Jelena Bogdanović

 Ciklus pesama RUPE (I deo)

 

I

 

Mi smo ljudi sa dušama izbušenim

Ko švajcarski sir

Sa rupama

Koje viču iz nas

Resko i piskavo

Ko naprsla misao

Krenem da pružim ruku čoveku

Strancu

A potreba u njemu vrisne

Nekim strašnim, nemuštim

Glasom

I prepadne me:

“Prihvati me,

Divi mi se,

Nahrani me!”

Pa se povučem

Pre no što smo uspeli

Da dotaknemo prste

I da stisnemo šake

Dok ne smognem snage

Da budem prijatelj

Bez pritiska da moram

Da zapušim rupe


II

 

Smem li

Da ti stavim runolist u rupu

Na dlanu?

Smem li

Da izgovorim “Neka bude”

U tvoj haos u glavi?

Smem li

Da pomilujem, makar ovlaš

Tvoju misao razderanu

Smem li

Da provučem svoj eho

U tvoj krater nezajažljivi,

 

Al’ da obećaš da nećeš da me ugrizeš?


III

 

Sunčevi zraci prolaze kroz moje rupe

Kroz duplje u kojima su nekada bile oči

Kroz kratere u kojima je nekada bila magma

Kroz kotline u kojima je vetar svijao gnjezdo

Kroz pećine u kojima su se tkale magla

Kroz peščare u kojima je nekada bilo more

Kroz rebra u kojima su nekada bile ptice

Kroz školjke u kojima je nekada bila duša

Okeana

Kroz crne tačke na mojim zgrčenim ramenima

Kroz koje će sutra izbiti - KRILA


IV

 

Zašto želiš da me preplašiš,

Moj unezvereni vuče,

Zašto keziš očnjake na mene,

Zašto se nakostrešiš

Kada krenem da te pomilujem

Rečima

Zavijaš

Da ne bi morao da me pogledaš u oči

Znam takve kao što si ti

Jurila sam s njima

Lovila sam s njima

Kidala sam plen s njima

Volela sam s njima

Onako kako vukovi vole

Samoživo i nepoverljivo

Pre no što sam postala ovo što jesam

 

Ne želim da te ukrotim

Samo hoću da gledam kako se šuma ledi

Od tvoga daha

I kako se breze stresaju

Od blistave jeze

Hoću da vidim koliko blizu mogu da ti priđem

I da ostanem svoja

Da ti se divim

Bezazleno

Bez da ti podilazim

 

Ne moram da volim tvoju ćud

Da bih poštovala tvoju snagu


V

 

Nađimo se na Studen-gori

Na tvom terenu

Da čuješ kako vetar fijuče

Kroz moje šuplje kosti

Kroz iskonsku glad

Da čuješ kako zapomaže

Jama u meni

Nataloženi lelek

Da čuješ kako mi cvokoću zubi

Da vidiš kako izgledam kada osetim

Miris sopstvene krvi

I strah od visine

I zov divljine

Pa da vidimo ko će koga uplašiti,

Moj izbezumljeni vuče!


VI

 

Pusti pesmu da odleži

Mani aplauz

Pusti pesmu da odstoji

I rastoči miris

Jao, alo nezasita

Čime da te nahranim?

Jao, sujeto nezajažljiva

Čime da te umirim?

Pa jel ti znaš, bre, razliku

Između vrućeg hleba

I starog vina

I kada davati, a kad zadržati,

I kad šta valja pretočiti,

I kad šta pred kim ogoleti

I kad šta ušiti u rub

Ćutanja

 

Kad biti Rizničar, a kad -

Misionar?


VII

 

A, ne, prijatelju

Ne dam ti da dotakneš moju vodu

Ne dam ti da zagaziš u nju

Čak ni “žabice” da bacaš

Po mojoj labilnoj mirnoći -

Ne dam ti!

 

Pre no što struje u meni ojačaju

Pre no što prorade nutarnja vrela

Pre no što podzemne vode ne nadođu

I ne budu jače od tvoga koraka

 

I nemoj to shvatiti lično -

To je pitanje moga opstanka


VIII

 

Kad uspem

Da otresem inje Vaših pohvala

Sa svojih ramena

Pre no što se nahvata

I smrzne

I prašinu Vašeg odbijanja

Sa obuće

Pre no što mi se zavuče

Među prste

Mislićete najistinitije o meni

Neomatani mojom graktavom

Potrebom za aplauzom

 

A meni će biti tako sve jedno...


IX

 

Odoh da propovedam neobrezanima

Na gori neokađenoj

U svetilištu njihovih ptica

U šumi u kojoj nisu lovili moji preci

I koja nije obećana mojim

Sinovima

Odoh

Pre no što sam se napila Tvoga vina

I čula Tvoju Pesmu nad pesmama,

I vratih se poražena

I postiđena:

Čak su i ptice njihove neobrezane pevale

Lepše od mene.


X

A jel ti mene vidiš?

 

Ja sam ona što nosi drečave boje

Ja sam ona što sedi u prvom redu

Ja sam ona što živi preko puta

Ja sam ona što se uvek, kao slučajno,

Sudari s tobom na stepenicama

I što joj uvek ispadne nešto

 

I kakav je to dar da prođeš kroz mene 

Kao da sam magla?

I kakva je to nepristojnost da mi staneš na žulj

A da se ne osvrneš?

 

A jel ti čuješ kako se rupa u meni dere:

«Primeti me, eeeeeej, breee»

 

I jel stvarno moram da ti podmetnem nogu

Da bi upao u moju rupu


XI

 

Šta ja radim na ovom pustom

I bezvodnom mestu

U ovom vučjem dolu

Vladavine nagona

I režanja

Oštrih zuba

I razjapljenih gubica

Šta ja radim na ovom tuđem terenu

U tuđoj šumi

U kojoj nisu lovili moji preci

Koja nije zaveštana mojim sinovima

I zašto se borim sa onim što je odavno

Poraženo

I razapeto

 

Zakonom u svojim udovima.


XII

Ja bih da igram u Vašem filmu

 

Umem da plačem kad mislim na nešto tužno

Umem da se smejem kada mi date mig

Umem da uđem u tuđu kožu

Umem da hodam u tuđim cipelama

Umem da se kitim tuđim perjem

Umem, to baš jako dobro umem, da zaboravim

Ko sam

 

Samo ne umem da prestanem,

Jednom kad me krene,

Ali radim na tome.....

 

Ja sam kao stvorena za Vašu ulogu

 

Kad počinje snimanje?

 


XIII

 

Ne bih da te ubijem pesmom

Ako baš ne moram

Mislim, ima i podesnijih predmeta kao

Snajper

Perorez

Podmuklost

Pesma bi trebalo da služi za neke

Finije stvari

Recimo, za otvaranje pupoljaka

Za vidanje rana

Za vraćanje nevinosti

Za uspavljivanje somnabulih

I tako to

Ne bih da te ubijem pesmom

Ako baš ne moram

 

Ali, ako ne postoji drugi način

Da privučem tvoju pažnju –

Moraću


XIV

Bespotrebno

 

Što se razapinješ

Bespotrebno

Kad je to davno završen posao?

Što džabe puštaš znoj i krv

Jer misliš da možeš da se razapneš bolje

Jer misliš da možeš da visiš lepše

Jel misliš da treba da umireš duže

Što se zakivaš na tuđi krst

Ko da ti nije dosta i tvoj

I kakav si ti to hram

U kojem je uvek mrak

Kakav si ti to vrt

U kojem ništa ne cveta

I kakav si ti to potok

U kojem se ne čuje žubor

Kakav si ti to ud

Sav utrnuo od raspinjanja

 

Kako ćeš dodati kalež

Kako ćeš podići palog

Kako ćeš isukati mač

Kako ćeš zagrliti svet

Tako samoživo, za sebe, razapet

 

Jel ti znaš, prijatelju, šta znači:

«Svršeno je»,

I jel misliš jednom da – vaskrsneš?


XV

Kvota

 

Ne prodaje se duša za trideset srebrenjaka

Odjednom, i TRAS –

Vreća na sto.

Duša se prodaje natenane

Srebrenjak po srebrenjak

Za trideset godina

Za trideset dana

Za trideset sati

Za trideset otkucaja

Fragment po fragment

Prvo se prodaje ono čega ima najviše

Vlasi na glavi

Samonikle misli

Pa rasparuješ ono što ide u paru

Oko po oko

Noga po noga

Pa daješ ono bez čega se ne može

Srce svog srca

Krvotok duše

A onda rasprodaješ, budzašto, ono što je ostalo,

Uglavnom na crno

 

No, onoga trenutka kada padne prvi srebrenjak

Kvota je određena

Klikni za dalje



http://cms.novapoetika.webnode.com