Leonardo Škorić

Rođen 23.01.1986 u Novom Sadu. Odrastao u Novom Sadu, Veterniku, Čurugu, Bečeju, skoro svugde po Srbiji, do opraštanja od nje i pozdrava s Nemačkom.

Momentalno radi i ide u školu. Boravi od 2001 u Nemačkoj u Badenwürttemberg-u u gradu Ludwigsburg-u.

Piše od 2007. poeziju i kratke priče.

Nema skoro uopšte iskustva sa javnošću po pitanju lirike, osim što je objavljivao neke svoje pesme i priče na poznatim sajtovima kao što su Facebook i YouTube.

Namerava... ili u stvari na putu je sa ozbiljnijim radom na nekim njegovim pesmama za objavljivanje na YouTube-u.       

Dobar broj njegovih radova se može naći na Facebook-u u grupi pod imenom "Lirika" kojoj je on sam autor.

Sporedno, ali vrlo slabo, interesuje se za slikarstvo i druge raznorazne umetnosti.

Bogat srpski rečnik pokušava da stekne čitanjem nekih knjiga i komuniciranjem sa ljudima koji dele isti jezik, srpskohrvatski. 

Greške u gramatici srpskog jezika, ispravlja njegova verenica i buduća žena, Tamara Bojin, koja mu je dobrovoljni savetnik i kritičar.

Veliki interes ima za ratnu(vojnu) a manji interes za političku istorije. Malo više se interesuje za političku sadašnjost i budućnost Balkana a i sveta.

Tokom 3 i po godine pisao je sa kratkim pauzama, tako da je svaka pauza bila i završetak jedne male zbirke. Jedna od njih je "Kada misli guše", ta veoma mala zbirka sadrži i jednu pesmu pod istim nazivom.

Kao što je gore navedeno, do sada ništa nije ozbiljnije u javnosti objavljivao, ovo mu je prvi put.

 

Statua

 

Prošao sam pored nje, a i večeras bih ponovo, najrađe.

Ona tako vitka, tako lepa, a tako daleko od mene.

Nedodirljiva, onako stoji na stubu kao i drugi slavni heroji.

Njeno nevino svilom prekriveno telo, slikaju slikari.

 

Da bio sam ponovo, prošao na momenat i zastao, a kako ne bih.

Njen nevin stalno isti pogled, isti ali ne ponovljiv, vredi primiti.

Kako ne bih zastao, kad i ptice na tren stanu i kao da se nešto pitaju.

Sigurno, pitam se i ja, zašto te čuvaju ta oštra koplja kao ograda?

 

 

Na vetru

 

Da bilo je to nevreme, s jedne strane mrak

Na drugoj sijalo je sunce...

Vetar duvao je jako, ona se oslonila na njega

Tako smelo i ludo od nje, a on je držao...

Bila je tako opuštena, kao da je vetar obećao

Obećao njoj da će da je drži, kao majka dete

 

Tako obećana, od mrkih, niskih, gadnih oblaka

Kiša nije padala, ni kapi zemlja nije primila

 

Stojala je visoko na zidu i samo držao je vetar

Opustila se skroz, uživala, sklopila oči i zaspala

Sanjala je da leti, da leti preko dragog grada svog

Ona sanjala nije dugo, otvorila je oči na kratko

Vetar je nije više držao, osećala se čudno

Kao da ne stoji na nogama svojim, tako...

Ugledala kratko, onu sunčanu stranu sveta

Kap je prva kišna na njeno čelo kanula

Ta kap nju nije razbudila, nije mogla

Od tada, još jednom je poletela

Odletela sa dva mala anđela

 

 

Usudi se

 

Dođi približi se, dođi ako smeš

Gurni me na granicu, na bodljikavu žicu

Daj ako smeš, stavi mi žilet u šaku

Sklopi je za mene i stisni je, pokaži mi bes

 

Reci mi da ne voliš, da prezireš sve

Priznaj da mrziš ovaj svet

Priznaj, ne koristiš priliku da boriš se

Jer on nije kao tvoj voljeni cvet

 

Sakupi snage i reci joj, volim te!!!

Hej, i ako su je bole sve one tvoje ruže

Ona oprostiće sve, iskreno, ona tužna je

Voli te i nezaboravlja vaše zajedničke sne

 

Reci mi da nisam u pravu, kukavice

Reci mi priznaj mi sve, ti bojiš se

Zar ne znaš da pokažeš ljubav, baš oholo

Ako stvarno voliš je, priznaj, odluči se

 

Probaj ostati

 

ćuti i slušaj

šta imam da ti kazem

ja imam

nešto kao san, nešto da ti dam

da ti kažem

ćuti, nemoj birati

ti reci tiho kad te pitam

to što želim...

meni

sećanja su tu

budi tiha, tiša

nemoj da te primetim

budi tiha, tiša

jer sećanja će nestati

budi tu

nemoj dati da te primetim

kada budeš otišla

a sada dok si tu

nemoj birati

budi tiha, tiša

probaj ostati

budi tu

tebi ništa ne fali

a kada krišom kreneš

budi tiha, tiša, nestani

 

 

Zajedno srećni

 

Zar ne primećuješ kako vetar širi naše reči?

I kako smo sada stariji i dosta veći.

I kako nas već ceo grad, ceo svet, prepoznaje.

Sad sva ona lica znaju, da smo ponosni.

I da smo srećni.

 

A zašto nismo večni

Pa da tako ne živimo za svetlucave trenutke.

Za trenutke kao u svačioj priči, punoj mržnje, ljubavi.

Baš svaka od tih se završi kad i srce stane.

A ono često staje.

 

Srce ostari i postane zavisno od drugog, ili.

Ono ostane nekad samo, tako kao reč u pustoj priči.

Čak i kad priča više na grubost liči.

Na grubost i ako su stalni pokušaji, u nebesa se diči.

Reci, da li bi ti htela bas tamo samnom ići?

 

 

Vatra

 

Pođi sa mnom do tamo, do one plodne zemlje

Pa da se zakopamo do kolena, da sačekamo proleće

Pa da procvetamo zajedno i uživamo sunčane zrake

Pa letnju sušu da prebrodimo, al' da ne zaboravljamo korenje

U jesen da se opustimo, na zemlju lišće da spustimo

Pred zimu da se ugasimo, kao vatra koja znači život

U proleće, da se iskopamo, da ne bude ponovo sve isto

Al' da ne zaboravljamo korenje, da se ne prekine prošlost

Kao vatra koja znači život?

 

 

Cvet

 

Uberi me, da još živim bar kratko u vazi i ovako će me deca zgaziti.

Oženi me, da ti živim bar u kavezu iako živim već u zlatnom.

Siluj me i ovako će me silovati život ovaj s tobom.

Tuci me, jer i ovako ću ožiljke pamtiti od najdražih.

Posle smrti spali me, iako ću trunuti u kovčegu.

 

 

San

 

Kažem možda jer ne znam, mogla je to učiniti dok sam ceo dan sedeo na nečijem velikom, lepom grobu kao uspavan, a nisam spavao, tek kad je došla noc. Grob je bio od debelog mermera koji je zagrejan od sunca, tako da sam dosta lako zaspao i lepo spavao sa nimalo usamljenim osećajem. Zaista sam i ja znao da nisam sam, to nije samo moj osećaj, bila je tu ta lepa, velika vrana. Mislim da je i ona uživala neusamljenost tog groblja, uživala slavu anđela koji se nisu videli, a igrali su u kolu! Vrana je bila mirna, izdržljiva na svome mestu, kao neki gardista u crnom odelu, gardista poput onih kraljevskih. Izdržljiva i mirna. Možda samo zbog tog dela koje se odigravalo tu, nije smeo da se čuje ni pisak, to bi samo rasteralo te plašljive senke nevidljivih anđela. A ona bi odletela zbog potpune samoće koju ne podnosi, pa ni moje disanje u smirenom ritmu ne bi moglo da je zadrži, ni da joj oduzme osećaj usamljenosti. Čak i kada su nestale senke nevidljivih razloga za njih i dalje usamljen spavao sam ja. Vrana, ona je već u toku noći odletela, kada je slava prošla i kada se osećala usamljenom, odletela je svojim malim brigama.

 

Snove uopšte nisam imao te noći, čudno! Toga jutra probudila me jedna kap rose. Kap koja je kanula sa jednog lista, jedne suve, crvene ruže, koja je bilia poklonjena tom grobu, ne od mene! Kap mi je pravila sliku te noći, bilo je magle, koja je izazvala rosu na travi, na lišću cveća i drveća. Sam mermer, na kome sam ležao, bio je malo mokar i dosta frišak. Tako da sam se probudio sav hladan, sa utrnulim rukama i nogama. Bez kontrole nad njima, kao da nisu bile deo mene, kao da i sam tako hladan nisam bio deo svega.

 

Ono najmlađe jutarnje sunce se probijalo među stabla visokih drveća do mene, zagrejalo me kao majka svoje dete u krilu, najtoplijem. Sunce je bilo dosta veliko i čudno, varala me okolina, to onda nisam znao. Bilo je narandžasto, skoro crveno, kao one rane, koje sam rado gulio dok sam bio dete. A mamu je bolelo. 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com