Julija Ćirić

Julija Ćirić , rođena 14. jula 1993. godine, iz Niša, pohađam treću godinu gimnazije . Pišem u slobodno vreme i pišem isključivo za sebe. Nisam učestvovala na većim konkursima jer nisam htela da se eksponiram. Odlučila sam da je vreme da pokažem šta umem i nadam se da će se naći neko ko će moći da uživa u mojoj poeziji i ko će videti smisao u njoj, da bi ona sama imala smisao.

 

Плес по уздасима

Уздах, издах,
Облак плови небом мирним
Ветар носи, гура, дувa, дивним
Осећањима и телу предах.
Хвала ти, сад сам ту,
Духом се појим бојама овим
Што су између сна и хоризонта,
Оне што се смеју животу,
Те које су инспирисане осмесима новим.
Муте се, ех, лепота...
И спустила се ноћ нечујно,
Сада шарају и крње небо
Трагови пловила кроз сан.
Мирише ми вино, рујно,
Срце ми је ово силно требало
Да небо велико гледам кроз живот тесан.
Уздах, издах,
Кренимо даље,
Тамо где месец шаље.
Бар на кратко, тихо плесах.


Плес пахуље

Стани ти, ти што гориш,
снег веје а ти ме мориш.
Попусти, сузу ћу пустити,
све је боље него сад мислити
о теби, о мени, кад би било..
А толико је слатко и мило,
било,било..
Падни ту, растопи се пахуљо,
брзо, по мојој кожи..ех, побегуљо!
Зар не охлади то празно тело
пуно духова чежњи,туге цело.
А звала те и молила за спас,
нема те, откако нема нас.
Нека, негде неког мијеш
знам то сад од мене кријеш,
остави ме и ти, 
друга ће се на мене сажалити.
Свако своју срећу тражи,
тако и ти,
и ти, ти..



Кратак плес за крај

Само једном,
то једно
желим жедно,
бедно..
Вучем,
могу и да тучем,
ипак плачем...
Мору да преспавам, 
да је јава не помишљам,
ипак мора није знам.
Зар да боли и да зато горим 
не помишљам више,
не волим!


Кад госпођица игра валцер

Мала госпођица Бела,
увек зна шта мисли и зна шта би хтела,
и онда кад теба да ћути,
она се љути, зашто да ћути?!
Живи у свом свету чаролија,
онако како уме и како јој се да,
живи за себе и живи сад.
Не зна она о тактикама,
нити каквих злих људи има,
одигра та госпођица мала
па онда како јој судбина дала,
највеће патње или ноћи тужне
или сунце, дуге, а не само ствари ружне.
Опасна је госпођица Бела,
има шта да каже и увек је хтела,
воли срцем неког
и пише да тугује за неким
али не иде да јој верујем
јер кад хода сама како се тек смеши,
и све около осмехом теши.


Плес по немирном тлу

Да сам песник,
Рекао бих
Да си уз сваки осмех
Донео патњу приде.
Стварно се трудим
Али ето,
Не иде,
Не вреди да си далеко,
Јер
Даље од мене не идеш.
Да ишчупам из себе
Те глупе мисли,
Пусте жеље,
Дао бих све
Криве линије среће
Што стоје
Као боре на мом лицу,
Повлачене нежно,
Уметнику моје радости
И бескрајне боли,
Чежњо.
Моје све и заувек
Ништа,
Све ти дугујем
И све бих дала да уместо ове
Плахе сузе
Ти
Поред мене блисташ.
Али опет
,
Нови дан,
И све је исто,
И опет

 



http://cms.novapoetika.webnode.com