га.

 

Појео је стари ветар

кишу

која негде плаче;

проспавао ноћ праведну.

Добро јесте оно јаче.

 

 

Силе

 

Водила је светла ватра

битку

са свом тамном водом,

предвођена још

буктињом

највишом под ноћним сводом.

 

Окупили су се моћни

облаци

у милионе

на граници нетакнуте ветровите

строге зоне.

 

И комете пресецале планетама су

путање,

као чир је крупна звезда заразила

бесом мање.

 

Опијена слашћу,

иза,

где не види свемир губав,

без ичег на себи,

тама

са бескрајем води љубав.

 

 

Смисао

 

Лед,

научник крхки коме

није дата дуговечност,

у контакту с неким сунцем пронашао је

ту течност.

 

Да надмаши свих кристала

јогунасте, глатке призме,

у бесаној ноћи,

вода,

открила је организме.

 

Ти створови стварали су

једни друге,

сваким веком,

све док нису могли да се

похвале и сном

– човеком.

 

Он у мраку

телескопе, роботе

и зграде вари:

живих бића дуг сад враћа,

проналази мртве ствари.

 

 

Свет

 

Под штапом сам строгог оца устајао,

млад, пре сунца

и разломке разбијао дисциплином

тог чистунца

 

да откријем

једног лета

што корисно, добро, ново...

Још у шуми свог детињства

самоћом ја платих ово.

 

На пропланку склапао сам

први патент свој по мраку.

Будале су,

сјајних зена,

завиделе ми, чудаку.

 

И њима сам, као сваком,

желео

све лепо, боље.

За пристојне жене преслаб,

упознах тад нежност дроље.

 

За тренутак заборавих коб

и примих сва признања

за науку,

што их даје

запуштена светлост дана.

 

Узела је муња душу

киши

у то доба позно;

изврнуше

моја дела у оружје монструозно.

 

Одгонетнух једначину Свега,

...овог кобног лета

и дугме сам направио за нестанак

целог света.

 

Нестало би зло и глупост,

болест

и тај бескрај кваран,

да је било бар могуће.

Открих да свет није стваран.

 

 

Предели

 

Нежни облак никад није

мислио

у белој глави

да учесник једном биће

у олуји

и поплави.

 

У планини свог детињства нису знали

ни глечери

како ће их страсно мора

пригрлити те вечери.

 

Ни снег није веровао у растанак

с лепом маглом,

коју му је дрски ветар преотео

жељом наглом.

 

Она му се сва предала...

и готово без одбране;

морао се заљубити

тада

снег у голе гране.

 

 

ДЕТАЉИ

 

Са моста где стара љубав на заборав време трати

„Не скакати“ (пише)

у тај потмули и моћни Дунав

сапуњав од ноћних лампи,

од Месеца бистар, крут.

 

Ухваћен у сан, ко сношај,

где звездани лежи шут,

на обалу светлуцаву неко ипак буде враћен.

 

Чини се да зато присно сјаје непозната светла.

Обале су обе туђе

нама. Као и крик петла.

 

 

Двоје

 

Месец је, изнад снешка,

Израстао ноћас више.

У дворишта, тих ко грешка,

сишао после кише.

 

Зидове ништио цртом,

мешкољио крошње прућа...

Углови ниских су кућа

Кораке сакрили утом.

 

Твоја се коса мрешка.

Ваздуха лик и дело

уздрхтава благо тешка

стабла и видик бео.

 

Моју жеђ гута вртом

то око које ме виде.

Води ме, тамно, у јутро,

рука што с мојом иде.

 

Месец је изнад снешка

зидове ништио цртом,

твоја се коса мрешка,

моју жеђ гута вртом.

 

Листолике расту боје,

У беличаст сан ти тонем.

Мазе ме латице које

крунишу цвет глувонем.

 

У нечијем тихом, бела,

слика мог лица сања.

Предсказала су нам тела

радост сваког постања.

 

 

Сећање

 

Простора не би ни било.

У тој најранијој фази

у тачки чучаше чио

што нема ко да га спази.

 

У тој најранијој фази

ни време кренути неће,

јер нема ко да га спази.

Алгебра не зна да тече.

 

Ни време кренути неће,

тад кад је стајало: Један.

Алгебра не зна да тече.

Ни мрак, ни светлост, ни бездан!

 

Тад кад је стајало Један,

да ли је све било Ништа?

Ни мрак ни светлост ни бездан!

страшна реч без упоришта.

 

Да ли је све било ништа?

Ил лепота спава, (зна се:

страшна реч без упоришта),

ту где свемир не сећа се.

 

Ил лепота спава, зна се.

Гле, полази да увећа

свемир који не сећа се,

– нешто што се свега сећа.

 

Полази да га увећа.

Прасну фотон, лептон, мион...

Нешто што се свега сећа.

Простор ту не би био.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com